Предходна страна

Председничка кампања је за психолога и професионални изазов, па смо стога замоли проф. др Мила Алечковић Николић да за „Српску политику“ напише како је она са професионалне тачке види и доживљава

Психолошка дијагноза кампање

Кампања свих председничких кандидата своди се у ствари на репродукцију и «утврђивање градива» које је слушано и учено десетак година уназад. У суштини, сви кандидати народ у кампањи убеђују само у то да су «остали исти», а не да имају нешто ново да понуде. А какви су они били, бирачи и апстиненти се углавном сећају.

После три хиљаде година, човек уплашен пред самим собом и пред својом психом, ипак познаје неке законе које назива психолошким правилима и законитостима. Његова самоспознаја није много дубља него претходних векова, али је она пронашла сличности, једнакости, правилности, универзалност и уобличена је у законе. Оне који нам помажу да ту спознају сваки пут, без претераних и нестабилних емоција, разумемо. Закон је правило без страсти, говорио је Аристотел. Скоро све је већ истражено или је на путу да то постане. Све оно што ми предајемо у психолошким теоријама учења, одавно се примењује. И једноставно несвесно условљавање животиње и човека кроз везивање две или више дражи у времену. Емотивно условљавање позитивног или аверзивног типа, и контраусловљавање, и метода засићења и преплављивања, и учење по моделу имитацијом или идентификацијом, и когнитивно много сложеније учење увиђањем, и висока интелектуална (новокортексна) одбрана од простог условљавања, и пројекција и изврнута пројекција, и потискивање, и сублиминалне слике, и добра и лоша сублимација...

Ако данас човек све ове законитости људскога духа познаје, може смислено да се постави питање зашто он и даље прави основне психолошке грешке и зашто сопствено знање сам закида и укида. Односно, зашто му оно у много животних случајева уопште није од користи, а сасвим извесно му често и штети?

Један од одговора је онај који сви слутимо, а то је да је тешко бити сам себи психолог, без обзира на познавање света тајни духа, душе, свесног и несвесног. Свако биће које је занатски психолог, тражи супервизора, односно коректора, тражи помоћ и потврду сопствених сазнања када их примењује у животу, а посебно када их примењује на самоме себи. Ако исти изостане, или ако нема ничега што би могло да га замени, и код стручњака и код лаика, долази до сасвим почетничких грешака. Али, постоји још један случај када долази до основних, најједноставнијих, почетничких грешака: То је ситуација у којој онај који греши не верује у оно што чини, или је у томе душевно подељен, тј. амбивалентан, или је пун несвесног отпора, односно самога себе у неком смислу обмањује.

Србија је у данима председничке кампање, која је, у основи, у овако сиромашној заједници, потпуно неотребна, сувишна, скупа и редундантна. Тај вишак завршава парадоксално у некој врсти ентропије. Сви све знају у Србији и сви о свима све знају у Србији, јер је то одувек била (а данас је посебно) мала и инцестуозна средина са кланским и племенским правилима игре. Тешко да је потребно још ишта народу објашњавати или пледирати. Тешко и да председнички кандидати могу некога да убеде да су другачији него што јесу. А сви знају какви они јесу. Кампања свих њих своди се у ствари на репродукцију и «утврђивање градива» које је слушано и учено десетак година уназад. У суштини, сви кандидати народ у кампањи убеђују само у то да су «остали исти», а не да имају нешто ново да поклоне. А какви су они били, бирачи и апстиненти се углавном сећају.

Изборни мото владајуће демократске странке није психолошки погрешан, колико је баналан и одавно чувен и виђен. «Јаку и стабилну земљу» хтели су сви, од династија, преко учесника Јајца и Авноја, говорника Газиместанског скупа, све до вођа 05. октобра. Прецизирати колика би требало да буде та јака и стабилна држава је већ нешто сасвим друго. Рећи на пример «Србију с Косовом, а без тајкуна» била би најприближнија дефиниција изреченог слогана, али сви и даље (погрешно) сматрају да изборни политички слогани треба да остану општи и нејасни као Роршахова мрља за личну пројекцију. То је, наравно, можда и могло да буде тачно некада док је све још била нада и мистерија, међутим, сада када се свима у бирачком телу готово све персеверативно смучило, сада су психолошки најделотворнији управо прецизни и логички обавезујући слогани. Али, таквих нема.

Тзв. «спот», односно рекламни материјал који је снимила владајућа демократска странка, у ствари је потпуни психолошки промашај. Бити номинално «демократа», а почети своју пропаганду реченицом: «Само један човек може...Само један човек је прихваћен у свету...Само један човек ће водити Србију...» (парафразе) јесте  промашај у сваком смислу. Уместо да тај почетни слог гласи: «Сви можемо, али ја ћу се (он ће се) први жртвовати за све нас...» или нешто слично томе што подсећа на  највећу могућу срећу расподељену на највећи могући број људи (Бентамовски утилитаристички етички критеријум је у ствари критеријум нововековне демократије), уместо тога, овај слоган је, напротив, потпуно аутократског и ауторитарног, апсолутистичког карактера, као да га изговара Луј XIV или неки исламски фундаменталиста. Чак је и Мазарен, који није био демократа, препоручивао мало лукаве скромности («Кад нешто сасвим извесно жечиш да достигнеш или покажеш, одмах јавно изјави да те то не занима»). Промашај није у самој реченици ексклузивизма (само један), већ у жељи да се она зашије за демократску опцију, у којој, по дефиницији, на изборима, сви могу једни друге да прегласају, и сви, начелно, могу да желе и покушају да Србији донесу срећу. И за све њих се мора моћи претпоставити да су једнако способни, барем док не покажу да нису. Јер, принцип демократије управо то значи. У демократији никада нема «само једног човека». Такође је психолошки погрешно викати: «Победићемо их !», јер је то опет прича «о нашима и њиховима», несвесна чињенице да у Србији проблем није то ко је чији, него како датог зимског јутра подићи из кревета депресивне, сумњичаве и неопредељене људе. Овакво узвикивање не даје никакву наду за могућност да се придобију неопредељени гласачи, или чак неки који су већ опредељени.

Наравно, да ДС или барем њени умнији људи ово свакако знају. Али, такав промашај говори о неком другачијем пореклу насталог симптома, који је мање рационалне и мање свесне природе. Такође, претерана вика: «Сви заједно, сви заједно, сви заједно!»   суштински је непотребна и више личи на попуњавање рупа и празнина у времену, неголи на драгоцени тренутак плаћеног термина, у који треба да се стави најдрагоценији рубин, онај који ће људе дубински мотивисати да га купе.

Када је реч о креацији Либерално демократске партије и њеног кандидата, поред већ виђеног дизајна «полифоничног» хора младих који изговарају «самосвесне, ЈА-центриране реченице» («хоћу председника ....који када каже... мисли на мене» и сл...), онај ко је осмишљавао ову кампању у стилу «Его психологије», такође је психолошки остао испод црте пролазности. Наиме, противречност људима не смета ако је све противречно, али ако постоји претензија на рационалност («живот је закон»), онда свака, па и најмања противречност упада у очи и смета. Тако, рецимо, после хора рeченица: хоћу ово, хоћу оно..., крешендо се постиже узвиком : «хоћу све! », после чега , потпуно нелогично следи закључак : «живот је закон». Уместо да група самосвесних младих људи логично изговори: Хоћу ово, хоћу оно....али не могу свe! ,,па да онда природно закључи: јер, живот је Закон!, што би показало да они заиста разумеју речи које изговарају и да им у свести постоји нека узрочна веза, силогизам је погрешан и целина делује конфузно и противречно. Општи утисак после слушања таквог спота јесте тај да деца не разумеју ни шта значи реч закон, иако им је та реч главна мантра. Тако све остаје без икаквог ефекта.

Психолошки је, наравно, најстрашнија прича о женама у политици, јер она полази од погрешне еуфемистичке претпоставке, да су категорије корупције, крађе и сл., када су у питању жене, мање видљиве, или барем лакше за опроштај. Међутим, ово је само психолошки привид. Иако је суштина америчких политичких и колонијалних игара по читавом свету избор управо корумпираних жена којима ће се «ирационално прогледати кроз прсте» што год да чине, јер су лепше и јер су слабији пол, такво маневрисање успева само у првој фази опчињености, али брзо доводи до трежњења. Морал, наравно, нема категорије секса, нити пола, односно рода и он је универзалан, како за мушкарца, тако и за жену. Неморал такође. Бесмислено је очекивати «да жена сме све», јер у дубини човековог бића, и поред тежње да се жени врати достојанство које јој је вековима одузимано, ипак стоји нада да жену треба подржати само ако је часнија, достојанственија и емотивнија, а не зато што је лукавија да краде, вара, обмањује или се служи  разним лукавствима. Другим речима, рехабилитација Жене има смисла, али само као поштене Жене.

Будући да кандидаткиња на српским председничким изборима 2007., као интелигентна жена, зна да супругу замерају брзо и велико богатство, монопол, као и утаје пореза, она је требало своју кампању да усмери на то: «зашто нисмо лопови и како ћемо народу вратити његово», а не да размишља о женама о женском роду.

Исто тако, кампања која се подупире причом о «женама лидерима у друштву под вођством жена и за жене» је бесмислена, као што су бесмислене «женске владе» и сличне глупости, јер асоцирају на друштво с једним хромозомом, које је само лоша, осветничка сублимација наше вековне женске искључености из друштвених збивања. Ако је ишта од те болне искључености требало да научимо, то је управо да ми супротни пол никада не смемо да искључујемо.

Такође, мит о материјалном богатству пре политике и у политици, а које је (богатство) потребно како се не би крало, јесте логички и фактички погрешан неолиберални мит. Искуство, наиме показује да људи који су морални и који у политику нужно не улазе као материјално богати, у својој каријери нису нужно лопови (као пример могу да послуже многи латиноамерички лидери), док они који у политику улазе као већ богати, емпиријски и даље настављају да краду (пример за ово су готово сви амерички нафтно-компанијски кандидати). Све у свему, истицање кандидата који је богат нема никакву посебну вредност у политици, чак ни у политици схваћеној као бизнис. То такође не значи да ће такав кандидат на положају бити мањи лопов, посебно ако је богатство стечено крађом општег добра. А свако превелико богатство у основи увек јесте крађа, јер је оно само последица погрешних правила и закона који су омогућили неправедну расподелу. Имућан се не постаје на пустом острву, већ у друштву које даје могућност неправедног грабљења. Сваки одвише имућан човек, у ствари готово све дугује заједници која му је дала могућност да неправедно граби омогућеним привилегијама или не плаћајући адекватан порез, а најмање такав човек дугује самом себи. Одвише имућни људи су, у ствари бомбе које чине «колатералне грешке» у неправедним или недовољно свесним друштвима и трају само дотле док се заједница, после неког шока, не отрезни. У ову тврдњу, наравно, улази и деонтологија свих неуких прича о «поштеним милијардама», које неолиберални мит, преко слабо образованих људи, лицемерно нуди као «свима доступне».

На срећу, ове године нема превише «захукталих успешних људи» у својству председничких кандидата.

Што се тиче кандидата из категорије «народ ме хоће», чак и када су симпатични, овакви кандидати су pеtitio principii, тј. оно што подразумевају у кампањи јесте нешто што тек треба да докажу. Иако они верују да постоји психолошка пречица ако усвоје слогане које «изговара сам народ», или су то они негде у сну чули, закони науке и перцепције показују да ово у ствари није случај.

Социјалистички кандидат на српским председничким изборима 2008. емитује говор који је прецизан и концизан, док слике показују изграђене мостове. То је све релативно банално и подсећа на време после другог светског рата када се највише градило (што је, у ствари успешна подсвесна порука), нема очигледних противречности које би стварале отпор, а лик делује енергично. У суштини, ова кампања је можда требало више да се бави праведном расподелом постојећег богатства, односно сиромаштва.

Кампања Српске радикалне странке такође је пуна већ виђених места, али председнички кандидат делује уморно од чекања, ослобођен сваке блазираности и прилично искрено. Говори скромним, природним тоном (насупрот узрујаној вици која иритира људе) и без понављања. Најјачи део ове кампање јесу свакако говор и језици локалних мањина које живе у Србији. Слоган целе кампање је добар, јер је срце оно што у политици највише недостаје. Свега има, лажи, преваре, калкулације, утилитарности, заборава, агресије..., само нема «срца». Политика није ни морал, ни љубав и онај ко ове категорије помиње, предлаже повратак на једно другачије вредновање. Иако је оно у данашњем свету веома тешко могуће, људи и у потпуно окрутним играма (какве су политичке) и даље траже, више од две хиљаде година стар Архетип Спасиоца који помаже и воли, односно који нешто (па макар и обећање) даје «свим срцем». А за узврат, он такође тражи цело срце.

На крају, још је Густав Ле Бон тврдио да је илузија сматрати да ће функционери у својим делима посведочити исту ону енергију коју су показали у својим говорима. Сама техника и декор девет српских кампања без муке остварују психолошки промашај који је у визуелном кадру демократски једнако расподељен на све такмичаре. Општи кич спуштања балона из дубина небеских плафона јесте нулти ефекат једнако раздељен на све учеснике председничке кампање, тј. једина нит која уједињује војнике позициониране у рововске битке политичког нејединства, ситан корак напред је ипак учињен. Нема више Регана, ни Шварценегера. У односу на минуло сликање са супругама, кћеркама, бабама и дедама, домаћим животињама и махање марамицама и цвећем. Нема показивања нових порцуланских зубних протеза, у односу на претходне олигархијске паланачке, путујуће чергарске и сеоске забаве доделе изборног «Оскара». У односу на некадашње паное са једноличним, силиконским, миметистичким «west side», без бора, без младежа и без бубуљица ликовима који су нас пратили дуж читавих аутопутева. Нема ни ликова на мини билбордима који су нас пратили и осветљавали прљаве балканске улице пуне незакрпљених рупа... Данас је победу однела скромност помешана са неком врстом понављачке туге.

Сви смо у Страдији, као и у расејању око ње, одједном много старији и уморнији.

пише:  Мила Алећковић Николић

  Штампа