|
Др МИРА АЛЕЧКОВИЋ НИКОЛИЋ | |
|
Интервју: др. Мила Алечковић Николић говори за саjт „Српска политика“ о
изборима у Француској, новом председнику Nicolas Sarkozy, и политичким
кретањима која се могу очекивати Француска „оранж револуција” Изборе у Француској ћемо најлепше описати оним што ми у клиничкој психологији зовемо „дубинска мотивација“. Та дубинска мотивација резултирала је тиме да се финансијски, медијски, пропагандно гура и изгура један про-амерички кандидат, а најбоље се може сажети у речима Кондолизе Рајс, којих сви треба да се сетимо: „Немачкој ћемо опростити, Русију ћемо игнорисати, а Француску треба казнити“  Био
сам мало збуњен када је овим речима у наслову и поднаслову започела
своје излагање психолог др. Мила Алечковић – Николић, која више од
двадесет година живи у Паризу и предаје на неколико факултета у
Француској. Моја знатижеља се нагло повећала јер сам поред себе имао
личност која одлично познаје прилике у Француској као и тамошња
политичка збивања. Ограђујући се унапред да ће питања бити много, јер ни
ја ни наша шира јавност не знамо о француским приликама много, разговор
је лагано кренуо.
•
Госпођо
Алечковић пре свега замолио бих вас да нашим читаоцима мало приближите
политичку сцену Француске јер тамо живите и радите скоро тридесет
година.
- Француска је била једина земља у западној Европи која је била
релативно слободна. После капесијанских краљева који су створили ову
земљу од три расе и неколико конфесија, и који су уцртали пут стабилној
и јакој историјској држави, једина световна политичка величина био је
шеф покрета отпора у ИИ светском рату, генерал Шарл Де Гол. Иако је био
у егзилу у Лондону, Де Гол је одмах схватио политику „перфидног Албиона“
(архетип који се вуче још од Јованке Орлеанке) и вративши се у земљу,
интелигентно уклонио све англосаксонске тражње и уцене.
Познато
је француско Деголистичко наслеђе које је од краја педесетих година
представљало праву мору за Америку. Чувене Де Голове речи:
„ако
читавој тој Нато свити залупим врата, шта ми могу“?
удвостручиле су америчку службу у овој земљи. Нигде није било толико УСА
шпијуна и агената у западној Европи као у Паризу. Што се тиче званичне
политике, Лондон је одувек био њихов, Брисел такође, Рим мање или више
исто, једино је Париз био релативно слободан град у коме је постојао дух
отпора. Нигде, уосталом, словенска (и православна) емиграција није тако
добро примљена као у Француској. Наравно, Деголизам је као политика
независности у односу на америчку Нато војну команду, затим као политика
равноправних односа са Русијом, Кином, али и балканским земљама,
европски претећа данашњег антиглобализма, односно борбе за мултиполарни
свет. Деголизам је такође и прва јасна политичка структурација борбе
против партитократије, владавине искључиво политичких партија (ИВ
француску Републику партијске отимачине Де Гол је успешно уклонио и
донео устав праве антипартитократијске државе).
Релативно
пропадање Француске почело је већ са Помпидуом, мада се он још увек може
сматрати државником. Жискар д Естен је био симпатичан и елегантан човек
који је цео живот волео једну Српкињу. Али, његова политика већ попушта
према прекоокеанским снагама. Све државне институције и признања већ су
почињали да пропадају, и рецимо, Легија Части, као највише француско
(тада војно) одликовање већ више не значи оно што је значила 60-их
година. Мајка ми је то причала, јер је она ово одликовање добила
шездесетих година, а затим јој га Митеран поново даје дошавши на власт,
да би показао да наставља ту исту политику. После Митерана ово
одликовање је потпуно дезавуисано, као и многе друге ствари, јер почиње
постепено дробљење свих француских традиционалних институција. Легију
Части, која је сада и цивилна, добијају сви, глумци , певачи,
симпатизери...и она висе не знаци ништа. Не само што се одликовање даје
било коме, него иза њега више ни не стоји држава и потомци оних који су
примили одликовање немају оно што се некада имало, рецимо право на
бесплатног адвоката, одређени статус итд.
Ако
иза
нечега
не
стоје
ни
паре
ни
част,
то
је
онда
само
чоколадна
медаља.
Митеран је, на други начин имитирајући Де Гола (и спроводећи у
потпуности његову спољну политику) покусао да обнови француски углед и
да поврати најзначајније место у Европи (Де Гол-Аденауер, Митеран-Кол).
Релативно је у томе и успео. Жак Ширак је, по мом мишљењу био лазни
Деголиста, иако је волео да се позива на Де Гола, и имао је , несумњиво
неке одлике Деголизма (пре свега љубав и пријатељство према Русији).
Такође, Француска је једина земља западне Европе која је спајала
капитализам са јаким елементима социјализма и добро
институционализованом социјалним правдом, што нема никакве везе ни са
марксизмом ни са комунизмом, већ представља много старије Русоовско
наслеђе. Зато је та земља, ако узмемо у обзир да је више од века и земља
азила, била занимљива за цео свет. Једина земља са развијеним и богатим
тржиштем, у којој се због добре државне расподеле могло живети по
високом стандарду социјалне правде (бесплатна социјална заштита за
сиромашне, скоро бесплатно државно школство, бесплатни адвокати за
сиромашне, богати пензиони фондови, итд...), била је у западној Европи,
прва у историјској реализацији, управо Француска.
„Сматрам да је данас наступило можда најгоре време за
модерну Француску“
•
Шта се то
заправо десило у француској на председничким изборима, с обзиром на
француско историјско наслеђе?
 -
Кратко речено председничка кампања у Француској изгледала је први пут
као нека мини „оранж револуција“ која се спроводи у свим
источно-европским и транзиционим друштвима.
Николас Саркози изабран је као кандидат великог капитала, и то не оног
капитала који је поштен а базира се на малим и средњим предузећима где
контрола постоји, већ крупног спекулативног капитала. То је капитал
велике паразитске, спекулативне, банкарске, интернационалне, заправо
америчке, олигархијско-плутократијске монополистичке контроле финансија
и економија других земаља. „Наранџаста револуција“ у Француској, која је
развијена земља са великим политичким искуством, није могла да се изведе
преко неких плаћених маргиналних група као у транзиционим земљама, већ
једино преко председничког кандидата какав је Саркози.
•
Каква је
била председничка кампања и није ли то заправо била америчка „освета“
Француској за критике америчке политике према Ираку?
- Саркози је као кандидат од почетка кампање врло агресивно наметан, са
чувеном техником „exit polls“ у току још незавршених избора, као
што се то данас ради у Србији („Води, Победиће!, Води, Победиће!“), а
што је иначе, по свим правилима, забрањено пре коначних резултата
избора. Та америчка метода намењена је земљама где треба утицати на
резултат избора и циља на то да створи утисак да неко кога Америка жели
води на изборима, па ако он после реално и изгуби, каже се да су избори
„покрадени“. С друге стране, ова метода такође циља на то да изборе
одлуче они који су иначе неопредељени и који не би и ни изашли да
гласају јер немају никакав став. Увек имате један добар проценат таквих
људи. Управо они у оваквим демократијама одлуче коначни резултат, будући
да су поводљиви и без убеђења, те на њих најлакше делује лажна
пропаганда и „утисак да је неко победник“ док још траје гласање.
Тај метод „exit polls“-а је први пут сада примењен и у Француској, тако
да је „победа Саркозија“, која уопште није била евидентна, врло
агресивно понављана од стране неколико лобистичких медија које такође
помажу „транс-атлантске“ снаге. Може се рећи да је тај метод пресије на
гласачко тело примењиван од самог изборног јутра.
Што се тиче онога што ми у клиничкој психологији зовемо «дубинска
мотивација», та дубинска мотивација да се финансијски и медијски,
пропагандно гура један про-амерички кандидат, најбоље је сажета у речима
Кондолизе Рајс, којих сви треба да се сетимо: „Немачкој ћемо опростити,
Русију ћемо игнорисати, а Француску треба казнити“. Тих речи се сви
сећате и оне се односе на рат у Ираку, против кога је Француска у
Уједињеним Нацијама прва устала, а својим угледом повукла и друге
европске земље. Не заборавите да је Саркози био први који се Америци
ЈАВНО ИЗВИНИО после антиратног говора Де Вилпена у Уједињеним Нацијама,
због тога што Француска не иде са Америком у здружени рат у Ираку. Мени
је као Српкињи жао што се тај расцеп није десио већ на примеру тадашње
Југославије и Србије, али ето, пробудили су се много касније.
Американци француско одбијање да са њима ратују у Ираку нису заборавили,
али ни Саркозијево покајничко и доцније извињење због тога. У праву сте,
оно што је следило, подршка коју је он добио и начин на који је он гуран
у врх, јесте нека врста америчке политичке освете Француској.
•
Овде се
чуло да су и наши званичници из амбасаде Србије у Паризу били за
Саркозија?
- Не знам да ли су они у ствари ишта разумели. Рекло би се да уопште не
знају генезу француске политичке сцене. А како и да знају кад су дошли
само по партијским кључевима. Побацани су као шаховске фигуре на
погрешна поља.
Тзв „наши“ представници из амбасаде у Паризу, у току кампање одмах су
појурили у изборни штаб Николаса Саркозија, као пацови кад нањуше храну.
Тако раде аматери. Сада им он „одлично” враћа својим ставом према КиМ.
Али, то је повезано са оним што ја већ дуго времена пишем, а то је да ми
у отаџбини Србији уопште немамо профил људи за Француску. Наша власт у
ову земљу већ дуго шаље „америчке или бриселске кадрове“, а то у
западној Европи може свуда, само не у Паризу. Ми смо се у нашем
антиглобалистичком покрету држали достојанствено. Будући да сам имала
контакте у владајућој странци преко бившег првог министра, ја сам могла
да се прикључим, али сам схватила шта се дешава и изабрала сам на
изборима много мање зло: Роyалову.
•
Јесте ли
и ви активније учествовали у преседничким кампањама и на чијој страни?
- Да, била сам нешто активнија него обично и ангажована у кампањи на
страни антиглобалиста, али будући да овога пута у другом кругу нисмо
имали избора, подржала сам кандидаткињу Ségolène Royal. Од ње сам
добијала дневно по неколико смс порука у којима је тражила да је
подржимо и чија је екипа стално понављала и упозоравала да настојимо да
будемо отпорни, тј. да на нас „exit polls“ не утиче. На митинзима
сам видела да је већинска Француска у ствари била против Саркозија.
Роyалова је имала одличну кампању, вођену, иза кулиса, пре свега од
стране националног левичара Жан Пјер Шевенмана, бившег министра
полиције, који је нама Србима доста тога учинио за време година рата,
дајући нам јако обезбеђење по квартовима и око српске цркве у Паризу.
Шевенман је прешао у табор Роyалове и
њени говори су постали снажни захваљујући тој подршци. Научила је доста
о геополитици и поправила свој профил „националне фигуре“, желећи да се
дистанцира од некадашње „кавијар левице“. Захваљујући тој снази, чак је
у кампањи, у завршном сучељавању, кандидату Саркозију, сасула храбро у
лице: „Ви сте амерички неоконзервативац који само случајно има француски
пасош“!. У кампањи јој је саветовано да викне: „Ослободићу Француску,
следите ме”! (речи које изговара Јованка Орлеанка пре него што се
ставља на чело војске), али се завршница већ била одиграла, па за то
више није било времена. Ипак, у једном каснијем говору, најављујући
поновну кандидатуру, Роyалова је говор почела помињањем свог родног
краја: «Ја, мала , девојчица из Лорене...(речи које у историји
одговарају светој Јованки)...
•
Ако је Ле
Пен француска десница, Роyалова „кавијар левица“ како их сликовито
описујете, дали је онда Саркози неки центар или… ?
- Треба рећи да у Француској, острашћена англосаксонска подела на „лево“
и „десно“ никада и није била много популарна, тако да су се у овој
кампањи у ствари сучељавали глобалисти са антиглобалистима, односно они
који су Француску хтели да утерају на атлантски, амерички колосек и они
који су хтели независност у односу на доминацију и хегемонију Америке.
Мени је често веома тешко да ово објасним јер у Србији људи немају
представу колико је јак традиционални анти-американизам у Француској,
појачан, наравно, после ужасног рата у Ираку. У ствари, ова реч „после“,
за Ирак још не може да се каже, јер ће тај рат вероватно још потрајати.
Лобији су успели да прогурају свог кандидата, односно кандидата великог
капитала Саркозија, интелигентног демагога, који ни у шта не верује, али
његова „популарност“ (великим делом измишљена), већ сада (октобар 2007)
почиње да се круни.
•
Протагонистима крупног капитала је потребна јефтина радна снага коју је
најлакше наћи међу емиграцијом, а Саркози је најављивао оштре мере и
протеривање емиграције. Како ће те две ствари помирити?
- Оно што је најављивао да ће учинити, а то је да ће делимично укинути
социјалне мере, протерати део емиграције итд..., он не може да спроведе
јер види да би то било политичко самоубиство. Што се емиграције тиче, Ле
Пен је већ своје рекао, те Саркози ни ту нема шта да дода (Де Гол је
први упозоравао да деколонизација није вођена на добар начин и да је
требало платити одштете земљама, а не на силу доводити Африканце у
Француску као јевтину радну снагу и као бирачко тело).
 Тако,
како год да узмемо, Саркози ни у чему није оригиналан, осим у својој
великој љубави према америчком председнику и Америци, што је у
политичком смислу бесмислен став. Дивити се политици континента који
пропорционално има највише самоубистава годишње, који није решио основна
питања социјалне заштите, који у 38 држава има смртну казну, који води
економске ратове по читавом свету и сахрањује милионе недужних људи,
који намеће своје дебилне „културне производе“ системом суровог
монопола, који гласа закон о патриотском акту, где се свако и увек може
ухапсити, који, могуће је , сам против себе производи терористичке акте,
дивити се таквој политици може или неко ко је потпуно малоуман, или неко
ко је добро плаћен да обави поробљавање преосталих слободних земаља.
Саркози просто има задатак који треба да спроведе, а његов политички пад
у будућности биће везан управо за немогућност да тај задатак у
Француској одради.
Не говорим, наравно, ништа против америчког народа. Живела сам тамо
кратко и познајем ту земљу. Ја у Америци имам веома много пријатеља који
су антиглобалисти и који мисле исто као и ми. Неки због тога емигрирају
управо у Француску, као, рецимо, наша пријатељица Диана Јохнстоне.
•
Ко је
заправо Nicolas Sarkozy?
- То нико од нас не зна. Знамо само да је кандидат великог капитала и
северно-атлантске слике света. Знамо и то да му је отац Мађар (кога, су,
на жалост, на Интернету неки пронашли у ратној СС хонвед униформи), а
мајка Јеврејка из Солуна, што говори о врло патолошком споју. Ово кажем,
наравно, као психолог, али он за то не може бити крив. Нико није крив за
контекст у коме је рођен, већ једино за оно што сам од тог контекста
направи.
На жалост, ми га као Срби знамо и по томе што је рекао да треба
пооштрити визни режим према Србији; али и по томе што је одмах изјавио,
још на почетку кампање, да је Косово већ независно. Наравно, он појма
нема о проблему КиМ, али, уз свог високо мотивисаног министра Бернара
Куснера, просто следи УСА став.
 Слушајући
Саркозија док говори, рекла бих да је интелигентан, понекад чак и
шармантан, али потпуно блазиран и површан, савршено оличење нововековног
«профи-мана», који, наравно, са француском културом нема никакве везе,
да је човек који, у ствари, ни у шта (осим у новац) не верује. На једно
раније питање новинара зашто је одлучио да се бави политиком, Саркози је
просто одговорио: Зато што је мој отац био веома богат. Тешко се може
рећи да овакав човек инкарнира француску културу.
Француски политичар из центра Франсоа Бајру, желећи да покаже психолошки
профил новог председника, јавно је у медијима испричао како је дотични
Саркози, који је тада био други човек Ширакове странке, њему који уопште
није био члан дотичне странке рекао: „Хајде да заједно уклонимо старца“!
(мисли се на Ширака).
Николас Саркози има акценат Француза са севера Африке, па понекад делује
популистички, али треба знати да је он рођен и школован у најбогатијем
кварту Париза, да је засут у изобиљу свим и свачим и да је то човек који
никада није морао да се бори ни за шта, осим за политичку фотељу.
А Француска је земља емиграције, азиланата, данас многих осиромашених
људи... И као што сам већ рекла, Русоовског наслеђа...
•
Није ли и
бивши француски премијер де Вилпен, чију сте књигу у Србији ви превели,
део оних који су у новом походу жртвовани?
- Управо то се догодило. Бивши француски премијер је преко Саркозијевих
судских веза стављен „под лед“ у извесној афери „Клинстрим“. То је назив
једне банке у Луксембургу која је специјализована у прању новца, као и у
окултном финансирању, а у којој је Саркози под својим мађарским именом
Nadj-Bocha имао рачун. Не знам довољно детаља о тој афери, али
постоји основана претпоставка, како неки тврде, да је бивши премијер
Вилпен чију смо изванредну историјску и политичку књигу „Крик који тера
зле духове“ превели и на српском, оптужен у ствари зато што има доказе о
нелегалном финансирању Саркозија... А даље се закључци могу лако
извести. Вилпен је додуше рекао да је у питању једна „економска афера“
од које се направила „политичка афера“. Можда је још тачније ако кажемо
да Вилпен сада не може експлицитно да проговори о доларима који су
подупрли Саркозија... Вилпен је жртвован и зато што представља праву,
образовану (у овом случају аристократску и скромну) Француску, последње
што је у тој земљи ваљало.
•
Како ће
се по вашем мишљењу та афера ипак завршити ?
- Мислим да Саркози и његов лоби не могу Вилпену, једном од
најобразованијих људи на политичкој сцени, апсолутно ништа. Он
невероватно много пише, говори јавно и наступа, тако да ће се свакако
одбранити. Један од најугледнијих људи француске републике, Резис Дебре,
дао му је подршку. Вилпен је, иначе противник ширења Нато-а, као и
Роyалова, као и многе друге француске патриоте.
•
Каква је
француска политичка сцена после избора и одакле Кушнер сада код
Саркозија када је био код Роyалове, ако се не варам?.
- Иако политички активисти себе понекад тако сврставају, тешко је
говорити само кроз познату призму „левице“ и „деснице“ у Француској. Ја
сам много пута писала о томе како је овај сукоб у 21. веку у ствари
лажни сукоб. Он није више идеолошки, већ искључиво стратешки или чак
тактички. Данас се све то измешало, и једина права, реална подела, из
које даље логички и нужно следи све остало, јесте подела на глобалисте и
антиглобалисте, било да долазе са позиција бивше левице или са позиција
бивше деснице. Јер онај ко у својој земљи док је на власти следи
политику америчког монопола и хегемоније, био он „левицар“ или
„десницар“, за своју земљу, у ствари, производи исте последице.
У Француској постоје јаке антиглобалистичке снаге, јер је то, као што
рекох, у западној Европи земља -претећа антиглобализма и
мултиполарности. Поред политичара, у Србији су позната француска
"антиглобалистичка имена" писаца и јавних личности : Пјер Мари Галоа,
Патрик Барио Жак Вержес, Пјер Анри Бинел, Ив Батај, Петер Хандке, Диана
Јонстон, Филип де Гросувр, Жак Ланглоа, и други… На неки начин, сцена се
тако и поларише. Саркози је у свој табор повукао све оне који не знају
ни сами зашто су били поред Роyалове. То је можда најбољи доказ да
лево-десно у таквом случају не значи виче ништа. Из социјалистичке
партије су одмах, као мишеви који беже с пробушеног брода, после пораза
Роyалове побегли у табор Саркозија: Бернар Кушнер, Дзак Ланг, Ерик
Бесон... Такође, ту поново налазимо исту ону кохорту „мислилаца“ који су
се истакли писањем против Србије (Глуксман, Брукнер и др...)
Један наш званични дописник из Париза ово тумачи као распад странке
Роyалове, а ја, рецимо, као велику срећу и јачање и чишћење њене странке
од опортуниста.
Такође, тзв. центриста Бајру је солидан политичар. Роyалова је, са своје
стране, поново најавила своју председничку кандидатуру. Ле Пен има своје
стално бирачко тело. Саркози неће славно проћи у предстојећем мандату,
замерио се већ деловима руске емиграције која је у Француској моћна и
бројна. Својим ставом према КиМ замерио се и нама Србима, мислим на оне
који размишљају, а не на пар пајаца из амбасаде.
•
Има ли
још Деголиста и какв је њихов однос према српском Косову ?
- Деголиста је највише у круговима војске, и то у оним круговима који су
скрајнути, јер су били опозиција рату и бомбардовању Србије и српских
територија у РС.
Саркози је, иначе, јавно најавио раскид са „деголистичком парадигмом
Француске“, јер тај патриотизам сматра „архаичним“. Али, зато не сматра
архаичним његов лични патриотизам, када у сред блискоисточног рата
путује у Израел, ставља црни кепи на главу и јавно се слика у својој
прапостојбини. Све се то одвија пре кампање у Француској, да би показао
која га страна „вуче“. Наравно, да му то нико не замера, и да је то
његово право, ако он тако види политику, али питање је зашто он онда
Французима замера Деголизам, који чак ни не представља етничку
одредницу, већ политичку и светску стратегију?
Ипак, мислим да Француска, без обзира на садашњег председника, никада у
потпуности неће прихватити „УС слику света“. Иако је све романтично
почело, на жалост, Америка ништа није научила од кипа слободе који јој
је Француска дала.
•
А шта ће
бити са Европском унијом и како Французи гледају на ЕУ ?
- Француска ће, по мом мишљењу, остати релативно своја, али у овој земљи
неће бити лако. Борба ће бити тешка све док се не направи једна
другачија и велика Европа у некој врсти кохезије са Русијом. За
Французе, Брисел, наравно, не представља ништа, то се видело и по
одговору на референдуму за лош нацрт европског устава. Француски
национални људи нису против Европе, али не желе ту малу бриселску;
односно америчку Европу, која се гура и код нас у Србији. Де Гол је први
политички формулисао да Европа нема смисла ако не иде до Урала. Али, у
Француској је то много лакше демистификовати него у Србији, јер су људи
јако критични, не пројектују само емоције у политичаре као ми. Такође,
готово све веће политичке фигуре на француској сцени су против
продубљивања односа Француске и Нато, осим Саркозија, који би прихватио
чак и америчку команду и који се залаже за слање француских трупа у све
ратове.
•
Саркози
се у досадашњим ставовима према Косову и Метохији није прославио како ће
то ићи даље ?
- Што се нашег Косова тиче, став о њему је само дедукција свега реченог.
Садашњи председник Саркози бодри независно Косово и то је рекао чак и у
јеку кампање. С друге стране, када смо од Роyалове тражили да у кампањи
каже нешто о Косову, она је у једној телевизијској емисији изјавила:
„да се морају поштовати обе стране, али да је то српска територија”.
Јасно је да ће у Француској онај ко буде више држао до односа са
Русијом, имати и став према КиМ ближи нашем српском. А јасно је и то да
је Саркози постављен, односно гурнут у врх да би Француску удаљио од
Русије и вратио „Вашингтонском споразуму“.
Али, неколико таласа јаке руске емиграције живи у овој земљи, чак и
један члан из моје даље породице претка по оцу (остатак је у Русији).
Због ових бројних Руса, као и због наглог јачања Русије, знам унапред да
Саркози неће успешно обавити задати посао.
Разговор водио: уредник сајта „Српска политика“
Ненад
Косовац
|
||
Предходна страна |
||
