01. мај 2010.

Књижевник Предраг Анђелић о капитализму, резоновању нашег председника владе, и „надама“ да ћемо свеопштој друштвеној кризи ускоро видети леђа

Шта је дошло после памети

Живот људи, који нису везани за једну територију ће бити регулисан преко компјутерских мрежа у глобалним размерама Свако од њих ће имати специјалну магнетну картицу са свим подацима о себи, а пре свега о поседовању новца. Тешко ономе, ко не буде поседовао новац и тиме угрожавао светски поредак!

Аутор ових редака је пре неколико дана био уверен како је једини у држави чуо изјаву особе на месту првог министра, председника Владе, или како се у свету каже premier о оправданим те нужним разлозима продаје националног Телекома. „Телеком не сме остати у власништву народа, јер се Србија, каже он, определила за капитализам“. Дан-два доцње нису ме разуверили (малобројни) гласови „разума и савести“ дошли из политике и економске струке. Изјава, као глупост године, у оштрој свакодневној конкуренцији естрадизоване а елитне професије политичара, прошла би незапажено као и толике пре ње, да се не тиче разлога продаје једног од два најпрофитабилнија и свакако стратешки најважнија национална предузећа. Ако смо већ одавно заборавили шта је то национално не би требало да не знамо шта је то и стратешки за нас важно. Ово друго предузеће а ради се о ЕПС-у стићи ће на ред вероватно догодине, када се смисли нови ''генијални'' разлог зашто би га требало баш тада продати.

У својим освртима често покушавам да објасним те народу упутим евангелиос (радосну вест) о доласку капитализма и у наше крајеве, са свим благотворним учинцима које он собом носи. Само нека смо ми дочекали мајку демократију и оца вишестраначје те се тако сврстали у модерне и цивилизоване народе, којима исти такви свако по мало на томе одају признање. Чедо њихово капитализам, резултат је овог брака из страсти. Народ је у заносу, баш као двоје младих који се лудо, младалачки воле, хтео то што је хтео, а што је хтео оно је и добио. Добио је пуне излоге у пешачким зонама великих градова, попут западноевропских, али и приде отказе у предузећима па њихова затварања, економске (вјерују капитализма је економија) цене лечења, школовања, становања, живљења... Добио је и берзу рада а са тим остварио је и давнашњи сан да постане јефтина радна снага, како би били атрактивни за стана улагања. Али, ситнеж од неколико милиона невољника, неспособних да од губитника постану добитници транзиције, не сме пољуљати нашу веру у прогрес, у светлу капиталистичку будућност и окрњити ни комадић среће што је капитализам коначно код нас, и у нама, што смо се уз помоћ његову сврстали међу силне и велике, богате нације које у њему уживају знатно дуже него ми. Зар нас пример пребогате Латинске Америке у којој тај супериорни предаторски систем већ генерацијама проноси радост и задовољство живљења, не чини спокојним да смо на добром путу? Или једна Африка, по својим економским и природним ресурсима континент-колос, зар нас не може у то уверити? Нас малобројне, непоправљиво неверне, зар не може учврстити у капиталистичкој догми Азија, пребогата а највећим делом капиталистичка? Или судбина наше капиталистичке источноевропске браће, којима је исти лучоноша капитализма помогао да постану срећни и богати?

Не, драги пријатељи, сва је прилика да је тај капитализам уљез који се у нашу кућу увукао кришом, на превару, не откривајући своје зле намере, као вирус у организам. Било је то оне брачне ноћи када је горела страст жудње за другачијим животом него дотад, те су тако млада демократија и млади вишестраначки поредак релативизма, у незнању створили свога франкенштајна. Да су младенци били нешто зрелији и искуснији, а мање страствени, могли су на туђем примеру виде какво чудовиште прижељкују. Зар бројне транзиције и модерне револуције свих боја, што су се десиле пре и после наше, нису довољне да се јасно види куда смо кренули?

Најславнији пророк тријумфа нихилизма после Ничеа, Фукујама, у нечему је био у праву говорећи о ''крају историје'' која наступа победом капитализма над социјалистичким идеалима загледаним у линије хоризонта будућности: „…након капитализма преостаје само пустош, од еколошке пустиње до оне у људским душама“. Паметнима је довољан и један пример: међу најфасцинантнијим националним химнама свих времена, свечана песма негдашње Демократске Републике Немачке Васкрсла из рушевина (Auferstanden aus Ruinen), уз мелодију Ханса Ајзлера по квалитету у рангу је Вердијеве Аиде, а носи поруку:

Насупрот ових узвишених и племенитих идеала, жреци Новог светског поретка попут Фукујаме или Аталија, одузимају нам сваку веру у будућност. Тако Жак Атали, бивши саветник Франсоа Митерана, билдерберговац и екс-директор Европске банке за обнову и развој најављује последње раздобље људског друштва – ''еру новца'' који је мерило свих вредности па и ''духовних''. У глобализованом свету јединки које су у вечном рату свих против свакога зарад властитог себичног интереса, људи, или оно што је некада на њих подсећало, селиће се планетом попут номада вођени ''економским'' разлозима. Наравно, у таквом поретку не може бити места за било какав национални па ни обичан људски идентитет. Хуманоиди без осећаја за своју отаџбину, земљу, претке, веру, ће живети ради задовољења потрошачких навика које су им усађене преко медија. Живот људи, који нису везани за једну територију ће бити регулисан преко компјутерских мрежа у глобалним размерама – каже Атали, и наставља: Свако од њих ће имати специјалну магнетну картицу са свим подацима о себи, а пре свега о поседовању новца. Тешко ономе, ко не буде поседовао новац и угрожавао светски поредак! (1)

Али овде треба застати, и нови светски поредак који нам Фукујама или Аталија презентирају као наднационални изгледа подразумева само њихово вођство, односно доминацију. Сасвим су другачије те водеће наднационалне економије реаговале када су Руси понудили, намеравали да купе Airbus односно немачку ТВ кућу RTL. Одједном су се капиталисти сетили да су то компаније од националног значаја и да се таква продаја не сме допустити. Па кад сва ова глобалистичка правила која нам се свесрдно нуде као велике тековине „демократије“ погледамо из ове визуре, лако увиђамо да глобализам и није тако глобалан за све. За неке је потпуно глобалан (као за нас) а за друге само по потреби, као и новац који видимо да у неким („непредвиђеним случајевима“) и није баш једино мерило вредности.

Треба ли још једном указати на разлику између слављења живота и социјалистичких идеала будућности у заједници кроз појмове искрено, отаџбина, род, нови живот, сунце лепше него икад пре... и визије света као електронског конц-логора у којем влада само један закон: имаш или немаш?

У поретку за који се залажу владајуће снаге у нашем друштву, како нас је premier у изјави са почетка овог осврта изволео поучити, Телеком не сме остати у власништву народа, јер се Србија, каже он, определила за капитализам. То имплицира да је неки будући, приватни власник, или неколико њих, и његов/њихов лични интерес важнији од интереса остатка друштва, свих нас на гомили. У исто време, влада позива домаће пословне људе, крупне капиталисте, на ''социјални (друштвени – прим. П.А.) дијалог''. Како је у свом коментару добро приметио један аутор ... да они спасавају земљу од пропасти а народ од сиромаштва. Невероватна идеја! Па, пре читав век је Торстен Веблен уверљиво објаснио да се бизнис не занима за интерес шире заједнице и не познаје државе и нације. То је ''новчани приступ привредним процесима, тј. процес у коме је стицање новца главни интерес'' (2) Не постоји, дакле, ''социјално одговоран капитализам''. Када би он постојао, тада се више не би могао звати капитализам, него социјализам.

Међутим, руку на срце, premier-u треба одати признање што је реч капитализам уопште и употребио те тако ствари истерао на чистац. Не сећам се да је осим овим поводом и вероватно несмотрено употребљена, она уопште у оптицају у Србији. У моди су неке друге, велике и савремене, попут интеграција и страних улагања. Зашто спомињати оно што нас је осиромашило, када се може говорити о ономе што ће нас обогатити, као што је (нико не зна зашто али је без алтернативе) присаједињење Европској унији, и нарочито – директне, индиректне, на зеленој пољани и каквих све модалитета нема – стране инвестиције.

У тексту Цена гостољубивости (3) угледни професор Јован Б. Душанић износи пример који даје за право и Торстену Веблену и осталима који више верују својим очима него политичкој пропаганди о светлој капиталистичкој будућности. Страном „инвеститору“ на југу Србије држава је доделила 6,5 (!) милиона евра на име подстицаја иностраним инвеститорима и по 5 хиљада евра за новоотворено радно место. Из Владе се чују чак најаве како ће та сума бити подигнута на 10 хиљада евра за сваког запосленог, док је сама „инвестиција“ коју је страна компанија поднела износила око 600 хиљада евра. Уз плату од 15.300 динара (око 160 евра), није тешко израчунати да је страни „инвеститор“ не само одмах повратио уложена средства, него је од пореских обвезника Србије добио новац са којим пуних десет година може да исплаћује зараде за 350 запослених радника у фабрици... Јасно је да је он дошао ради сопственог а не ради нашег интереса, али није јасно ни да ли је такво „страно улагање“ наш интерес, и шта је у свему томе НАШ интерес.

У сенци оваквог „страног улагања“ отвара се питање да ли се ради о незнању да се изведе проста рачуница, ко стварно улаже а ко на том улагању профитира. Важи ли и за овај случај Вебленово објашњење да се бизнис не занима за интерес шире заједнице те да је То ''новчани приступ привредним процесима, тј. процес у коме је стицање новца главни интерес''. Или се само ради о познатој српско-корупцијонашкој „трансакцији“ и подели државних стимулација између домаћег „генијалног“ преговарача, са страним квази инвеститором. Цела инвестициона операција је исувише неекономска да би је чак и капитализам гобалистичког правца могао лако сварити.

И као што на једној, по мишљењу аутора ових редова најгорој телевизији, постоји емисија којом су сви шокирани и у којој постоје елементи за њену трајну забрану али се она не забрањује, тако су и на макро плану дозвољене критике, али се концепт не сме доводити у питање. Док год је тако, лутаћемо од немила до недрага и вртети се затворени у кавезу у који смо сами ушли.

______________________________________________________

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->