SRPSKA POLITIKA

Књижевник ВИТОМИР ПУШОЊИЋ

Књижевник Витомир Пушоњић за „Српску политику“ о сукобу Јовановић – Мишковић уз питање како се Америка тек сад сетила Мишковићевих лоповлука, корупције….

Мишковић као „технолошки вишак“ НСП

Мишковић који је на хиљаде несрећника учинио ''технолошким вишком'' у својој земљи и сам је постао нека врста ''технолошког вишка'' у глобалном систему пословања НСП. Зато је амерички дежурни кер Јовановић претећи залајао, јер било каква самостална и независна величина на Балкану угрожава „светски мир и поредак“.

Иако преко својих представника изабраних демократским тајним гласањем, народ управља Државом, многа тзв. транзициона догађања се одвијају, не само мимо његове воље, већ и на његову сасвим очигледну штету. То само по себи говори да демократија, у својој данашњој поставци, и није баш оно за шта жели да се представи. Јер, ко може поверовати како је демократска воља да десетина хиљада запослених постану ''технолошки вишак'' у сопственој земљи, док имовину коју су они стварали, продају неке „демократе“ које је нису стварале. Нека апстрактна држава, и то најчешће у бесцење, задржавајући паре за себе и своје потребе. И не само што народ који влада (демократија – владавина народа) ништа не одлучује у вези са тим, већ све што Држава обави по сопственом ћефу до њега допире тек као врло закаснела информација, која не може да послужи више ничему осим као још један доказ против демократије. Ако демократија заиста постоји (у шта нас ''напредне'' снаге свакодневно уверавају) и ако је она уопште могућа, ваљда би све требало да иде обрнутим следом: најпре благовремена и потпуно тачна информација, затим мишљење народа у вези с тим и тек на бази тога – одлука Државе.

Јер, да демократија заиста постоји и да о свему заиста одлучује народ, на бази тачних и потпуних, а не медијски и сорошевски срочених информација, чисто сумњам да би, рецимо, Милорад Мишковић (или било ко други) могао постати власник готово пола Србије. Још би мање неко као Чедомир Јовановић, могао постати озбиљан политички чинилац, „представник народа“ који у земљи о свим битним питањима одлучује. Ни за једног ни за другог (као уосталом ни за било кога трећег са јавне сцене Србије) не зна се одакле су потекли, ко их је прогурао, ко им је отворио сва врата бизниса, односно политике, и ко им је дао толика овлашћења да чине све што чине. Народ сигурно није. Барем не при чистој свести и при медијски неиспраном мозгу.

Када је први пут поменуто да је нека Владина Комисија закачила ''великог посленика и предузетника'' на транзиционом пољу привреде, однекуд ми је севнула асоцијација на Кариће и ону народну ''тресла се гора родио се миш'' и на томе је остало данима. Ни накнадна дешавања на исту тему, односно да се дотични предузетник сасвим озбиљно докачио са младим, перспективним и исто тако великим послеником на пољу политике, нису ме нарочито дотакла. А ни спортско навијање околине за једног или другог, као ни могућност да се из међусобица ова два великана транзиције истерају на чистину конкретне незаконите и противправне радње, нису ми представљали довољан мотив за неко јаче емотивно уживљавање. Сазнање после кога не можеш ништа учинити осим да се једиш или наслађујеш, одавно доживљавам као чисту бесмислицу и штету. Свађе унутар локалних ''владајућих породица'' око позиција и плена, толико пута виђене, за народ немају никаквог суштинског значаја, јер ко год да победи, народ је увек на губитку, што би рекао један Андрићев јунак.

Тек је оглашавање САД, које су дотичном предузетнику забраниле улазак у Америку због ''корупционашког стицања имовине'', оно што заиста привлачи пажњу и покреће битна питања. Прво што се само собом намеће јесте: зашто Америка тек сада брине о пореклу Мишковићеве имовине? Још од самог почетка ''демократских процеса'' на овим просторима, појаве као што су Браћа Карић, Милорад Мишковић и други знани и назнани великани транзиције, морале су изгледати чудно не само народу, него и петооктобарским властима, а поготово ''Међународној заједници''. Јер ако су поменути посленици, као и сви остали у самоуправном систему, примали плату која се одређивала према раду, како су успели да одвоје од уста толике суме? Макар те плате биле и директорске, ни највећим трудом и залагањем није се могло зарадити толико да се за уштеђевину купи ништа мање него читаво предузеће.

Ове чињенице, очигледне и најобичнијем припаднику народа, Америци и западним демократијама, са свом њиховом обавештајном апаратуром, морале су бити још очигледније, али рекло би се да им то тада није сметало. Чак су овим ''транзиционим променама'' на челу са најистакнутијим новим предузетницима, пружали несебичну подршку и њихове куповине најпрофитабилнијих српских предузећа видели као ''сигурно корачање Србије ка просперитету и будућности''. Све што је тада на нашим просторима сметало Америци и осталим ''демократски уређеним друштвима'' била су ''права братских република на отцепљење'', ''положај Шиптара'' и других ''угрожених мањина'' у Србији и све тако нека „хуманитарна питања“, у која никако нису спадали незаконита распродаја српске привреде и остављање десетине хиљада Срба без средстава за живот. Сам од себе намеће се закључак да најистакнутији српски ''предузетници'' нису само величине од националног, већ америчког и међународног значаја. Ако је Америка Мишковићу тада прећуткивала ово што му сада ставља на савест, то значи да је између њега и Америке одвајкада постојала нека дубља веза, голим оком невидљива.

Овде ћемо на тренутак зауставити причање да бих скренуо пажњу на књигу о ''Суђењу Милошевићу'' која је ових дана изашла у издању куће ''Ихтус'' и ''Форума за свет равноправних'', у преводу Вукице Ђурђевац-Грујић, а коју су написали Патрик Барио и Ев Крепен, двоје честитих Француза, што су као чланови хуманитарних мисија на нашим просторима били непосредни сведоци српског страдања и медијских лажи ''Међународне заједнице'', због чега су у Хашком процесу храбро и отворено сведочили истину о Србима. Оно што су својим очима видели и на својој кожи осетили јесте да иза ''Међународне заједнице'' не стоје народи, него власти Француске, Немачке, Енглеске у извршавању воље, не чак ни Америке, него оних који владају Америком. То поткрепљују чињеницом о начину укључивања Француске у НАТО-бомбардовање Србије. Наиме, према тада важећем уставу у Француској, објаву рата некој земљи и учешће у њему може одобрити само француски парламент. Међутим, министар иностраних послова, сам, без знања, а камоли одобрења парламента, доноси одлуку да Француска, не само подржи, већ узме активно учешће у злочину над једном сувереном земљом. Парламент састављен од легално и демократски изабраних представника француског народа, узалуд тражи да му се достави документ из Рамбујеа који је и био разлог за напад на Србију (није прихватила окупацију), али га добија на увид тек по завршетку бомбардовања. Према речима ових сведока, нешто слично се десило и Енглеском парламенту, што наводи на закључак да парламенти и осталих ''парламентарних и демократских држава'' нису боље среће и значајније улоге у свом народу. У свим француским средствима информисања прођу ''са терена'' имале су само информације које Србе представљају као злочинце, срочене од разних ''независних новинара'', ''интелектуалаца'' и ''хуманитараца'' у Паризу, од којих већина ''терен'' није ни видела, док су сведочења са лица места, уз сву очигледност чињеница о правим жртвама и правим злочинцима, игнорисана као просрпска, што је и поменутим ауторима доносило велике непријатности у сопственој отаџбини. Иако је Патрика Бариоа отаџбина четири пута наградила медаљом за храброст и пожртвовање, то га, као ни друге небројене заслуге, није могло спасити да од исте буде изложен притисцима и бојкоту, због истинољубља и часног поступања у Хагу.

Ове чињенице потврђују да ни западне ''демократије'' нису ''воља'' и ''владавина'' народа, него нека туђа ''воља'' и туђа ''владавина'', па ми после оваквих сазнања о чувеној ''западној демократији'', наша и не изгледа тако лоша, барем не гора, по ком би основу Србија могла да буде примљена у Унију овог момента. Али уз то се одмах намеће и питање: Ко заправо управља свим демократијама, односно демократски уређеним државама и друштвима? Коме је стало до баш оваквог система односа? Јер ако се моћна Америка ускопистила против ''нашег'' корупционаша, то сасвим сигурно није због ''корупције'', јер да јесте, ваљда би то учинила и раније, а не тек сада. Ко се то уплашио и чији су интереси угрожени? Или је у питању нешто друго?

На овом месту искрсава и сећање на Слободана Милошевића, кога је Америка прогласила ''фактором мира на Балкану'' када се потписивањем Дејтонског споразума одрекао прекодринских Срба и српских земаља, а тек је неколико година касније, после одбијања Рамбујеа, у њему откривен ''ратни злочинац'', те су га најпре малим атомским бомбама, а затим уз помоћ демократских снага, ''једва'' ''привели правди'' у Хагу, и то понајвише због ''злочина'' чињених у време када је сматран за оно прво.

Са овим питањима и асоцијацијама актуелни сукоб Мишковића и Јовановића добија на занимљивости. Тежећи ка неком разрешењу спонтано се надовезују раније покупљена знања о новцу као великој покретачкој снази, о изузетној моћи финансијера и обртника, међу којима се издвајају старе банкарске династије Рокфелера, Ротшилда и сличних америчких грађана. У овом профитабилном свету без граница теку потоци и реке новца, покрећући својом силом, не само привредне, него политичке и друштвене токове. Док се све одвија по Његошевој ''мањи поток у већи увире, на увору своје име губи'', нема никаквих проблема, али када мањи поток нарасте до степена да и сам тежи постати река, са својом силом и својим именом, онда то озбиљно нарушава ''демократске и цивилизацијске процесе'' због чега морају бити предузете мере против ''корупције'' и других деструктивних појава у друштву, а све у сврху заштите ''права и слобода грађана''.

Док су се држали свога места Карићима се праштало и нагло богаћење и корупција и сарадња са Милошевићевим режимом, све док се нису усудили да парама купују политичку моћ у земљи, тј. да раде оно што ''велике газде'' из Света дозвољавају само себи и никоме другом. И Мишковић је био добар, док се, гледано у светским размерама, држао места ''пословође'', служећи као параван за туђе интересе, пошто је иза његових ''куповина'' вероватно стајао неко из Света. Но чим се уздигао до ''самосталности'' добио је Чедомира Јовановића за петама, који је пуштен са ланца да му њушка трагове и да разглашава његове неподопштине, јер било каква самостална и независна величина на Балкану угрожава ''светски мир'' и поредак.

Е друго је питање да ли је дотични имао и такве амбиције, јер за самосталност је потребна храброст, а он, као Титов, Милошевићев и транзицијски послушник тешко да је носилац такве врлине. Врло је вероватно да је једноставно ''одрадио своје'' и постао сувишан. Другим речима, он који је на хиљаде несрећника учинио ''технолошким вишком'' у својој земљи и сам је постао нека врста ''технолошког вишка'' у глобалном систему пословања. Као што су то на политичком плану својевремено постали Слободан Милошевић и Зоран Ђинђић, употребљени и бачени људи, а није искључено да ће ''технолошким вишком'' једном постати и данашње мезимче НСП-а Чедомир Јовановић, када му буде истекао рок трајања и када га неке будуће ''напредне'' снаге, зарад тријумфа „америчког хуманизма“, буду гониле због ко зна чега.

Шта год било у питању, јасно је да ''демократија'', као ни некадашње ''самоуправљање'', ни у ком случају није ''владавина народа'', већ најобичнија утопија којом се маскира још увек прикривени, али све очигледнији тоталитаризам светског новца. Он је толерантан и хуман за све, осим за било какав покушај самосталности или, не дај Боже, противљења.

Но упркос томе, уколико би ми ишта могло покренути навијачке страсти, оне би биле усмерене само против Америке, јер кад год тријумфује њен ''хуманизам'', свеколика људска права Срба бивају дебело уништена.

Витомир Пушоњић

Предходна страна

Штампа