27. април 2010.

Књижевник Витомир Пушоњић о подвалама српском народу кроз разне форме интернационализма

Горки плодови интернационализма

Најдрскије интернационалистичко ругање свему људском представља чињеница да је антијеврејство расизам, а антисрпство хуманизам; да Шиптари и Хрвати имају право, не само на своје националне особености, него и на српску територију, имовину… док сами Срби немају право ни на шта своје.

Историјске чињенице, говоре да се иза интернационализма, у било ком његовом историјском облику, крила жеља за освајањем и доминацијом на глобалном нивоу, што се увек завршавало незапамћеним злочинима и терор над готово свим народима планете – а над Србима посебно.

Када тврди да је језик ''најсавршеније средство за исказивање мисли и осећања'', наука о језику као да унапред подразумева племениту намеру говорника, не узимајући у обзир нељудске тежње које би дотични могао имати према слушаоцу (слушаоцима). А што крупнијим корацима корачамо у Европу и цивилизацијски напредак, то се јасније показује да језик много више служи за прикривање нељудских намера, него за ''исказивање мисли и осећања''. И не само за прикривање, него и за њихово умотавање у хуманистичке језичке обланде. Стога, ако се слушалац ослони само на штуру научну дефиницију, а пренебрегне неописана својства језика, излаже се великом ризику да испадне обична будала.

А управо захваљујући својствима изостављеним из научне дефиниције, савремени западни освајачи су од језика направили оружје које је на духовном пољу опасно колико и атомско на физичком. Утискивањем позитивних значења негативним, ружним, па и сасвим девијантним појавама, међу жртвама (слушаоцима) постижу се трајне моралне, душевне и умне деформације. Тако се бескичмењаштво и конформизам у размишљању и понашању називају ''политичка коректност'', колаборација и издаја ''кооперативност'', растурање туђе земље радиоактивним бомбама ''хуманитарна интервенција'', говор истине ''говором мржње'', легализовање сексуалних девијација ''парадом поноса'' итд.

Ова својства језика користе како држава, тако и ''међународна заједница'' да би путем агресивних медијских и политичких манипулација, деформисали личности нападнутих у жељеном правцу. Уместо да се њиме обавештава и оријентише, језиком се фабрикују привиди, полуинформације или потпуне дезинформације. То се чини дуго и непрекидно, док и саме жртве не изгубе критеријум за разликовање стварности од привида, па се напослетку и међусобно почну гложити и таманити око највећих лажи као око највећих истина.

Срби представљају школски пример нечега таквог, с обзиром на бројне идеолошке туморе које су на њиховом бићу изазвали освајачи из ближе и даље прошлости. Вера у југословенство, Тито-комунизам, пролетерски интернационализам, наметнута пиштољем, затвором и пропагандом, коштала нас је толиког броја глава. Толиких раскола, материјалних и духовних губитака, потпуно нас одвојивши од себе и сопствених корена, према којима се и данас односимо као према нечему мрском и туђем. Више од пола столећа свођени на обичне слушаоце партијско-идеолошких обмана о коначном усрећењу, губили смо обележја духовно зрелих и разборитих личности, претварајући се у пуки материјал за обраду разних никоговића и манипулатора.

Пролетерски интернационализам коштао нас је стотине хиљада живота док нас је "усрећио" и ништа мање док смо га се ослободили, у нади да нас таква пошаст убудуће не може снаћи, те да ћемо се временом ослободити и његових кобних заоставштина на духовном плану. Етничке границе Србије, пролетерски интернационализам је прогласио ''хегемонистичким'' (''Велика Србија''), па их је на Другом заседању АВНОЈ-а скресао ''административним'' (поштујући заоставштину турских и латинских освајача). Насилном индустријализацијом земље, независни сељак, као темељан носилац националне свести, претворен је у зависног и безукорењеног радника-пролетера. Док је село, као непресушна економска база, којом је Србија одолевала свим историјским недаћама, разорено и опустошено.

Поред свег терора, који је по бруталности превазилазио тиранију многих окупаторских режима, моралном осећају југо-интернационалиста није сметало да се представљају као ''народна власт''. Дуготрајном пропагандом су пролетерске фантазије о вечној срећи – иако су нас у њу утеривали силом - временом прихватане од већине, па смо напослетку поверовали у индустријски рај који ће нам донети фабрички гиганти, изникли преко ноћи по свим градовима. Тако се и наша национална свест неприметно мењала у пролетерску, интернационалну, из које су нестајале вековне вредности по којима смо живели, али и само сећање на насиље којим смо ''усрећени''. Осим тога, у изградњу "новог човека" упрегнути су култура, наука и просвета. Са ''научним доказима'' да Бог ''не постоји'', одузет је значај и свему сазданом на божанским принципима, као што су брак, породица, вера, нација. Затирањем старосних и полних разлика, поравнавањем свега са свачим, срушен је исконски друштвени поредак на коме је почивала како снага нације, тако и духовно-морална стабилност појединца. Сељачко порекло и српска национална припадност одједном су постали синоним за нешто ''заостало'', ''примитивно'' и ''срамотно''. Показати се као лажов, лопов или нитков, испоставило се мање срамотним него одати се као Србин, па још сељак.

Уместо изруганог хришћанства, дијалектичко-материјалистичке приче о ''лепшој будућности'' постале су нова чврста вера. Да су елементи пакла у нашем свакодневном живљењу само пролазне епизоде у "револуцији која траје", доказивано је тврдњама да ће у читавом свету једнога дана пропасти и капитализам и империјализам. Да ће са њиховом пропашћу нестати сви спољашњи и унутрашњи разлози за постојање државне принуде, чак и у виду ''пролетерске диктатуре''. Да ће машине довести до благостања у коме ће ''свак радити колико хоће, а узимаће колико му треба''.

Али упркос свим тим обећањима "социјалне разлике'' ипак нису нестале, већ су се током деценија непрестано продубљивале, и то не по основу личног рада и залагања, већ партијско-политичке подобности. ''Пролетерска диктатура'' претворила се у најобичније бирократско безакоње, пролетери-човекољупци показали су се као пуки властољупци. Домовина интернационалних и бескласних снова срушила се као да никада није ни постојала, а огорчена радничка класа пошла је за новим путовођама, намамљена новим обећањима о новом друштву, у коме нова ''права народна власт'' више неће бити ''диктатура пролетеријата'' него ''вишепартијска демократија''. Још се нисмо поштено ни разабрали где смо, шта смо и ко смо, а Уједињени Демократски Запад притиште нас ништа мање немилосрдно капиталистичким интернационализмом, у намери да ишчезле пролетерске снове о уједињеном човечанству повампири и оживотвори у корист уједињених капиталиста-профитера. Како би ново насиље било делотворније, нови интернационалисти су га заоденули у сијасет морално-хуманистичких фраза које треба да нас увере у ''племенитост'' њихових циљева. Но, сва прича о евроунијатском интернационализму, не може да сакрије чињеницу да је реч о новоколонијалном претварању људи у задовољне робове, са Америком, Енглеском и Немачком као водећим освајачким силама.

Као и пролетерски (такође западни изум), капиталистичко-профитерски интернационализам велича себе најострашћенијим клеветама национализма, којима се сугерише да је љубав према својој нацији сама собом зло. Зато што, наводно, народе води у међусобне крваве обрачуне, за разлику од интернационализма који је сам собом ''гарант мира''. Историјске чињенице, међутим, говоре да се иза интернационализма, у било ком његовом историјском облику, крила жеља за освајањем и доминацијом на глобалном нивоу, што је одвело у незапамћени злочин и терор над готово свим народима планете. То изврнуто морално становиште, које је красило пролетерску интернационалу, још у већој мери се показује изопаченим код савремених профитера-мондијалиста, којима национализам (нарочито српски) такође смета у сваком погледу. Пролетерски интернационализам наметао се као највећа људска вредност, док се актуелни капиталистички, представља готово као божанска вредност, манипулишући кад му затреба и јеванђелском истином да смо ''сви ми Божија деца''. Тако испада да је противљење догмама капитализма, у ствари противљење самом Богу, коме се насупрот томе, одрицањем од националне свести угађа на најпотпунији начин.

За евентуалну примену сверазарајућег оружја, политичких притисака и понижавајућих уцена, увек су криве саме жртве, ако спутане љубављу према својој земљи и нацији, незахвално одбијају да свој живот сажимају према западноевропским "стандардима". Клеветничким квалификацијама и извртањем божијих принципа, нечије морално право на самоодбрану, западни интернационалисти претварају у сопствено право на освајачке зулуме. И када бацају мале атомске бомбе, затирући читаве градске четврти са стотином хиљада становника (као што су чинили у Ираку) они ''не освајају'' и ''не угњетавају'', већ ''спасавају'' планету од ''зла'', те је сасвим нормално да уместо самим западним силама, ''свет'' суди жртвама као ''ратним злочинцима''.

Да би човек поверовао како је интернационализам ослободилачко а не освајачко прегнуће, да га инспирише љубав према човеку и народима, а не властољубље и жеља за доминацијом над њима, свакодневно се прећуткују, преправљају или сасвим изврћу политичке, историјске, културолошке чињенице, чак и када су толико очигледне да их само аветан човек не би могао приметити. Или пак крајње лукав, односно добро плаћен да се аветним прави. Но, да су заиста тако човекољубиви како се представљају, западни освајачи би свој интернационализам доказали сопственим примером, тако што би разорили сопствене нације и државе као ''превазиђене тековине''. Међутим, док туђе државотворне политике проглашавају ''фашистичким'' и ''шовинистичким'' концептима, они и даље постоје и јачају своје државе као Велика Британија, Савезна Немачка, Сједињене Америчке Државе. Већ дуго искуство са њима нам говори да су још и најпоштенији у улози отвореног окупатора, који ако ништа друго, активира у нама ону исконску снагу ''у се и у своје кљусе''. Док су као наводни "савезници" успављивали наше одбрамбене пориве, да би без тешкоћа остварили неку своју прикривену, а по нас најчешће погубну замисао. Обе Југославије обликовали су према својим потребама, а не нашим датостима. А једнако немилосрдно су нас бомбардовали и као Аустроугари-освајачи и као Немци-окупатори и као Англоамериканци-савезници, на крају и као НАТО интернационалисти.

Рушећи тековине комунизма, Запад је строго водио рачуна да не оштети било шта од његове богате интернационалне заоставштине ( у коју је и сам благовремено инвестирао ). Јосипу Брозу Титу су помагали, не само да сруши ''великосрпску буржоазију'' на челу са краљем, него су му четердесетосме свесрдно помогли и против његове рођене пролетерске Интернационале са Истока. Брозово распарчавање духовног и физичког простора православних Срба, западни освајачи су довели до краја, тако што су административне границе република и покрајина, мирнодопском и војном агресијом претворили у државне, до коначног стварања мале Србије. Ишло им је на  руку и то што југословенски интернационализам није појугословенио ниједну нацију осим Срба, те им баш српски Југословени, након свих освајачких успеха и даље служе као упориште у распарчавању чак и мале Србије.

Најдрскије интернационалистичко ругање свему људском представља чињеница да је антијеврејство расизам, а антисрпство хуманизам; да Шиптари и Хрвати имају право, не само на своје националне особености, него и на српску територију, док сами Срби немају право ни на шта своје. Као ни у пролетерске, тако ни у профитерске демократске пројекте српски народ се не уклапа ни бројем, ни територијом, а ни духовним бићем. Природну жељу Срба да на простору који од искона насељавају направе своју државу, у којој би остваривали себе и своје датости попут било ког другог народа, западни интернационалисти су видели као великосрпску опасност светских размера. Јер иако неупоредиво мања од западних сила, таква би Србија била велика и моћна творевина, у којој не би могли спровести ниједну, а камоли све своје евро-жеље. Или би се оне показале привидним и привременим, попут оних освајачких из ранијих епоха. Зато су војном, пропагандном и политичком силом помогли ''братске народе и народности'' да своје ''административне'' комунистичке републике и покрајине, не само прогласе за самосталне државе, него их и сасвим очисте од Срба. Тако је територијална целовитост, као један од темеља велике, односно јаке Србије, отклоњена као опасност.

У коначном исходу се показало да је остваривање западног освајачког интернационализма на Балкану исто што и потпуна дезинтеграција Срба као духовно-историјског, културног и државотворног чиниоца, што се одвијало у три фазе:

Национализми Хрвата, Муслимана, Шиптара не представљају никакву опасност у том дугорочном подухвату, обзиром да су сувише зависни од својих покровитеља ( без којих не би ни постојали ), а њихове националне границе потпуно немоћне пред војним, привредним, банкарским моћима уједињених западних капиталиста.

Испоставило се, међутим, да је територијално сакаћење Српства, само делимично решило проблем, јер се ништа мање опасном показала и његова духовна величина. Дух светосавља, чојства, јунаштва и других традиционалних врлина, Србина чак и као беземљаша чини великом препреком капиталистичкој интернационали и њеним вредностима. Зато су се поред ''демократских средстава'' попут уранијумских бомби и политичких уцена, неопходним показала и језичка средства, којим ће се све српско изврнути руглу, сваки вид љубави према српству искоренити, а свест модерних Срба преобликовати у суманутом и наопаком правцу. Клеветама, погрдама, извртањем чињеница, безбожним слободоумљем, од српског бића које је преживело исламизацију, католичење и пролетеризацију ствара се Малосрбин - нови човек из српских корена, али потпуно уподобљен потребама западног освајачког интернационализма.

И са тим нам је тек направљен хаос у сопственој кући ( односно у ономе што је од ње остало ). Попут унијата и потурица, иноверством очишћених од свега националног у толикој мери да им је осећање љубави према било чему српском крајње неподношљиво, попут љутих комуниста који би и данас своје другове трпали на Голи оток, Малосрбин испуњен евроунијатством је постао најоданији војник западног освајачког интернационализма. Слично некадашњим љутим скојевцима и савремени Малосрби су с поносом носили ону претећу стиснуту песницу изнад претеће поруке Запада ''Само вас гледамо''. Претворен у послушног чиновника глобалне демократуре све му је евроунијатско изнад националног, те је немилосрдан у оживотворењу евро-стандарда. Као чланови било којих демократско-либералних партија или НВО, својски се залажу на растурању српског бића. Правима жена, деце, педера, националних мањина и других евро-стандарда, труде се да српски простор потпуно денацификују, како би од мале Србије (од комуниста назване ''ужом''), направили слободан простор за западне профитере.

Корен из кога су поникли, Малосрбе ужасава свим својим датостима, те га са страшћу пљују и сатиру више него Евроунија од њих и тражи. Да би западну причу о Србима као злочинцима и практично поткрепили, осим што испоручују све бранитеље српства, свом силом се су се заузели да се ''геноцидност Срба'' озваничи и ''Декларацијом о Сребреници''. Пуну подршку дају и ''статистичкој регионализацији'' којом се и простор Мале Србије жели распарчати. Ма како велики и беспризорни, сви зулуми и подлости које данас чак и пролетерским интернационалистима боду очи, њима су сасвим ''океј''. Причама о деловању тајних масонских организација ругају се као ''теоријама завере'', иако је недавно чак и државна телевизија отворено извештавала са ''Светског масонског конгреса'' одржаног у Београду. Али их било који вид националног организовања покреће на бесомучну интернационалну дреку. За свако ''С'' пришију ти кукасти крст или петокраку (оба настала на Западу ), иако смо и од нацизма и од комунизма као народ пострадали више него иједан у Европи.

Осим партијско-државних, полицијских и других демократских принуда, Малосрби користе културу и просвету за изграђивање високе евро-антисрпске свести. Приче о Марку Краљевићу и Јевросими Мајци, Пријездиној љуби, Старини Новаку, Војводи Момчилу, о Лазаревом завету и Косовском боју, деци се предочавају као плодови српске митоманије. И гуслама се подсмевају као оличењу ''примитивизма'' и ''сељаштине'' са којом се не може у Европу,  што веома подсећа на ''учене Србље'' који су се ругали Вуку Караџићу јер ''говедарским и свињарским језиком'' жели међу књижевне језике културног Запада. Насупрот томе, врше се силовити притисци да се у основачку лектиру угурају црномагијске авантуре Хари Потера, да се енглески језик почне учити од првог разреда, да се ћирилица сасвим истисне латиницом, да се настава деградира такозваним ''креативним радионицама'', где би се наставници ''играли'' са ђацима, уместо да их уче и васпитавају у родољубивом и хришћанском духу.

Приватизацијом Брозових индустријских гиганата и других предузећа, Малосрби су ионако преголеме ''социјалне разлике'' довели до врхунца. Осим домаћих и страних тајкуна, цео народ су претворили у масу незапослених или бедно плаћених људи, ограничивши им сва могућа радна права и могућности за живот. Ударничким радом владиних и невладиних организација на социјално-економском плану учинили су да, поред губитка знатног дела територије, до дна пропадне национална пољопривреда, индустрија, здравство, школство, судство, одбрана. Трговина се свела углавном на увоз, често и робе сумњивог квалитета која у земљу улази без инспекцијске контроле захваљујући неким договорима на високом нивоу. Док оно нешто националних производа који се могу продати доносе веће зараде хрватским и словеначким накупцима, него самим  Србима.

Од свих елемената који државу чине државом, једино се одржала малосрпска власт, а не би ни она да није евроунијатска. Пошто се након свих евро-реформи не могу ослонити ни на шта национално, једини ослонац су им ММФ, Хашки трибунал, НАТО-пакт. Но упркос подређености и зависности од западних интернационално-освајачких институција, малосрпској власти, као раније ни ''пролетерској диктатури'', ништа не смета да се представља као ''народна'', јер је наводно изабрана на ''поштеним демократским изборима''. Ни потпуно упропаштавање народа им не смета да се заклињу у ''добробит грађана'' који су им наводно прва и највећа обавеза. Воле они обичног човека, али не оног у конкретним невољама, већ  неког апстрактног који у складу са њиховим интернационалистичким идејама, може да чека лепшу будућност.

Са свим што је пролетерски интернационализам починио или само назначио, капиталистичко-профитерски је недвосмислено потврдио - да иза оба интернационализма и свих напредних и хуманих идеја Запада стоје људи чијем је властољубљу тесна, не само сопствена национална држава, него и читава планета. Јер зашто би се стискали и на планети, ако могу овладати чак и Космосом, пошто су и наука и њихово лично искуство већ показали да Бог, владар Космоса, не постоји. Пошто је тајна живота, наравно хуманог, у њиховим рукама, зашто онда да не попуне то упражњено космичко радно место.

А ако Бог којим случајем и постоји, онда ће они бити једини тумачи његове воље, која се на земљи и не може остварити без Западњака. Па  пошто Они иначе свима желе добра и пошто је толерантност њихова највећа врлина, западним интернационалистима припада апсолутно право да искорене српску, авганистанску, ирачку и друге нетолеранције. И то уз несебичну подршку хуманиста диљем планете, којима је иначе толико тесно у сопственој кући, па би да блуде светом без граница и било каквих ограничења, убеђени да ће на тај начин осмислити свој савременим тековинама обесмишљени живот.   

Пише: Витомир Пушоњић

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->