25. новембар 2010.

ИНТЕРВЈУ: Књижевник Предрага Анђелић о светским и нашим кретањима под плаштом глобализације

Историја је борба добра и зла

Крајњи циљ процеса глобализације је овладавање свим ресурсима ове планете од стране оних који су смислили формулу „Код вас се налазе сировине, али код нас се налазе берзе на којима ми одређујемо цену ваших сировина“. Да би се ови циљеви глобализације реализовали мудраци су осмислили „невидљиву окупацију“ како би се без отпора опљачкало оно што се опљачкати још може.

Када смо се после Брозове смрти нашли суочени са стварношћу коју више није било могуће прикривати нити улепшавати, отворила су се многа непријатна питања и догодиле шокантне спознаје. Шиптарска побуна 1981. године нас је освестила у погледу последица које су изазвала политичка квази решења у којима је живео не само Српски народ, него и други народи Југославије. Пошто је Брозов режим деценијама био све и свја, а нарочито Броз лично, наравно да је он морао бити и најодговорнији за такво стање. Истражујући без идеолошких стега, запазио сам одређене координате и константе које се тичу Србије, својевремено оличене у пароли Слаба Србија јака Југославија. Поставило се питање, зашто је највећи народ Југославије морао бити ''имобилисан'', гурнут у страну од развоја и еманципације коју су уживали други народи, напосе националне мањине у њој? Документован одговор у виду закључка до којег сам и сам дошао дали су бројни истраживачи, историчари, публицисти, обавештајци, а све је указивало на улогу Броза у југословенској и пост-југословенској драми, до наших дана... Овако ексклузивно за Српску политику књижевник Предраг Анђелић објашњава разлоге свога интересовања за догађаје и процесе који се одвијају далеко од очију неупућених.

Аутора изузетно занимљивог шпијунског трилера Летач, чија интернет страница обилује бираним садржајима о политичким, обавештајним и езотеријским дешавањима иза кулисе а његови текстови изазивају велику пажњу, нисмо желели да га замолимо за виђење само тренутне ситуације у којој се наше друштво налази, већ да отворимо и друге теме из његовог домена, што би се могло синтетички изразити питањем: ко влада светом?

- У погледу одговора на ваше питање, постоји неколико школа мишљења. Оне наликују разликама које људи имају према питању да ли постоји Творац, па тако, у зависности јесу ли људи верујући или не, формира се и оптика и угао посматрања на процесе у људском друштву, одвајкада. Једни историју посматрају као борбу добра и зла, док јој други одричу било каква метафизичка својства изван теорије производних односа и производних снага, у новије време теорије интереса, видећи у свему само жељу за новцем и ништа више. Залагањем озбиљних истраживача (у нашој средини бих истакао двоје од њих – Зорана Ненезића и професорку Смиљу Аврамов), увидом у архиве и декласификована документа па потом реконструкцијом историјских догађаја, као и ретким сведочанствима непосредних актера које треба примати са дозом резервисаности, долази се до закључка о постојању центара моћи у свету који су у позадини главних токова те историјских збивања. Аргументи за такве тврдње све су бројнији, мада ћемо за неке слутње још увек морати да причекамо на конкретне доказе. Најбољи пример је управо поменути Броз, чије су архиве од Москве, Рима, па до Лондона и даље углавном недоступне.

·   Кажите нам конкретно који су то центри које спомињете?

- Један мој пријатељ има обичај да каже како је све у књигама... Допуњујући га могао бих рећи да има понечег и на филму (смех). Ако сте гледали Кополин трећи наставак Кума, у ком традиционална мафија, покушавајући да уђе у легалне токове бизниса долази у контакт и сукоб са играчима који је надилазе, онда ћете моћи да ме пратите. У том филму је Марио Пузо, свесно или несвесно, по мом мишљењу, додирнуо суштину. Ради се, наиме, о старим, аристократским породицама, чије родословно стабло често потиче из хумуса Римске империје. Оне контролишу банкарство, осигурање (нарочито важна делатност развијана столећима кроз поморску трговину), индустрију, медије... Др Џон Колмен, аутор знамените књиге о Комитету 300, и пребег из МИ-6, тврди да располаже прецизним списком чланова који чине то мистериозно управљачко тело као и листом компанија које су под њиховим утицајем. До свих ових информација дошао је као бивши оперативац британске обавештајне службе (на мом сајту заинтересовани могу да пронађу видео снимак предавања др Колмена на енглеском под називом Wake up America – Пробуди се Америко).

Схватите да је до Првог светског рата Европа била та која је апсолутно доминирала светом. Од уласка САД на светску позорницу, после Првог, а нарочито након Другог светског рата, суштински се ништа није променило. Америка је само извођач радова, светски снагатор као најјача појединачна сила развијеног света, и она је, попут британског царства век раније, Шпаније и Португалије пре тога... продужена рука силе која се налази на европском тлу.

·   У Европи о којој говоримо је вековима доминантна Римска црква?

- И патрицијске породице које је подупиру. Један од озбиљнијих истраживача који је проучавајући групу Билдерберг ступио на овај терен, Данијел Естулин, бивши руски војни контраобавештајац а сада припадник организације Метагрупс, сачињене од бивших и активних обавештајаца и контраобавештајаца који прате Билдербергере и о њима извештавају јавност, изнео је име једне од тих породица – Фрескобалди – чије се богатство мери квадрилионима долара (квадрилион је број са 24 нуле). Док је већина људи заинтересованих за ову тематику чула за Рокфелере, чије богатство сеже век и по уназад, и Ротшилде, од пре неких два и по века, богатства породица попут Фрескобалдија потичу од пре хиљаду, па и више година уназад, из Венеције, Фиренце, Ђенове...

·   Ви сте их у нашем разговору назвали људи у црном...

- По протоколу Римске цркве, а тако је било и у случају председника Тадића и делегације Републике Србије пре годину дана у званичној посети Ватикану, званичнике дочекују представници старих римских породица (видети извештавање Политике о том догађају) који их уводе код папе. Пошто је протоколарна одора приликом аудијенција обавезно црна, за потребе овог разговора сам их тако именовао.

Иначе, постоји легенда о томе како су се представници племства, одани Римској цркви, после пада папске државе пред налетима ујединитеља Италије 1870. године, у знак жалости заветовали на вечну црнину. Од 1870. па до 1929. године нема папске државе, све док неком коинциденцијом и случајношћу 1922. Мусолини није ступио на власт и Латеранским споразумом из 1929. године вратио привилегије цркви. Додуше територијално ограничене на један римски кварт. Боја Мусолинијевог фашистичког покрета који се надахњивао Римском империјом била је црна. А тај покрет је био пелцер који се добро примио и у Немачкој за време Хитлера, у чему је улога тадашњег папе, Пија XII, прилично документована... Дакле, ради се наводно о чистој случајности, а свако ко другачије каже спада у теоретичаре завере...

·   Хајде да ризикујемо тај епитет па да проговоримо о токовима завере у наше време...

- Главни ток нашег времена је глобализација планете. То конкретно значи да хипер-богати постану још богатији. Од настанка света доминантна привредна грана је пљачка, са робовласничким друштвеним уређењем у разним облицима. Некада је било потребно да ваша војска или хорда физички заузме туђу територију да би се докопала вредности које се тамо налазе. Гола, такозвана тврда моћ је редовно изазивала отпор, што је узроковало тешкоће за освајаче, и напослетку доводило до тога да они буду протерани. Онда су мудраци за које је моћ једини закон (Might is right), дошли на идеју да изведу невидљиву окупацију и тако опљачкају што се опљачкати може, јер таквој окупацији се не пружа отпор. Отпор се не пружа јер се окупација изводи преко идеолошког концепта и разних форми отвореног друштва где су инсталиране полуге освајача власти псеудо-елита у тим земљама. Та домицијална псеудо-елита ствара пожељан система вредности и амбијент, од политичког, законодавног, привредног, до коруптивног. Народу окупираних земаља се ствара искривљена слика, и он има привид интегрисаности у модерне, светске токове, јер исти производи красе исте шопинг-молове истих власника и у градовима нових колонија и у колонијалним метрополама. А то је оно што се намеће као смисао човековог постојања.

Крајњи циљ процеса глобализације је овладавање свим ресурсима ове планете од стране оних који су смислили формулу Код вас се налазе сировине, али код нас се налазе берзе на којима ми одређујемо цену ваших сировина. Један од „баука“ глобализације је тероризам. Невидљиви (можда и непостојећи?) непријатељ који може ударити било када, било где, на било који начин... Идеалан да War on terror, и наводна борба против њега, постане трајно полу-ванредно стање. Стога је питање људских права и слобода, замењено причом о безбедности, која је угрожена. У ту сврху се уводи тотални електронски надзор, све напредније генерације биометријских личних докумената, а почетак буквалног жигосања људи минијатурним RFID чиповима који ће се уграђивати под кожу је непосредно пред нама. Уосталом, хришћанима су добро познате речи из Откровења: „И учини све, мале и велике, богате и сиромашне, слободњаке и робове, те им даде жиг на десној руци њиховој или на челима њиховима, да нико не може ни купити ни продати, осим ко има жиг...“ (Откр. 13 глава, 16 и 17). Дакле, ови чипови ће служити и у идентификационе сврхе, контролу кретања, и за купопродајне трансакције, плаћања, ...

·   Да ли је други баук глобално загревање?.

- Глобално загревање, као проблем евидентно постоји због неконтролисане емисије угљен диоксида, али су за њега такође криви протагонисти процеса глобализације. Но они тај проблем покушавају да изврну као прљаву чарапу и да је подметну другоме. Чула су се чудна решења од опорезивања држава по глави становника (јер сваки човек при дисању избацује угљен диоксид) што је свако усмерено према Кини, Индији…, до оних да глобалистима даје „право“ свођење човечанства на за њих прихватљив број људи.

·   У том контексту, да ли мислите да је тзв. светска финансијска криза планирана или се демон капитализма потпуно отргао контроли?

- Мишљења око тога су подељена. Многи (већина) сматрају управо ово што сте рекли, да је неутажива похлепа покренула ентропијске механизме који су у основи смрти свих досадашњих империја. Наравно, ова садашња, глобална, располаже тим историјским искуствима и регулаторним механизмима којима и иначе жели све да држи под својом контролом. Лично сам склонији ставу што га је својевремено изнео председник САД, Рузвелт, у време велике економске депресије када је обраћајући се Конгресу рекао: У политици се ништа не дешава случајно. Ако се нека случајност и догоди, будите уверени да је она планирана. Овим не умањујем улогу ирационалног у савременим друштвеним збивањима. Напротив, сматрам да она у основи почивају на ирационалном. Али, зар мислите да се није могло предвидети чему води пресељење индустрије из развијених земаља у Кину, финансијски деривати - у основи лажни новац који је служио као прави, те пројекат осуђен на пропаст по имену евро.

Прочитајте последњу анализу Bloomberg-a о евру, Пад евро-домина, коју је Политика пренела 19. новембра. Неће бити да је неко поверовао како је могуће упрегнути вола и миша у исти јарам, да се послужим метафором угледног аналитичара Звонимира Трајковића. Монетарна политика Европске централне банке, иста за све, је управо такав јарам. Слабе економије би, да није тога јарма, могле девалвацијом националне валуте коју су утопиле у евро ослободити простор за повећање извоза и тиме упослити властиту привреду, те тако лакше пребродити кризу. Богатије чланице евро зоне, што је показао недавни немачки случај, нису вољне да помажу PIGS states (ружна британска опаска о клубу најпроблематичнијих земаља, састављена од њихових почетних слова). Дакле, имамо ситуацију која је неиздржива и неодржива. Живи се на рачун сутрашњег дана. Проблеми се све више гомилају а њихово решавање оставља за будућност. Као да се очекује долазак неког deus ex machina по узору на античке драме, неког месије а у основи можда антихриста...

·   Који су, по Вама, главни узроци за стање у нашем друштву које је у сваком погледу веома лоше, и где Ви видите могуће путеве за излаз из тог стања?

- Ваше питање нас враћа на сам почетак нашег разговора и улогу непријатеља још оне прве државе у којој су Срби јединствено живели, дакле Краљевине СХС. Пошто је Српски народ, чије су војничке победе и енормно страдање које је поднео уграђене у темеље стварања те државе, био у њој далеко најбројнији, лансирана је теза о његовим наводно хегемонистичким тежњама. Па и поред сталних унутарполитичких трзавица, Краљевина Југославија је била на путу да постане једна од најозбиљнијих и поштованих европских држава. Када се отворе Брозове архиве, и ако се у довољној мери расветли улога Коминтерне и страних чинилаца у његовом доласку на чело забрањене Комунистичке партије. Када се демаскирају његове везе са усташама пре и за време рата, као и везе са Ватиканом, онда ће нам постати јасно ко нам га је и зашто послао, и због чега је његова политика према Српском народу до смрти остала непријатељска. Ова дигресија је била нужна да схватимо са каквим тешкоћама и проблемима смо суочени одвајкада, што наравно не сме и не може бити оправдање за наше властите грешке и слабости. А када смо, крајем осамдесетих година прошлог века, покушали да заокружимо државни оквир барем Републике Србије, кренуо је рат, па блокада, бомбардовање, транзиција...

Данас смо, после толико губитака и разарања сваке врсте, налик грогираном боксеру, како је то неко приметио. Међутим, по разорним учинцима, деценија која је на измаку нема преседана у нашој досадашњој историји. Јер, можете бити демонизовани, можете бити изопштени из тзв. међународне заједнице, можете бити бомбардовани при чему вам је срушена кућа, што све спада у омражене деведесете, али ако та порушена кућа остане у вашем власништву, ви ћете на њеним темељима кад-тад саградити нову. Ако је, пак, продате, она више никада неће бити ваша. У томе је суштинска разлика ове и претходне деценије.

Власт након преврата од пре десет година, суштински је, свесно или несвесно, учинила две ствари: у домену политике, оријентисала је државу искључиво у смеру тзв. Евро-атлантских интеграција, па је катастрофална флоскула о немању друге алтернативе потпуна замена теза, тојест последица чињења оних који су у континуитету већ деценију на власти; у економској сфери, земља се прекомерно отворила за стране привредне субјекте који су у њој загосподарили најпре економским крвотоком, финансијским сектором, тако да су банке у страном власништву постале нека врста проточног бојлера за увоз капитала. Тај капитал није ишао у развој привреде већ је овде оплођен кроз кредите за куповину увозне робе широке потрошње, поново завршио у централама тих банака у иностранству које су их и основале. Тај потоп динара који је пливао у океану евра чије порекло није извоз домаће робе, него су га повукле домаће банке у страном власништву из својих централа, по принципу ''закона понуде и потражње'', како су годинама објашњавали у НБС, условио је енормну подцењност евра и прецењеност динара, која је учинила да наше просечне зараде, иако са падом индустријске производње, нереално порасту у овом периоду за око девет пута... Тако се ефекат проточног бојлера убрзавао и стварао амбијент у којем је било исплативије увозити него производити, привреда се гасила, а увоз и дугови су расли...

Али, како каже изрека, може се чинити шта се хоће, али не може докле се хоће. Србију очекује драматичан период у којем ће оно што се наопако чинило у последњој деценији доћи на наплату. Како се зове када држава ових дана од комерцијалних банака узима зајмове да би исплатила буџетске кориснике јер су њени приходи недовољни? Да ли је то можда банкрот? И од чега ће се сутра вратити камата и главница, када се данас нема ни за главницу?

Народ који остане без економских ресурса нема будућност. Знам за случај приватизације народне имовине предузећа које је успешно пословало, али је стратешком одлуком државе да све мора да иде на добош било продато приватној компанији која је, поштујући прелазни период у ком је забрањена промена делатности и отпуштање радника, након тога отпустила готово све раднике, претворивши их од некада пристојно плаћених људи у лумпенпролетере. Не, не треба кривити новог власника што се понашао у складу са законом. Треба се питати нешто друго: да ли је нормално ставити добробит једне породице, ма које, изнад добробити неколико стотина породица отпуштених радника? Ствар је јасна као два и два. У овоме вам је и одговор на други део вашег питања.

Један паметан човек је својевремено иронично прокоментарисао нову транзициону парадигму у којој смо се једног јутра пробудили, речима: Наше ће шансе бити веће, уколико их не искористимо! Јер брзина на путу који води у пропаст не може се сматрати успехом.

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->