<%@ Language=JavaScript %> SRPSKA POLITIKA
 
 
 Превод са Руског за Српску политику:  САВА РОСИЋ

Предходна страна
Наталия Алексеевна Нарочницкая, доктор историјских наука, посланик Државне думе и заменик председника Комитета за међународне односе
 
Горки плодови антисрпских фобија Запада
 
Европи, а посебно Немачкој, је тешко да призна да су управо она и НАТО сопственим радњама буквално однеговали целу ситуацију, и албанске терористе УЧК - на наговор свеприсутних САД. То је наставак приче у којој је екстремистички исламски импулс пречесто имао неисламског диригента који га је вешто усмеравао против Словена.
 
Изгледа да Европа тек сада почиње да увиђа сву опсежност ситуације на Косову по геополитичким, територијалним, демографским и међународно-правним параметрима могућег развоја. Тај чудовишан чир показао је наличје широко рекламиране фасаде “нове”, ”демократске” Европе која се наводно тријумфално креће ка јединству, коме су једину препреку представљали “преостали реликти тоталитаризма”. Маске су стргнуте, и виртуелни свет нам уместо тријумфа због своје свемоћности јединог исправног, европског либерализма (демократија доиста најбоље од свих бомбардује) показује средњовековну слику из XV века: жене и деца беже спасавајући се од јаничара, а иза њих цркве у пламену. А шта Петрова Европа1 чини?
 
“Петрова Европа” се боји признања да албански крвници који не скривају своје геополитичке циљеве у ствари и јесу прави правцати међународни тероризам. А тим пре им је тешко да признају да управо тај тероризам из читавог скупа појава обједињених тим термином, и представља нови структурни елемент светске реалности - то је тероризам као оруђе решавања геополитичких задатака. Ту нову светску појаву су изнедриле и умногоме одгајиле радње управо оних који себе проглашавају за главног борца против тероризма. И тај тероризам прети геополитичким експлозијама, прекрајањем граница, променом културно-историјског типа и карактера управо Европи, а уопште не Сједињеним Државама.
Од њих “ал Каида” захтева само немешање у ствари других светова. Тај је тероризам само део војно-терористичке осовине која једним крајем упире у Балкан, другим - у Чеченију, то јест Кавказ.
 
Али, управо чеченски и све донедавно албански тероризам имају подршку европских бораца за људска права који га бране од “словенских варвара”. Њима је свеједно што је Косово за Србе - колевка историјске српске државности и старе државе Немањића. Њих не дира криминална биографија чеченских бандита. Уистину су бесмртне горке речи Н.Ј. Данилевског из његове “Русије и Европе” од пре 150 година: “не дозвољавати ширење утицаја туђег словенског православног света - заједничка је ствар свега онога што себе осећа као Европа. Ту је могуће и Турчина (читај: чеченског или албанског екстремисту) узети за савезника и уручити му заставу цивилизације”.
 
Појаве на Балкану и Кавказу су несумњиво повезане, макар и не директно, али као извесна историјска стратегија која је постала могућа услед слабљења и безвољности Русије и ерозије њеног двестагодишњег рада на Југу, који је својевремено уравнотежио међусобне односе између западноевропског, словенског и турског света. Сетимо се како је управо после капитулације Русије у Хасавјурту започела побуна Албанаца на Косову и потпуна дестабилизација у Дагестану који умало није поновио судбину Чеченије. Отргнути Кавказ, Краснодарску покрајину и Крим (испади татарских екстремиста против православаца тамо стичу систематски карактер, па је тако 24. марта тридесет аутомобила с татарским екстремистима запречило пут до манастира, и исламски активисти су уништили шаторско насеље ходочасника) - ето циља чеченских терориста и њихових страних најамника и инспиратора. Отргнути Косово, делове Македоније, Црне Горе, Грчке, спојити их с босанским муслиманима и избити на Средоземно море - ето циља албанских екстремиста. Такво, засад хипотетичко прекрајање Југа Европе је страховита и уопште не толико фантастична антиутопија - пародија на “Пакт стабилности Југоисточне Европе” о коме су рапортовали емисари јединствене Европе и НАТО.
 
Али, изгледа да Европа схвата да су САД, закувавши балканску кашу, мало мислиле на саму Европу. Она је била потребна као чврста атлантска позадина за опсежну и амбициозну евроазијску стратегију. Данас је Европа фактички остала насамо с отвореном баханалијом насиља и терора које није познавала још од доба Отоманске Турске. Данас Сједињеним Државама није до Европе, премда тешко да су, преценивши своју снагу, за такав развој и заинтересоване. Међутим, САД, које су брзоплето сматрале да ће моћи вечно да контролишу “своје” терористе, не могу истовремено држати Ирак где су отвориле Пандорину кутију исламског фундаментализма, Авганистан и Косово. Тренутак је био прецизно одабран.
 
Изгледа да Европа тек сада почиње да бојажљиво сумња да је исправно поступила када је с хистеричном усрдношћу оптуживала Србе за геноцид над Албанцима, и најзад, бомбардовала титовску Југославију - државу оснивача ОУН и потписника Хелсиншког акта. У очима Старог света који се уједињује Срби су били претворени у главну претњу демократији и људским правима. Сада се бучно разматра подвала са “ирачким досијеом” партије рата у Лондону и Вашингтону, али се из неког разлога и дан-данас прећуткује да ниједан случај покренут против српске војске и полиције оптужених за масовно убијање Албанаца није документовано потврђен, да је Хашки трибунал, који је требало да оправда агресију САД и НАТО, фактички доживео фијаско.
 
Тешко да ће Европа признати да разлог циљане сатанизације Београда и после окупације Косова није био у ауторитаризму, који се по мало чему разликује од механизма власти у поприличној половини света, већ у антиатлантизму. Вашингтону је била потребна промена међународног курса СРЈ и завршетак мозаика “дунавске конфигурације” под англосаксонским вођством.
 
Поједине историјске међе
Идеја Велике Албаније која ће Косово и македонске Албанце ујединити са Тираном родила се давно, произвевши током 90-их година одигравани сценарио с далекосежним геополитичким плановима, предвиђен у фазама: Косово, Македонија, планови стварања Илириде, великоалбанске државе на бази Косова, камо би требало да се отуђи Охридско језеро са православним светињама. Та је стратегија дубоко ненаклоњена Европи, али је Европа према Србима, као и према Русији “подједнако неваспитана и незахвална”.
 
Судбина је Србе сместила у вардарско-моравску котлину кроз коју пролази геополитичка осовина Запад - Мала Азија. Све велике офанзиве на Исток почињале су од Србије, јер се без њеног заузимања не може спојити војна снага Запада са стратешким положајем Турске, раније ослонца Британских схема, током последњих пола века - савезнице САД. Као и пре сто година, постојање снажне и самосталне словенске православне државе на Балкану изван западне контроле мења однос снага у Европи, ремети “владавину” Англосаксонаца на Средоземном мору које је сада постало и прилаз путевима нафте и гаса.
 
Активно учешће “великих сила” у балканским пословима има дугу историју. Папа Пије II је још 1463. године на папиру нацртао “прихватљив” план поделе Балкана, по коме Бечу припадају Пелопонез, Атика и Епир, а Мађарској - Србија, Босна, Влашка и Бугарска. И у нашем столећу - признаје оксфордски слависта Џ. Бернс - независан развој Србије одвијао се пре упркос неголи захваљујући спољном мешању и притиску.
 
Садашњи либерали-западњаци у Русији понављају некакав мит да је Русија, заузимајући се за Србију, увек губила. Аустро-Угарска је 1914. г. ултимативно покушавала да Србији наметне полицијске инспекторе. Да Русија није после почетка рата против Србије иступила у њену заштиту, што су јој диктирали превасходно сопствени стратешки интереси, онда би се моћ и наоружање кајзеровске Немачке помоћу нове стратешке железнице Берлин-Багдад спојили с могућностима Отоманске империје.
 
Али, као прво, управо је Немачка објавила рат Русији. И ево шта о почетку рата пише Х. Кисинџер, који би као представник “узорне” цивилизације требало да буде ауторитет за московске западњаке: “Бугарска, коју је од турске владавине ослободила Русија путем низа ратова, прелазила је на страну Немачке. Аустрија је, изгледа, анексијом Босне и Херцеговине тежила да Србију, јединог вредног савезника Русије на Балкану, претвори у протекторат. Најзад, кад се већ Немачка пењала на престо у Константинопољу, Русији је преостајало само да нагађа неће ли се епоха завршити владавином над свим оним чему је столећима стремила”. Русији је претио губитак прибалтичких тековина Петра Великог, а на Југу - поседа на Црном мору, укључујући и Крим. Претило јој је да после коначног успостављања превласти Немачке и Аустро-Угарске на Босфору и Балкану буде одсечена од мора, оставши у размерама Московске државе каква је била у седамнаестом веку.
 
Силом истих геополитичких реалија, Хитлер је 1941. г. пред напад на СССР “понудио” Србији пакт о неутралности, али су Срби изашли на улице Београда с паролама: “Боље гроб него роб”, и фашистичка Немачка је била принуђена да у њој држи 37 дивизија и да “план Барбароса” одложи од 16. маја до 22. јуна. Уочи првог светског рата догађаји су ишли ка томе да се читав огроман потенцијал Балкана и његова стратешка важност ставе у службу германском блоку. Такву ситуацију пројектују садашње тенденције у региону Средоземног и Црног мора на невиђеном нивоу; притом су Закавказје и Крим већ изван граница директног руског утицаја. Све то заједно омогућиће да се Русија закључа у геополитички резерват: положај пре Ливонског рата2 на Северозападу - после Кримског рата на Југу, одсецање од Медитерана турско-исламским луком који ће проћи преко Кавказа, Татарстана, Поволжја и одвојити је од Каспијског базена.
 
Стратегија САД и НАТО према Југославији је током 90-их година упила како искуство англосаксонске тако и аустроугарске политике заједно с идеолошком мотивацијом у којој су тежње за освајање или контролисање туђих територија маскиране врхунским цивилизаторским циљевима. Аустро-Угарска је 1878. г. на Берлинском конгресу на предлог Б. Дизраелија стекла право да окупира Босну и Херцеговину зарад “завођења реда” и увођења “западних вредности”. Аустријски управник окупиране Босне и Херцеговине министар Б. Калај сматрао је да је немогућа “коегзистенција духовног света Југоисточне и Западне Европе која незадрживо хрли ка прогресу”. Начелник аустријског Генералштаба генерал Бек је у меморандуму који се чува у војној архиви у Бечу подвлачио да се “кључ Балкана пре налази на Косову и Македонији него у Константинопољу”, истичући да је “Турцима управо победа на Косову донела превласт на Балкану, а не заузимање Константинопоља”.
 
Став Запада према Србима је већ век и по непроменљив. Од времена “Начертанија” Илије Гарашанина (1840) идеја обједињавања свих Срба, које су Аустрија и Турска освојиле и распарчале, ево већ век и по представља страшило за “цивилизовани” Запад који је и сам прошао стадијум окупљања земаља, и то никако бескрвни. Та је фобија истоветна и код марксиста и код империјалних историчара. Ф. Енгелс је херојима називао Пољаке који су мрзели Руску империју што их је савладала и обећавао им подршку читаве напредне Европе, док је Србе, који су се борили против Аустрије која их је поробила и уздали се у Русију, по речима класика интернационализма чекала мржња и једнодушна осуда цивилизације. Пре сто година је патријарх британске балканистике Р.В. Сетон-Вотсон, критичар Палмерстона и либералан у свему, изузев у случају Срба, јасно изразио суштину: “од будуће судбине српскохрватске расе зависи равнотежа снага са свим њеним последицама за међународну ситуацију”. Либарелни историчар се није устезао да за српске тежње каже да би њихов тријумф “значио праву несрећу за европску културу”, пошто ће представљати “победу источне културе над западном”, “што ће бити ударац за прогрес”.
 
Уобличавање Словена у историјске субјекте је по британском виђењу, ма то било у оквирима Хабзбуршке монархије или независно, морало бити суштински хетерогено. Тако би историјски и политички потенцијал тих народа био неутралисан и обезличен. Ако се, пак, дозволи настанак већих хомогених словенских нација на Балкану, онда ће сви покатоличени Словени - Хрвати, Словенци - доспети у орбиту Германа, док би сви православци, без обзира на сва врдања елита, ушли у орбиту Русије. Такав распоред у светлу неминовног распада турске империје Англосаксонцима чак није обећавао никакво учешће у том кључном региону мореуза. Савремени оксфордски слависта Џ. Бернс признаје да је управо тежња да се ограничи утицај Русије на Берлинском конгресу по завршетку Руско-турског рата 1877-1878. године испољена нарочито у спречавању окупљања српских земаља. Тадашњи титани европске дипломатије - Солсбери, Андраши, Дизраели - нису дозволили да Србија добије Приштински санџак, без обзира на молбе косовских Срба за поновно уједињење косовског вилајета са Србијом. Русија такође није инсистирала, да би од великих сила добила више за Бугарску.
 
Фирентински протокол је 1913. године исцртао границе између новостворене Албаније и њених суседа у корист Албаније, упркос томе што су амбасадори свих великих сила констатовали да је у Албанију доспело око милион српско-црногорског и македонског становништва. Албанци су, следећи концепције Призренске лиге, захтевали још опширније границе које би обухватале половину садашње државе Македоније, огроман део Србије и Црне Горе. Не добивши све, Албанци су напустили конференцију, отворено обећавши да ће Косово поље прекрити српским костима. Велике силе су, опседнуте идејом да се не ојача потенцијални савезник Русије, оставиле, како се британски аутор Џ. Свајр изразио, “у срцу Балкана чир” који ће неминовно захтевати крваву хируршку интервенцију.
Англосаксонска стратегија на Балкану имала је за циљ истовремено фрагментацију и повезивање политичког потенцијала народа различитих склоности. У ту сврху се смењивало подстрекавање сепаратизма и наметање зависних творевина без икакве будућности. Тако је било у Версају и после маја 1945. године.
 
Не одговара историјској истини ни измишљотина о томе да је титовска Југославија служила великодржавним српским тежњама. Атеиста и масон, о чему је чак приказана и емисија на руској телевизији, пореклом католик-Хрват, Ј. Б. Тито није био опседнут српским националним очекивањима, већ стварањем свебалканске социјалистичке федерације у којој је растварао српски потенцијал. Управо је то и навело Черчила да одабере комунисту Тита уместо Д. Михајловића - признатог савезника антихитлеровске коалиције. Избор је био диктиран британским плановима. Угледни Михајловић је могао да због српских заслуга у рату затражи “велику Србију”, а Тито је, знајући чиме га може заинтересовати, у писму понудио Черчилу “савез и братство југословенских народа који пре рата нису постојали”, “стварање федеративне Југославије”. Тај је план одговарао британској стратегији, растварао Србе у шест квазидржава. Титовски пројекат је својим претензијама на улогу самосталног средишта сила у Европи служио као противтежа СССР. Черчил је одмах подржао идеју “федеративне Југославије”, али се она одржала тачно онолико колико је Западу била потребна.
 
Сада није модерно присећати се да су Срби - једина европска нација, осим народа историјске Руске државе, која је пружила опсежан и једнодушан отпор хитлеровској Немачкој. Срби су у годинама Другог светског рата постали друга нација после Белоруса по броју губитака. Сваки је десети Србин погинуо пружајући отпор хитлеровским завојевачима. Међутим, без обзира на јунаштво српског народа, Тито је косовским Србима, протераним у годинама рата са Косова, забранио да се тамо врате. Ипак је чак и после тога процентуални однос Срба и Албанаца на Косову износио 50%. У социјалистичкој Југославији Албанце не само да нису угњетавали, већ је приштински лист “Коха Диторе” деценијама из броја у број излазио са картом велике Албаније у својству амблема. Шта би било са Европом када би Елзашани издавали у Стразбуру лист са картом “Велике Немачке”?
 
Великоалбански програм се уопште не завршава распарчањем Србије, а оствариваће се на рачун осталих суседа садашње Албаније: од садашње Македоније отцепиле би се пограничне територије. Грчка би се лишила Северозападног дела (скоро трећине) своје територије, а Црна Гора би била смањена скоро за 45%. Пројекат “Велике Албаније“ је изнет још за време Берлинског конгреса, где је уз учешће и помоћ Отоманске империје и Аустрије створена Призренска лига, чија идеологија и геополитичке карте чине садржај албанског терористичког сепаратизма, налик на чеченски. Приштински лист “Коха Диторе” деценијама је из броја у број излазио са картом велике Албаније у својству амблема. Шта би било са Европом када би Елзашани издавали у Стразбуру лист са картом “Велике Немачке”! Догађаји из 90-их година и у том наизглед јединственом периоду стално показују испољавање истих оних класичних константи.
 
Почетком 90-их година Русија је отишла из Источне Европе чији је “организатор” увек била или она или Немачка. Западна Европа је после слома СССР и даље била јалтинска, а уз то и консолидована у НАТО. Међутим, “социјалистичка Источна Европа” се, изашавши из руске контроле расула у низ ситних и несамосталних држава од Балтика до Средоземног мора. Наочиглед се појавила засад још само географски, али потенцијално политичка “Mitteleuropa”, а Немачка, чија је заинтересесованост да игра самосталну улогу претила да се пробуди, могла је уобразити да ће бити њен организатор. Ту је “нео-версајску” Источну Европу требало хитно инкорпорисати у западни постјалтински костур под англосаксонском контролом.
 
Међутим, на јужном - балканском крилу које је обезбеђивало излазак на Средоземно море на месту где Вардарско-Моравска долина са Косовским пољем - једина природна равница на Балкану, у војно-стратешким параметрима спајају Западну Европу са Солуном на Eегејском мору, на истом оном крилу за које су вођене дипломатске битке између Молотова и Бирнса 1945-1947. г. на седницама СМИП, Југославија се из противтеже СССР и Варшавском пакту наочиглед претварала у антиатлантску силу. Процеси распада комунистичких структура у Југославији, заједнички са свим источноевропским земљама, изазвали су у тој “варварској” земљи, за разлику од Варшаве, Прага, Будимпеште, не само либерално, већ у ништа мањој мери и национално буђење, - толико природно после дугог сузбијања.
 
О српском “национализму” је сведочио демарш Српске академије наука и уметности која је 1985. године припремила темељни реферат о стању нације и земље. Такозвани Меморандум Академије је врло бојажљиво и увијено, што је својствено интелектуалцима који су прошли школу пролетерског интернационализма, први пут отворено поставио питање подељеног положаја Срба у Федерацији, доследне оријентације “титовске” Југославије на сталну прерасподелу националног дохотка и финансирања у корист других конститутивних делова федерације, на административну и финансијску дискриминацију у области културе. Указано је и на кршење људских права на Косову, одакле су Срби стално истеривани.
 
И сам владајући комунистички режим је тај Меморандум подвргао уништавајућој критици. Али лавина оптужби од стране Хрвата, Словенаца и западног јавног мњења за тај “злочин“ је окривила искључиво “комунистички Београд“. Запад се веома плашио могућег неконтролисаног распада федерације са перспективом макар и делимичног уједињења Срба, које би стратешки важну територију учинило недоступном за пројекте реорганизације Југоисточне Европе. Тим пре је забрињавало национално буђење у Југословенској народној армији (ЈНА).
 
У Немачкој је, пак, надвладао менталитет Првог светског рата и она није издржала, већ је од почетка кризе федерације у Југославији нагло активирала везе са Хрватима и Словенцима. Немачка је практично наметнула убрзано признавање Хрватске и Словеније од стране Европске уније, чиме су били веома незадовољни у Лондону и Паризу. Многе је то подсетило да је Хрватска ратовала на страни Хитлера и да је тај део Балкана увек био у орбити сила осовине. Управо су од тог тренутка Американци преузели иницијативу. Главну шансу Западу да доврши линију од Балтичког до Средоземног мора могло је пружити само увлачење Југославије и Јадранског приморја у војно-стратешки ареал. Рат у Босни и “косовска криза“ уклопљени су у опште планове проширења НАТО.
 
Извештај Карнегијевог фонда о Балканским ратовима из 1913. г. поново је објављен 1993. г. с уводом Џ. Кенана као приручник за преустројавање Југославије. Кенан је предлагао наметање новог територијалног статуса кво и приморавање односних страна на његово поштовање, ако буде потребно, и уз примену силе. Део тог програма постају проширење НАТО, неопходно за спајање европског процеса с атлантским покровитељством, и план реорганизације Југоисточне Европе у складу с параметрима одавно познате дунавске конфигурације.
 
Српски дух и ЈНА су постали објекти сатанизације и стратегије распарчавања према уџбеницима моделовања међунационалних конфликата. Рат у Босни и “Косовска криза“ су уклопљени у опште планове заједно са проширењем НАТО, зато што је југословенска антиатлантска енклава с излазом на Јадранско море представљала елемент мозаика који недостаје, а у коме све обале Западне Европе, пре свега кључне средоземноморске обале морају бити под политичком контролом англосаксонских организатора демократске Европе.
 
После уласка источноевропских држава у НАТО, као и фактичке окупације Македоније, остала је антиатлантска Србија као препрека за увлачење стратешког региона у нову геополитичку конфигурацију. Од 1992. г. је веома плански и постепено моделована напетост у деловима бивше Југославије заредом - прво у Крајини, затим у Босни, и тек онда на Косову. Сваки пут је главни захтев Запада био престанак помоћи Београда те Српској Крајини, те босанским Србима и повлачење ЈНА. Косовска криза је доведена до врхунца, у складу с уџбеницима моделовања међунационалних конфликата, тек пошто је завршена ситуација у Босни.
 
У свакој етапи југословенске драме САД су увлачиле Русију у своје пројекте, корак по корак распарчавајући управо историјско српство. Резултат тога било је смањење руског утицаја на Балкану. Претрпевши не само агресију и капитулацију, на коју их је навела нико други до Русија, већ и ударе на национално достојанство (оцрњивање, сатанизација и изручење председника сумњивом органу), српска нација је доспела у стање деморализације и неспособна је да изнађе консензус ни по једном питању своје прошлости, садашњости и будућности. САД путем различитих фондова практично контролишу водеће медије, који су постали милитантно прозападни и либерални. Извршена је смена практично свих командних положаја у образовним, научним, аналитичким и новинарским заједницама - тј. у сфери уобличавања друштвене свести.
 
У светлу епохалног уласка САД у Азију започетог у јесен 2001. г. и грубог притиска на државе Персијског залива, за шта су догађаји 11. септембра послужили као изговор, јасно је да се окупација Косова припремала током деведесетих за стварање нове одскочне даске у Европи, која би одмах обезбедила неколико геополитичких и војно-стратешких задатака: притисак на потенцијалне савезнике Русије, контролисање пута од Дунава до мореуза, ново-планираних путева нафте и гаса из Каспијског базена према Азији уз заобилажење Русије, тј. трговинских, сировинских и војно-стратешких комуникација Европе са Малом Азијом, приближавање Персијском заливу, Блиском Истоку и стратешком савезнику - Израелу. Вардарско-моравска долина постала је само кључ за “ојачање уз помоћ трансатлантског партнерства америчког мостобрана на Евро-азијском континенту“, с тим да би “растућа Европа“ могла постати “реална одскочна даска за напредовање у Евро-Азију“. Тако је стратешке геополитичке циљеве САД формулисао З. Бжежински.
 
Шанса
Тешко да ће Европа признати да је погрешила. Уосталом, није толико потребно то признање колико спремност да се погледа истини у очи и преиспита концепција. Али, Х. Солана, стискајући руку В. Коштуници, и даље на лицу има исти неумесни осмех с којим је на дужности Генералног секретара НАТО саопштавао о одлуци 19 земаља НАТО да се Југославија бомбардује. Европа је остављена насамо с тим проблемом у тренутку када су САД заузете глобалним проблемима изградње евро-азијског лука контроле над енергетским ресурсима и засад везане резултатима трапавог остваривања тих задатака. У Авганистану је иза маске новог протектората - хаос и све је спремно да експлодира само ако контрола ослаби. У Ираку су САД отвориле Пандорину кутију - исламски фундаментализам, раније сузбијан смесом западног социјализма и источног деспотизма, Курди.
 
Оно што се на Косову десило подрива европски процес. Геополитички процеси фактички реализују “Исламску декларацију” А. Изетбеговића у којој је он зацртао будућу исламску федерацију од Јадрана до Великог кинеског зида. За то нико није заинтересован у светлу заоштравања стања на Блиском Истоку, бујања исламског фундаментализма у Ираку. Амерички диригенти црногорског М. Ђукановића сигурно ће му наложити да сачека с “убрзавањем распада Србије и Црне Горе” што многи предвиђају као неминовност.
 
Свакако да се може претпоставити мера јачања статуса кво као што је даље ширење НАТО и највероватније ће наредни кандидати постати Хрватска и Албанија, да би се опасао праскави регион. САД и НАТО још увек непромишљено уображавају да ће вечно контролисати оне који су послужили као оруђе, али се претварају у франкенштајна. Чак и Турска која је показивала разумевање за УЧК тешко да је заинтересована за садашњи метеж и огољавање геополитичких циљева Албанаца који се директно тичу Грчке. Перспектива исламизације дела Европе тешко да ће допринети спремности Европљана да убрзају пријем Турске у Европску унију.
 
У светлу тога Русија има шансу која захтева дипломатску вештину да би у јединствен чвор повезала све што је важно за њу и Европљане, и што се показало немогућим без Русије. Тај задатак има два саставна дела - Чеченију и васпостављање утицаја у европским, пре свега балканским питањима. Истискивање Русије није Европи донело стабилност.
 
Било би заблуда сматрати да подршка Србима или одлучне акције Русије у зони чеченске криминалне побуне могу стимулисати јединство и апетите светског ислама. Својевремено је историјска Русија управо својим ратовима за обезбеђивање кавкаске позадине свом изласку на Црно море и ка Балкану обуздала апетите Отоманске Турске, што јој није сметало већ, обрнуто, омогућило да постигне конструктивну симбиозу с исламом на сопственој територији.
 
Међутим, та шанса није могућа без упињања национално-државне воље. Русија је 1999. године пропустила прву шансу током деценије да ослободи своју државну вољу од обавеза према “светској заједници” што уопште није значило конфронтацију са Западом увек, свугде и у свему. Русија је имала резерве и за самосталност на Косову, пошто резолуција ОУН није прописивала улогу Русије и она је имала избор све до склапања споразума са Југославијом о статусу и дислокацији својих јединица. Управо зато је изненадно пребацивање симболичног руског одреда из Босне изазвало панику у Бриселу, а САД су у Хелсинкију Москви завртале руке у којима се у том тренутку налазила читава победа НАТО. Та је победа могла постати Пирова победа уз исту бројност руског контингента, али уз његов другачији статус.
 
_____________________________________________________
 
1 Петрова Европа - има се у виду руски цар Петар I који је “пробио прозор у Европу” (Овде и даље - прим.прев.).
2 У доба Ивана Грозног (1530-1584).
 
Текст припремило:
уредништво Српске политике
превела Сава Росић
 
Предходна страна

  Штампа

.


     © 2002 Српска политика