Бодљикави Кактус за Српску политику о добро организованој мрежи за сецесију Војводине

Сецесија најисплативији посао у Србији

Када се направи добра спрега домаћих плаћених сепаратиста, подржаних од стране фондације „Национална задужбина за демократију“ (NED), непрофитној организацији коју влада САД по одобрењу конгреса финансира са 30 мил. долара годишње. Па се још у све то укључи и „Независн друштво новинара Војводине“ (НДНВ), као и сплет доро нам познатих НВО организација, мрежа за сецесију Војводине је комплетна. Треба је само одржати, што ће учинити постојећа власт - и „игранка“ може да почне.

Кроз историју је познато да су у све државе на Балкану које су настале распадом ФНРЈ односно СФРЈ српски народ и Србија, несебично улагали не само своје људске и материјалне ресурсе већ и нешто много више. То више је државност која им је давала могућност државотворног континуитета уз истовремено право на коришћење заједничких финансија, углавном на штету Србије. Елаборирање економских улагања Србије у друге републике бивше СФРЈ кроз заједнички-савезни буџет би нас далеко одвело као што су пресељење комплетних фабрика у Словенију и БиХ, изградња инфраструктуре и капиталних објеката, Осимски споразуми, споразуми о малограничном промету Словеније са суседним земљама, словеначки и хрватски економски протекционизам и друго. Поред тога мора се истаћи и чињеница да су уз њихову подршку Србији биле плански наметнуте две САП као не само константни извори политичке нестабилности, већ и ометања економског, демографског, социјалног и културног развоја. На овоме су веома активно радиле не само републичке политичке „елите“ које нису криле да СФРЈ сматрају само успутном станицом до осамостаљења у независне националне државе, већ и „елите“ САП које су мање или више отворено испољавале своје сецесионистичке циљеве. Не само у стварању некаквих квази државица већ и њихово припајање тзв. матици, државама са којима се граничимо. Тадашња актуелна власт не само да није ништа учинила да их у томе спречи, него је кроз политички систем то на одређени начин поспешивала. Вероватно због свега поменутог а имајући у виду политички и економски положај Србије након Устава из 1974. један високо рангирани страни дипломата на служби у Београду је осамдесетих година констатовао да смо земља која политички али и економски помаже сопствени распад.

Историја се поновила. Република Србија поново из свог буџета финансира сопствени распад. Прозападна политичка олигархија доведена на власт класичним пучем, испланираним и потпомогнутим из иностранства 2000. неумитно иде путем својих претходника. На сваки начин, под видом из иностранства условљене децентрализације и регионализације на сваки начин се омогућава будућа сецесија Војводине.

Заговарање сецесије кроз аутономаштво и шовинизам према српском народу није нешто што је непознато или новијег датума у Војводини. Корени су далеки, не само од мађарске окупације и злочина почињених током Другог светског рата, већ и противно Уставу, потврђивању Статута Војводине у Скупштини Србије који уствари представља нуклеус војвођанске државности.

Историчар Јован Пеин у својој књизи „Великомађарски каприц“ упозорава на нескривене жеље за одцепљивањем Војводине, односно оживљавање сна о рестаурацији неке нове велике хабсбуршке монархије. Односи Срба и Мађара су кроз историју имали успоне и падове почев од међусобних сукоба око територија у 9. веку па до заједничке борбе против турака у 15. и 16. веку. Међутим у ратовима против турака 1683/99. српска милиција је била у саставу хабсбуршке европске војске, док је мађарска војска била турски савезник из чега је произашао први геноцид над србима 1703/11. који су извршили војници Ференца ИИ Ракоција у подунављу и потисју.Током Првог светског рата у Араду је основан логор за уништавање грађана српске националности у Аустро-Угарској и грађана Србије и Црне Горе, као и логор Нежидер у Темишвару. Такође су формирани затвори у Вацу и Сегедину.

Прекомпоновање Балкана путем некаквих европских региона и аутономија из састава бивше Аустро-Угарске у некакву средњеевропску федерацију је намера сина последњег цара и краља Аустро-Угарске, Карла где осим Мађарске значајну улогу има и француски председник Саркози иначе антисрпског опредељења, који признавањем независности Косова подржава преуређење Балкана по Бечким ратним плановима из 1908/14. Из сличних разлога Мађарска подржава аутономаше у Новом Саду и њихове захтеве да Војводина Статутом у овом тренутку добије бар неке елементе државности (законодавна и извршна власт, Влада са председником, одређена самосталност у спољној политици, главни град, грб, застава, латинично писмо, банка, финансије, пореска и образовна самосталност, академија наука и друго). Једном речју територију, становништво, и вршење суверене власти. Да би се осигурали, аутономаши су у Статут унели одредбе о референдуму и да се надлежности уведене Статутом никада више ни једним актом Републике Србије не могу мењати или бити поништене.

Осим промађарских странака један од главних заговорника војвођанског сепаратизма је и Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ) под вођством Ненада Чанка. Веома интересантна чињеница је да он то своје опредељење никада није ни крио, подкрепљивао га је разним чињењем зашта надлежни органи никада нису покретали одговарајуће поступке било против њега или странке као правног лица. Напротив, добијао је све више простора у медијима где се залагао за војвођанску државност заговарајући неке нове границе, путне исправе и Статут (Устав). Наравно још пре бруке око потврђивања Статута у Скупштини РС, у дужем временском периоду на овом пољу смо имали синхронизовану делатност Покрета 64 жупаније, позиве на ревизију Трианоског уговора, наводне нападе на мађаре по националној основи, покушаје формирања сеоских стража због наводне угрожености од срба, противљење досељавању српских избеглица из Хрватске и КиМ због нарушавања етничке структуре становништва, потискивање српског језика, мађаризација топонима, а све то од стране оних којима су била пуна уста демократије и људских права (о чему сам писао у чланку „Војводина и Србија“ објављеном на сајту Српска политика).

Такође су септембра 2006. у Новом Саду са зграде Платонеума, Пашићева бр.6 где се налази седиште огранка САНУ, скинути симболи српске државности и културе. Поменута зграда је задужбина владике Платона и у њој се налазило прво седиште Матице српске у Новом Саду а и пре овог догађаја са ње су скидана обележја и државна застава.

Ненад Чанак и његова странка такође нису реаговали на рад сликара Марка Миловића који је копирајући слику Хуберта Лацингера из 1938. на којој Хитлер на коњу и у оклопу држи заставу са кукастим крстом, у истоветној пози насликао Чанка али са плаво-жутом-зеленом тробојком, предлогом заставе Војводине. Октобра 2001. Чанак иако председник Скупштине Војводине је уз одговарајући увредљиви речник пред телевизијским камерама одвалио и разбио таблу са ознаком РТС на згради РТВ Нови Сад уз најаву одвајања новосадске телевизије од РТС у војвођанску телевизију. ЛСВ је августа 2007. је промовишући своје политичке ставове одштампала војвођанску путну исправу што је Чанак правдао шалом подмлатка ЛСВ, исто као када су за нову 2009. одштампали 30.000 ком. официјелних календара ЛСВ али са неким другим Чанку и осталим аутономашима новим блиским границама Војводине.

Наравно, ово није ништа необично, имајући у виду да је годину дана касније након уништавања табле РТС са зграде у Новом Саду, у истој функцији председника скупштине Војводине 04.12 2002. боравио у Загребу као гост манифестације „Сријем Хрватској“ у организацији Удруге протераних хрвата из Срема, Бачке и Баната. Том приликом је уз хрватско својатање територије Срема, био поздрављен бурним аплаузом када је уз навођење његове функције био представљен као заштитник хрвата током њиховог прогона у Војводини, а по речима организатора скупа, председника Удруге Мата Јурића. Чанак је касније по завршетку програма исти окарактерисао као скуп „изузетног и емотивног набоја“ о чему сведочи и клип на сајту YУ ТУБ под насловом „Срем у Хрватској“.У емисији ТВ Б92 фебруара 2009. Чанак и Александар Вучић су дискутовали о предлогу Статута Војводине, којом приликом је Вучић указао на конкретна кршења Устава Републике Србије. Чанак се сагласио са Вучићевим ставом и без имало устезања директно именовао аспекте кршења Устава, при томе апострофирајући ДС Војводине и његове коалиционе партнере у власти као творце Статута. И овај клип се такође може погледати на сајту YУ ТУБ под називом „Статус Војводине“.

Јануара 2008. у новом Саду је отворена изложба о некаквим уметничким радовима, „ уметника“ са Косова, на којој су биле представљене фотографије шиптарског злочинца Адема Јашарија из Преказа. Изложбу је отворио Бојан Костреш изјављујући „да не види друго, погодније место од Новог Сада и Војводине да се прикаже ова изложба“. И овај клип са његовом изјавом је постављен на сајту YУ ТУБ 27.01.2008. Иначе ова изложба је била припремљена за отварање и у Београду, али је због протеста организација патриотског опредељења отказана.

Када се говори о Статуту и њему пратећем Закону о преносу надлежности (са републичког на покрајински ниво) мора се указати на извесне веома чудне чињенице. Статут покрајине је по правној регулативи нижег ранга од Устава, па се поменути Закон не може прво усаглашавати са Статутом па тек онда пустити у скупштинску процедуру. Настрану то што у моменту усаглашавања Закона са Статутом, ни сам Статут није био у процесу усвајања или одбијања од стране Скупштине Републике Србије, па је створена ситуација да се усваја правна норма на основу пуког списка жеља аутономаша Војводине. На несрећу или по обичају целој овој бламажи и дебелом кршењу Устава кумовали су Председник владе Мирко Цветковић и лидер ЛСВ Ненад Чанак који су се према наводима средстава јавног информисања сами такорећи у четири ока договорили о свему као да је у питању некакав њихов приватни пословни аранжман. А можда и јесте?

Имајући у виду све оно што се дешавало и дешава око Статута, проф. Др. Драгољуб Петровић, лингвиста из Новог Сада сматра да ће се у случају сецесије односно стварања државе Војводине из српског језика издвојити нови војвођански али као продукт политике а не лингвистике. По професору Петровићу, језици који су настали у државицама након распада СФРЈ а којима не треба преводилац, иако се различито називају су изведени из српског, али власти у овим државицама нису у стању да разграниче појам државе и језика јер се он не може цепати као држава.

Сарадњу са страним факторима у разбијању Србије
У послу сецесије и растакања Србије, политичке партије у Војводини нису биле саме већ су помагача имале и од посленика писане речи, тзв. „новинара“ али идругих јавних личности пробраних по прозападној оријентацији и окупљених око Независног друштва новинара Војводине (НДНВ). Ово друштво новинара је априла 2008. покренуло информативни интернет сајт о аутономији Војводине, на коме се могу пратити вести, интервјуи и прегледи из штампе у вези уставно-правног и политичког положаја Војводине. На овом сајту се такође могу наћи транскрипти са трибина и семинара НДНВ који су били организовани по Војводини а са темом о њеном положају у Србији. Да би се шире и боље схватила делатност овог „друштва“, послужићу се подацима Слађана Николића, публикованим у његовом чланку „Америчка национална задужбина за демократију подрива Србију“. Презентацију података из његовог чланка који указују на начин подривања Републике Србије од стране администрације САД сматрам целисходним, јер сам о сличном начину субверзивног деловања а где је апострофирана иста институција Међународни републикански институт (IRI - International Republican Institute) писао у чланку“ Од Отпора до државног секретара“ у вези Слободана Хомена, такође објављеном на сајту Српска политика.

Сајт НДНВ се реализује у оквиру пројекта „Јавна расправа о Војводини“, подржаног од стране фондације „Национална задужбина за демократију“ (NED - National Endowment for Democracy), непрофитној организацији коју влада САД по одобрењу конгреса финансира са 30 мил. долара. NED је иначе кровна организација која своје активности реализује преко тзв. подружница као што су Национални демократски институт (NDI - National Democratic Institute), Међународни републикански институт (IRI), Центар за приватно подузетништво (CIPE - Center for International Private Enterprise) и Амерички центар за међународну радничку солидарност (ACILS - American Center for International Labor Solidarity)

NED такође блиско сарађује са Информативном агенцијом САД (USIA - United States Information Agency) и Америчком агенцијом за међународни развој (USAID - United States Agency for International Development). Агенција USIA функционише као независна агенција за спољне послове унутар владе САД, док USAID осим економске, хуманитарне и демократске помоћи, штити економске и политичке интересе САД. NED је иначе основан након бурне расправе у Сенату САД седамдесетих/осамдесетих година а у вези незаконитих активности CIA, која је широм света финансирала и контролисала синдикате, омладинске и факултетске организације, политичке институције уз медијске манипулације према противницима америчких интереса. О оваквим деловањима NED писао је и Џералд Сасман професор политичких наука на универзитету у Портланду којом приликом је наводио бројне примере такве делатности. Као медијску сатанизацију противника Бориса Јељцина, помоћ мађарским социјалистима пред изборе 2004. али тек када су из свог програма избацили све социјалистичко, да би као најсвежија активност била обарање владе Бугарске социјалистичке партије. Уосталом и творац закона о NED, Ален Венсеин је отворено изјавио да NED јавно ради оно што је CIA обављала тајно, решавајући проблеме трансфера новца својим штићеницима.

Када је у питању Србија, према наведеним подацима NED је имао пресудан утицај на стварање бројних тзв. невладиних организација (НВО) од којих су неке прерасле у политичке странке. Према писању  шведског листа „Aftonbladet“, Центар за приватно подузетништво (CIPE) је оформила Г17+ (која се касније овој организацији одужила гашењем банкарског сиситема и економским уништавањем Србије) а што потврђује извештај Пола Меккартија из НЕД од 10.12.1998. Према истом извору NED такође финансира рад и „нашег“ CeSID-а. („Центар за слободне изборе и демократију“)

За време избора у Србији 2000. према писању листа „Вашингтон пост“ од 11.12.2000. САД је уложила 31 мил. дол. у тој години за помоћ опозиционим странкама и финансирање обуке чланова организације „Отпор“ која је делом обављана у иностранству. NED је функционисање НДНВ у 2006. помогао са 24.610 дол. што је било и објављено на њиховом сајту.

НДНВ је у протеклом периоду организовао бројне трибине уз помоћ сорошевских НВО, Фонд за отворено друштво, Центар за културну деконтаминацију, Хелсиншки одбор за људска права и Центар за нове медије који финансира немачка фондација SCHULER HELFEX LEBEN, који су у серији трибина под заједничким именом „Interview in vivo“ биле подржане од стране ЛСВ Ненада Чанка (који је и сам узимао учешће) као и кабинета Председника скупштине Војводине, Бојана Костреша. Теме трибина су биле различите, али је било оних које су се односиле на наводну митску и митоманску (!?) свест српског народа, његовој ксенофобичној култури и последицама, српском национализму у страху од средње Европе (Живот и прикљученија Радована Караџића). НДНВ се на својим трибинама такође бавило наводним говорима мржње према шиптарима и Косову (тема „Немогућа мисија“) као и наводно угроженом секуларношћу државе, односно политичким циљевима Српске православне цркве (Клерикализација друштва). Трибине су такође организоване и у периоду 2008/2009. на којим се потенцирала потреба за усвајањем Статута. На овим трибинама су између осталих учествовали Димитрије Боаров, Надежда Гаће, Србијанка Турајлић, Теофил Панчић и други.

Трибине под насловом Чекајући Статут или Има ли Војводина времена, су одржане у Кули, Панчеву и Сремској Митровици, док су трибине под називом Косово као алиби, биле организоване у Кули и Вршцу. Организатори и водитељи су били Динко Глухоњић председник НДНВ и дописница радија Слободна европа, Жужана Серенчеш. Еминентни гости ових скупова су били новинар Теофил Панчић, адвокат Павел Домоњи, филозоф Драгољуб Тодоровић, Томислав Жигманов, Ненад Чанак, Александар Попов, Надежда Гаће предсеница НУНС, Димитрије Боаров публициста, Биљана Ковачевић-Вучо, новинар Милош Васић, Миленко Перовић проф. Филозофског факултета у Новом Саду. Из самог састава учесника, била је сасвим јасна платформа трибина али да не би било забуне, за то се у Вршцу 28.03.2008. на трибини Косово као алиби, побринуо Теофил Панчић инсистирајући да „ово где ми сада седимо никада до 1918. није била Србија. Мој стан у Земуну никада до 1918. није био Србија, никада! А данас јесте. И овде где ми данас седимо је Србија, мој стан у Земуну је данас Србија и Митин стан (Димитрија Боарова) у Новом Саду је данас Србија и ником ништа!? Ником ништа!? И ми то прихватамо као нешто најнормалније на свету“.

Сада би се човек запитао да ли је Теофил Панчић идиот. Наравно да јесте, али неки пут треба и идиота пустити да прича да би се јавности послала одређена порука, став или мисао. Они зато и служе. Међутим са организаторима трибине је друга ситуација, али када су у питању надлежни органи ту како наш народ вели нема хлеба.

НДНВ иначе чине новинари одлично распоређени по медијима (Новосадски Дневник, агенција Бета, Време, Б92 и други) што у спрези са поменутим НВО, Чанком и Кострешом само указује на озбиљност ситуације. У овом контексту не би требало заборавити и један мали детаљ, петицију NED од 21.02 2008. којом је од Претседника владе и Председника републике тражена наводна заштита новинара и поштовање људских права. Јасно је да се ради о заштити успостављене мреже и спреге новинара и медија у Војводини потребној за надолазећу будућност и догађаје.

Пише: Кактус

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->