Лист Совјетска Русија,
подсећа на тешке еколошке последице НАТО-а
које је изазвао
бомбарујући 1999 године Југославију
На Србију пет Хирошима
Пре
осам година је почела агресија НАТО-а на Југославију. Обично се под
речју агресија подразумева 78 дана ракетирања и бомбардовања. Али да
бисмо схватили право значење тих догађаја, потребно је, осим саме
агресије коју многи зову и интервенција, анализирати како њене узроке
тако и последице.
 Позадина агресије је свима добро позната. Средином деведесетих година
Савезна Република Југославија је била једина земља у Европи која је
одбила да уђе у НАТО и чврсто се придржавала политике пријатељских
односа са Русијом. Такво различито мишљење се у “цивилизованој” Европи
не опрашта.
Повод за уплитање је брзо пронађен. У свакој већој земљи може се
појавити напетост у међунационалним односима, посебно ако томе доприносе
велике силе. Искуство Русије током последњих година то веома убедљиво
доказује. У Југославији су за стварање конфликта одабрани односи између
Срба и Албанаца у српској аутономној покрајини Косову и Метохији.
Уз
подршку западних обавештајних служби албански екстремисти су добили
војну обуку, наоружање и новац. Све остало су биле финесе. Почели су
напади на полицију, на Србе, на Албанце који нису хтели да се придруже
екстремистима. Западна пропаганда је већ била у приправности и једва
дочекала реаговање власти СРЈ да би их одмах оптужила за суровост. Онда
се у подршку албанским терористима укључила тешка артиљерија Запада.
Почела су уцењивања, притисци и циничне обмане. План наводе решавања
кризе путем „преговора“ на, које је СРЈ пристала да учествује, Запад је
одмах, још у току преговора у Рамбујеу (Француска), уз прећутну
сагласност руских представника заменио нечим што је било потпуно
неприхватљиво за Србе.
Један од захтева је, између осталог, био улазак НАТО снага на Косово,
али и њихово слободно кретање по читавој Југославији у форми
“миротворачких” трупа. Влада Југославије је то, природно, одбила. Онда
је Запад, који у потпуности контролише “светска” средства јавног
информисања, дигао страшну галаму о одбијању југословенског руководства
да испуни захтеве “међународне заједнице”. То је била прва, припремна
етапа за каснију агресију. Сцена за оружану интервенцију је била
припремљена.
Све то је сада постало јасно. А тада су западни политичари, као
превејане картарошке варалице, лажима о “суровостима Срба” одвлачили
пажњу од правих мотива својих поступака. Исту стратегију Американци
данас користе против Белорусије. Исту такву кампању дестабилизације
доживела је и Молдавија чим су на изборима победили комунисти.
 Чињенице
о злочинима НАТО-а су добро познате. Напоменућемо само главне. У
интервенцији је учествовало 1.260 авиона и 31 ратни брод НАТО-а. Укупно
је извршено 35.000 борбених летова и употребљено неколико хиљада
крилатих ракета. На Југославију је бачено 80.000 тона експлозива, што је
5 пута јаче од атомске бомбе бачене на Хирошиму. Коришћене су
најварварскије врсте наоружања као што су касетне бомбе и муниција са
осиромашеним уранијумом која је свим међународним конвенцијама строго
забрањене. Погинуло је више од 2.000 цивила и око 6.000 њих је рањено.
Порушене су на стотине болница, школа, обданишта, мостова и више хиљада
стамбених објеката.
Али, све то није прошло некажњено. Иако слабо наоружана застарелим ПВО
наоружањем Југословенска војска оборила је више десетина авиона,
хеликоптера и беспилотних летелица НАТО-а, укључујући најсавременији
авион - ”невидљиви” Ф-117. Губици НАТО-а би били далеко већи да се
Јељцинова Русија није фактички укључила у блокаду нашег јединог
савезника у Европи, одбивши да Југославији испоручи савремене системе
ПВО, иако је то могло драстично да измени ток догађаја. Ствар је у томе
што су Европљани и Американци још од колонијалних времена навикли да
некажњено убијају цивиле, док се панично боје сукоба са одлучним и добро
наоружаним противником. Довољно је сетити се Вијетнама.
Узгред, већ ових дана, чим су град Тетово у Македонији напали албански
терористи, цео батаљон немачке војске који је ту био лоциран, одмах је
побегао што даље од попришта сукоба.
А тада, 1999. године, флота НАТО-а је Југославију гађала крстарећим
криилатим ракетама са безбедног растојања у Средоземном мору, а
автијација НАТО-а је вршила ракетирања и бомбардовања са висине преко 5
км и са великог растојања - ван радијуса дејства ПВО војске Југославије.
Стратези НАТО-а се ипак нису одлучили за копнену операцију, јер су били
веома забринути за драгоцене животе својих војника. То што је при таквом
начину ратовања гинуло на хиљаде цивила, “хуманисте” из НАТО-а није
нешто нарочито бринуло.
Почетком јуна, када је постало јасно да бомбардовање није и неће сломити
отпор Срба, Јељцин је опет одиграо злокобну улогу у судбини Југославије.
Владајућа групација коју је представљао госп. Черномирдин подржала је
ултиматум Запада руководству Југославије. Резолуција 1244 (1999) Савета
безбедности УН, која је фактички утврдила резултате агресије,
представљала је резултат тог руско западног договора.
Чак и у тој резолуцији било је ипак неколико чланова који су могли
допринети разрешењу конфликта на Косову и Метохији: утврђивањем ниво
аутономности Косова и Метохије као саставног дела Југославије,
признавање неопходности повратка југословенске војске, полиције и
царинске службе на територију покрајине, што би фактички очувало
суверенитет Југославије али и Албанцима дало велики степен аутономије.
Али Запад је ишао на превару па су управо због тога резолуцију 1244 СБ
ОУН коју су они донели почели да крше већ наредног дана после њеног
изгласавања.
Одмах после повлачења југословенске војске са Косова и Метохије и уласка
западних "миротвораца", у покрајини је почело дивљачко пљачкање и
убиства Срба и неалбанског становништва уопште. Стотине хиљада људи су
биле принуђене да побегну ван граница Косова и Метохије. Наравно,
"цивилизовани" Запад тај покољ који се одигравао наочиглед десетине
хиљада његових војника на Косову и Метохији, није сматрао за ратне
злочине. Није учињено ништа да би се прекинуло са тим покољем. Зато се
британски генерал Џексон, који је тада командовао КФОР-ом и шеф мисије
УНМИК-а Б. Кушнер (Француска) у потпуности могу сматрати саучесницима
масовних убистава и етничког чишћења.
НАТО и албански терористи у савезу заједно
Хашим Тачи, садашњи министар иностраних послова француске
Бернард Кушнер (у оделима) Британски генерал
Робертсон,
Агим Чеку и Весли Кларк командант НАТО- а
|
Но и поред свега тога циљеви агресије нису у потпуности остварени.
Југославија је почела да се обнавља веома брзим темпом. Тада је Запад
отпочео трећу етапу агресије. У први план су опет изашле економске
уцене, политички и пропагандни притисци. Србима су почели да намећу
мисао да су економски проблеми и међународна блокада изазвани искључиво
останком на власти председника Милошевића.
Истовремено су у прозападну "демократску" опозицију упумпане десетине
милиона долара од којих је створен моћан систем антивладиних листова и
телевизијских станица. Све је то, наравно, пропраћено хором оптужби за
гушење слободе говора, иако су власти контролисале само 3 велика листа и
неколико главних телевизијских станица.
Економска блокада, пропагандни притисак и природни замор становништа од
десетогодишње неравноправне борбе са Западом морали су се одразити на
ситуацију. На септембарским изборима, а затим и на децембарским прошле
године, на власт је дошла прозападна опозиција. Многима се учинило да би
се на томе могли зауставити. Тим пре што је Запад тврдио да је његов
главни циљ - одлазак С. Милошевића са власти. Али, агресија Запада се
наставља. То је већ њена четврта етапа, чији је циљ потпуно уништење
патриотски опредељених снага у Србији које се залажу за пријатељске
односе са Русијом.
Појавио се и нови инструмент за уцене - Међународни суд за ратне злочине
у бившој Југославији који је под потпуном америчком контролом. Госпођа
Дел Понте, која се веома пробирљиво борила са корупцијом у Русији
(против Бородина је покренута истрага, а против Березовског и Гусинског
није), сада је отпочела лов на српске лидере. На Западу траже од целог
света "владавину права". Али сами се поводе за једноставним принципом
"закон свако преокреће како му дуне". Међународни суд је оптужио за
ратне злочине С. Милошевића и неколицину других лидера Југославије.
Значи да председник земље - жртве агресије заслужује осуду, а лидери
земаља-чланица НАТО-а, који су отпочели крваву агресију и лидери
албанских терориста - невини су као анђели. Тако изгледа то „добро“,
„самостално“ и „правично“ западно "правосуђе"!
Тадашњи Садашњи председник СРЈ и садашњи председник Владе Србије В.
Коштуница изјавио је да неће изручивати своје држављане и земљаке
инквизиторима у Бриселу и Хагу. Али притисак на њега, Југославију некад
и Србију данас, уопште и даље је веома јак. Американци, који су пре
тражили само одлазак са власти С. Милошевића касније захтевају његово
изручење Хашком суду. Они отворено уцењују Србе изјављујући да ће дати
економску "помоћ" од 100 милиона долара (и то пошто су САД направиле
штету од више десетина милијарди долара!), само у случају да С.
Милошевић буде ухапшен.
Истовремено, у Европи сада полако почињу да схватају шта су учинили на
Балкану. Испоставило се да су последице агресије много теже него што се
то претпостављало 1999. год., када се одлука о интервенцији доносила уз
хистеричну пропаганду о "злочинима Срба". Потом је испало да ни о каквим
злочинима нема ни говора. Али су зато земљу која је цветала претворили у
рушевине, отеравши у смрт на хиљаде њених становника.
"Цивилизовани" Европљани сад изгледају као праве будале. Извести
крвопролиће у центру Европе коме се не види крај - то треба умети.
Европа скупо плаћа своје пријатељство са САД. Као да многима од почетка
није било јасно да су, ескалирајућим конфликтима на Балкану, Американци
желели да ослабе Европу, организују одлив капитала у САД, нанесу ударац
јединственој европској валути. По свој прилици у свему томе су успели.
Али су успут из боце пустили духа албанског екстремизма и сада је
немогуће вратити га назад. Пошто су изгубили на локалним изборима у
октобру 2000. год. на Косову и Метохији, лидери екстремиста немају више
шта да изгубе. Они могу да се ослоне само на насиље, на шта су,
уосталом, већ навикли. Осетили су укус победе (ушли су на Косово и
Метохију као прирепак НАТО трупа), добро су наоружани, имају велике
приходе од трговине дрогом, белим робљем… имају и паравојне формације,
командне структуре, као и националне циљеве.
Обратимо пажњу на занимљиву ствар. Интервенција Албанаца у Македонији
почела је управо онда када су се у САД појавили знаци озбиљних
економских потешкоћа, када је почео да пада курс долара, а на берзи се
појавили знаци могућег краха. И управо тад (каква коинциденција) Албанци
упадају у Македонију. У Европи нагло расте напетост, капитал опет стреми
у САД. Укратко, све је исто као и 1999. године. И режисери су, могуће,
исти - Американци. Али, док Европа покушава на све могуће начине да
избегне конфликт са Албанцима, НАТО је сад у веома непријатној
ситуацији. Све су шансе да ће морати да учини исто оно због чега су жели
да суде С. Милошевићу - тј. да примене силу против албанских
екстремиста. Они ће, природно, да се бране.
Наставиће се спирала насиља али Постаће и очигледно да је С. Милошевић
спроводио политику која је у тим условима једино била могућа ...
И Русија је дужна да извуче закључак из свега тога. Главни закључак, по
мом мишљењу је да се Западу не може веровати ни за марјаш. Читава
политика Запада на Балкану у последњих десет година представља
бесконачни низ лажи, подмуклости, подлих превара, издајства. То нису
емоционалне оцене, јер сви документи и буквално указују на то.
Против Русије ће, кад затреба, бити покренут исти механизам као и против
Југославије. Први покушај је учињен 1999-2000. год. око ситуације у
Чеченији. За сада Русија има снаге да пружа отпор. Али Запад не губи
наду. Ако им се дозволи захваљујући напорима господе Березовског,
Касјанова, Грефа, Клебанова и Чубајса кроз неколико година Русија може
бити поново доведена у стање када ће моћи да јој се грубо диктирају
услови. Напори НАТО-а за "успостављање односа" са Русијом представљају
елементе припреме за такав сценарио.
Тада ће, узгред, бити могуће и госп. Путина оптужити за ратне злочине у
Чеченији. И некакав "Међународни суд" под руководством невенуће Карле
дел Понте затражиће његово изручење. Значи, председник Русије не би смео
да се заварава "пријатељством" његових западних партнера. Док им је
одговарало, Американци су С. Милошевића називали миротворцем на Балкану
и признавали га за достојног саговорника ...
Али свако зло има и своје добро. Агресија НАТО-а на Југославију довела
је до тога да се у Русији распрше илузије о томе да нас на Западу нежно
воле и да ће нам "иностранство помоћи". На оне наивне у Русији који су
чврсто веровали у "општељудске вредности" изливен је чабар ледене воде.
Стратешки преокрет Русије на Исток и Југ - то је директан резултат
преиспитивања вредности онога што се десило у Русији после интервенције
НАТО-а на Балкану.
Безгранично
хвала нашој браћи Србима што су на себе примили најтежи први удар,
пробудили Русију, али и многе православне земље које су на Запад гледале
као на једино своје спасење. С тога Русија сада мора да свим средствима
помогне своју браћу Србе, јер су се они за Русију довољно жртвовали!
Совјетска Русија
- Вјачеслав Тетјокин
Текст превела – Сава Росић
Tekst opremilo uredništvo sajta
|
