Избори у Београдској општини Вождовац као тест политичких снага у Србију

Избори на Вождовцу
 

Становници београдске општине Вождовац, трећи пут за годину и по дана, бирају представнике у локалној скупштини. До сада ни једна од странака није могла да створи коалициону већину па се они по трећи пут одржавају. Многи су ово гласање прогласили за „генералну пробу“ и одмеравање снаге странка пред парламентарне изборе у Србији, а да ли је то баш тако?

Да видимо прво како је текао историјат тих чувених вождовачких избора и шта се у међувремену догађало. Први односно редовни локални избори одржани су прошле године, 11. маја, а на Вождовцу је највише мандата освојила листа „За европску Србију“ 24, СРС је освојила 17, ДСС 8, ЛДП 4, СПС-ПУПС-ЈС 3 одборничка мандата. Али коалиција „За европску Србију“ са СПС-ПУПС-ЈС имали је свега 27 одборника, два одборника мање од потребне скупштинске већине, јер локални скупштина Вождовца има 56 одборника. То је избор председника компликовало па је цела општинска власт имала нестабилну позицију.

Скупштина града Београда је 05. марта ове године распустила Скупштину општине Вождовац и уводи привремене органе управе, јер је председник општине Вождовац Горан Лукачевић из ДС-а, у јануару поднео оставку. Одборници ДСС-а у Скупштини општине Вождовац тврдили су да је конститутивна седница те скупштине, одржана 15. јула прошле године, била нелегална, јер није било кворума. ДС је хтела да скупштину изманипулише иако у њој није имала већину да се председник изабере.

Због увођења привремених органа управе морали су се расписати ванредни локални избори за општину Вождовац и они су одржани 07. јуна ове године. На политичкој сцени Србије долази у међувремену до још једног крупног догађаја. После неуспеха на републичким изборима распала се СРС (Српска радикална странка) и Николић револтиран на Шешељеве сталне, а погрешне сугестије напушта СРС и са Вучићем, као и повећом групом бивших Радикала формира нову странку СНС (Српска напредна странка). Тако се на ванредним вождовачким изборима 07. јуна појављују и Напредњаци. Већ у првом судару са Тадићевим ДС односно коалицијом „За европски Вождовац“ Напредњаци побеђују – што је за њих било од изузетног значаја. Коначки резултати тог гласања 07. јуна 2009. били су: СНС освојила је 18 мандата, листа „За европски Вождовац“ 17, коалиција ДСС-НС-НП 7, коалиција окупљена око СПС 6, СРС 3 мандата, колико и ЛДП, док је „Листа за толеранцију“ Расим Љајић освојила 2 мандата.

У оваквој расподели одборничких мандата ниједна странка ни коалиција није могла да направи скупштинску већину и избори пропадају. Пошто општинска власт није конституисана у законском року, два месеца од објављивања коначних резултата, расписани су нови избори. Једини којима је то одговарало били су Напредњаци јер ће још једном моћи да испробају „мишиће“ и виде иду ли напред или су резултати од 07. јула били само тренутни бљесак.

Тадић је после распада СРС сматрао да је завршио посао, да СРС више неће бити озбиљан ривал, а да СНС неће моћи да се тако брзо организује без потребне страначке инфраструктуре. Кршећи изборне законе, одбеглим Радикалима оставио је посланичке мандате у Скупштини Србије, уживајући помало и у њиховим међусобним обрачунима. Николић је у име захвалности за тај велики уступак умирио реторику и критику у односу на катастрофалну Тадићеву политику, а ту и тамо помогао око кворума када је владајућој коалицији то било потребно. Права комунистичка технологија владања или Милошевићев синдром, да се закони поштују само онда када то владајућим фигурама одговара.

Сећам се врло сличне ситуације када је Милошевић толерисао СРС и Шешеља. Не само толерисао већ по мало и гуркао како би се лакше изборио са опозицијом коју је тада предводио СПО и Вук Драшковић. Већ на следећим изборима резултати тог гуркања СРС били су по тадашњи СПС катастрофални, са 194 мандата пали су на 101. СПС је изгубио 93 мандата и морао да убацује у коалицију Нову Србију, Душана Михајловића да би напобирчио тесну скупштинску већину. А од тих 93 изгубљених мандата СРС и Шешељ су освојили 73 и постали друга странка по снази у парламенту.

На први поглед изгледа да се нешто слично догодило и на овим мини изборима, односно поновљеним локалним изборима на Вождовцу. Од укупног броја од 149.362 уписаних бирача на изборе је изашло 62.661, односно 41,95% што је за локалне и поновљене изборе сасвим задовољавајућа излазност, а гласало се на 82 бирачка места.

Погрешни закључци
Тако су се избори на Вождовцу претворили у својеврсно „бити или не бити“ на политичкој сцени Србије. Требало је показати политичкој јавности као и грађанима ко је јачи, да владајућа коалиција нема потребну подршку грађана, те да ће се на пролеће опозиција жестоко борити за ванредне парламентарне изборе. Вртићи, школе, здравствене установе, комунална предузећа, а и сами гласачи у кампањи од врата до врата, практично су били под опсадом политичара. Грађани збуњени том медијском и политичком гужвом покушавају да растумаче зашто је толико важно освојити власт на једној београдској општини. Док политички аналитичари а и странке сматрају да је Вождовац због комбинације урбаног и руралног становништва добар пресек политичких снага у Србији. Иако се ти резултати не могу аутоматски пресликати на републички ниво, они ипак могу сведочити о расположењу грађана. Странке владајуће коалиције траже неку врсту потврде за своју политику, а са друге стране опозиција преко ових избора настоји да докаже да тај легитимитет странака владајуће коалиције, односно владајућа коалиција у целини, не постоји. Ову кампању пратиле су и бројне злоупотребе јавних предузећа у предизборне сврхе од стране владајуће коалиције, а и медија. Наравно, у корист владајуће олигархије.

Да је општина Вождовац са 149.362 уписана бирача добар тестни полигон расположења у Србији није спорно, али на резултате парламентарних избора у целој Србији утиче још јако много фактора, који се на овим вождовачким нису могли тестирати. То су пре свих регионална заступљеност странака на целом простору Србије, количина новца који ће бити уложен у кампању и изборе, као и коришћење државних ресурса у страначке сврхе током избора. Посебно важно питање је укупна контрола избора и бројање гласова – јер је у само једној општини на свега 82 бирачка места лако изборе контролисати, али је то неупоредиво теже када се ради на око 8.500 бирачка места колико има Србија. Кључ свих досадашњих пораза СРС и Томислава Николића у борби са ДС-ом и Тадићем, је била управо лоша контрола избора.

ДС никада на изборима није излазила сама већ у неким већим коалицијама. Управо ради веће и боље регионалне заступљености на простору целе Србије. Они су се трудили да у те коалиције увуку и странке националних мањина па су тако у Војводини добијали гласове Мађара а у Рашкој области гласове муслимана. ДС је кроз те коалиције знатно боље покривала простор Србије од било које друге странке која се сама појављивала на изборима, па се том методологијом послужила и на локалним изборима на Вождовцу.

И поред тога коалиција "За бољи Вождовац" је скоро 9% била иза Напредњака што говори да сама ДС стоји још слабије у односу на тај мршави резултат - постигнут у самом Београду. Како онда стоји у остатку Србије лако је закључити. У месецу када је ЕУ ратификовала ССП (Споразума о стабилизацији и придруживању), и када је после готово 6 година Тадићевог личног залагања ЕУ укинула визе за Србију, ДС-ове проевропске снаге претрпеле су озбиљан пораз од тек формиране СНС. Када ови свакодневно рекламирани „успеси“ са ЕУ, као ни обилна злоупотреба државних ресурса које су градске власти користиле у сређивању вртића, школа, здравствених установа… нису могле да им помогну, онда то јасно говори да је ДС пала јако ниско. Све ово изнето даје упечатљиву слику да ДС и цела прозападна коалиција иду погрешним путем и да народ ту политику не прихвата. Да владајућа коалиција има само математичку већину и да Скупштина са својим народним представницима није одраз воље народа, кога би они требали да заступају.

Све ово би морао да буде знак да је сазрело време за превремене изборе, али у Србији скорих избора не верујем да ће бити – нити би нови избори нешто променили. „Има нешто дубоко труло у држави Данској“ а то се не може решити ни на једним изборима. То решавају револуције или пучеви, било чији, али где на власт долазе потпуно нови људи, са задатком да све „побришу“ и где све почиње из почетка.

Па зашто то кажем? Све ове странке и њени лидери су на политичкој сцени већ 20 година, час у опозицији час на власти, и оне проблем не могу решити. Коштуница је до пре годину ипо дана био премијер - у Влади са ДС-ом, Г17… Па јер он није знао да се у овој земљи поодавно краде, на све могуће начине. Са говорнице у скупштини је од посланика могао да чује како је онај са теткиног кауча (Ђелић) за две године док је био министар финансија „зарадио“ 11 милиона евра. Јер Коштуница није знао да нема афере у којој Динкић није умешао прсте. Да ли је био свесан да спроводи пљачкашку приватизацију где су његови страначки „пајтоси“ у том пљачкању учествовали, исто као и готово сви из коалиционе дружине у Влади Србије. Када је био председник Југославије јер није знао за проблем Космета и у ком правцу тај проблем ескалира. И да не набрајам више. Сада ће тај исти Коштуница са ДСС-ом и СНС-ом као коалиционим партнером да све те брљотине у Србији среди. Неће, и не може, чак и кад би хтео – јер прво себе треба да пошаље у затвор.

СНС није у стању да сама на будућим евентуалним републичким изборима освоји више од 50% мандата посланика, па ће јој за састав Владе требати један а највероватније и два коалициона партнера. А који су то могући партнери? ДСС-НС (Коштуница и Веља). Али према Вождовачком сондирању политичког расположења то је 37,05% + 8,57% = 45,62% недостаје још 5% и то је таман за Коалицију СПС-ПУПС-ЈС која је на Вождовцу освојила 6,54% гласова. Али они ни после претходних избора нису хтели у Владу са Николићем, Коштуницом и Вељом – отишли су код Тадића. Или да СНС тих 5% добије са незаобилазним Динкићем и Г-17 плус, или можда чак и Чединим ЛДП - ом – јер других странака нема које би могле прећи цензус. Постоји још једна рачуница али из домена научне фантастике, а то је да на изборима цензус прођу само две коалиције и СНС, тако да сви остали који нису прешли цензус изгубе своје проценте који би се дописали СНС-у и ДСС-НС. Чак и када би се та немогућа варијанта остварила добили би Коштуницу на месту премијера или можда, нешто касније на месту председника Србије. Ух, како би то „дубиозна промена“ у Србији била, није потребно ни замишљати.

Новац и контрола избора
За крај сам оставио најважнији сегмент избора у Србији - новац и контрола избора. Николић који сада предводи СНС, на челу Радикала „изгубио“ је два пута председничке изборе од Тадића, са врло јаким осећајем да их је у ствари продао Тадићу. Иако са највише освојених мандата СРС никада није мога да обезбеди коалиционе партнере и састави Владу. Зашто? Зато што је СРС у изборну кампању увек улазила са веома скромним средствима, и нереални циљевима. Хтела је сама да на изборима победи, освоји већину - односно да је не освоји или не направи, јер су проблеми Србије били бројни, па нека их неко други решава. Стога по неким радикалским мозговима власт није ни требало преузети у турбулентним временима већ кад се Космет изгуби…. Странке искључиво постоје ради освајања власти, једино су Радикали пронашли бољу „рупу у саксији“, и утврдили да је исплативије бити јака опозиција, него се рвати са проблемима на власти. Та „исплативост“ их је на крају коштала распада странке јер ако претрпите неколико узастопних пораза негде мора пући, и пукло је. СРС се распала на Томин СНС који напредује и Шешељеву СРС која убрзано тоне (због горе поменутих „мозгова“). Иза свих ових поменутих изборних игара и продаја гласова у ствари стоји један једини стожер избора – контрола избора и контрола бројања гласова.

Ненад Чанак је један од најутицајнијих људи у коалицији ДС-а и код самог Тадића, иако предводи у суштини минорну странку ЛСДВ која се не може ни приближити освајању цензуса. Па зашто је Чанак тако утицајан. Одговор је јако кратак – зна да краде на изборима. То је човек који одавно схватио како се избори у Србији добијају, и стриктно се држи тог рецепта. Он зна како се краде, где се краде, и који је Тадићу донео победу у Војводини где су Радикали имали убедљиву подршку. ДС има још људи попут Чанка и за остале регионе Србије. Они ће уз доста пара уложених у кампању и значајних пара одвојених за крађу гласова лако покрасти тих 9% исказане предности СНС-а. Ако је потребно сачувати власт, покрашће они и још који проценат више - таман толико да се власт сачува. Покрасти, купити од других странака или подмитити контролоре, само су терминолошке разлике – сврха је увек иста, напобирчити већину и освојити власт. СНС се томе тешко може одупрети јер нема ту количину новца која је за такве махинације потребна. О уснулом Коштуници и нејаком Вељи када је контрола избора у питању не треба ни дискутовати, јер ће се он пробудити када резултати буду не објављени, већ закључени.

Наводно забринути режимски аналитичари, разни ЦЕСИД-и, агенције за истраживање јавног мњења…. у ствари само помало плаше Тадића како би се што више пара извукло. Избори су за некога власт али за многе око власти, то је бизнис на коме треба добро зарадити. И домаће тајкуне треба поплашити да одреше кесу када је спасавање власти у питању, јер ако они други дођу - не зна се шта ће бити. У ствари све се зна и победиће они који уложе више пара и власт буду желели више. „Пара буши где бургија неће“ поготову у исцеђеној и осиромашеној Србији у којој избори одавно нису ни приближна слика расположења грађана, већ игра обећањима, зачињена ситним подмићивањима и крупним крађама гласова. Србија је три светлосне године далеко од озбиљно уређене и демократске државе, а док је ове власти тешко да ће је и бити. Зато ћу поновити. „Има нешто дубоко труло у држави Данској“ а то се не може решити ни на једним изборима. То решавају револуције или пучеви, било чији, али где на власт долазе потпуно нови људи, са задатком да све „побришу“ и где све почиње из почетка.

Према томе не сматрам да су локални избори на Вождовцу било какав рам у који се може сместити слика парламентарних избора у Србији. То су потпуно различите димензије; од броја гласача, броја изборних места које треба чврсто контролисати јер се ту и гласови броје. У изборе на Вождовцу нису морале да се улажу паре, већ је било довољно прошетати и попричати са грађанима, што ће на републичком нивоу бити сасвим другачије. Једина корист може припасти СНС-у јер је видео да може, само још то треба да поновити у 186 општина у Србији и обезбедити 17.000 непоткупљивих контролора који ће све до једног гласачког листића прегледати и сачинити тачне и валидне записнике. Тај део СНС тешко да може квалитетно да спроведе, а онда ни цела изборна кампања са билбордима и насмејаним лицима нема ефекта. Контрола гласања је срж избора, насмејана лица су нам одавно позната.

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->