Предходна страна

Књижевник Витомир Пушоњић пише за „српску политику“ како се интересом и потрошачким братством разарају фундаменти људског заједништва оличених у породици, фамилији, племену и нацији

Нова вавилонска кула

Успостављање потрошачког „братства и јединства“ на бази равноправности свега и свачега, остварује се  гажењем крвних, духовних и других веза међу људима. Нови Свет заснован искључиво на интересу плод је начела сионских и западних ''мудраца'', као нови покушај зидања Вавилонске куле којом се жели досегнути Небо.

По Божијој промисли, најпре је на крвној (биолошкој) вези настала породица, затим фамилија, а онда се спонтаним израстањем језичких, културних и духовних веза развијало братство, род, племе и на крају - народ. Та је истородна множина временом саградила сопствени дом (државу), омеђивши простор на коме битише, зарад свог сигурнијег трајања у времену, где прошлост садашњост и будућност имају исту важност. Све до појаве хуманизма и ренесансе, није се могло десити да будућност постане искључива мера прошлости. Jош је мање било могуће да се тековине прошлости, никле из патње, крви и зноја прошлих генерација, одбаце и пониште зарад новопрокламованих идеала будућности. Ствар је управо стајала обрнуто. Будућност је мерена прошлошћу, јер је искуство прошлих генерација представљало најпоузданији ослонац за правилну оријентацију у новим временима и успешно разабирање међу бројним искушењима која су она са собом доносила.

И појмови су имали своја углавном јасна значења. у њих се није могло трпати шта коме падне на памет или шта му тренутно одговара. Тако је и реч ''братство'' имала пре свега крвно, а затим духовно значење, подразумевајући заједништво најпре са оним (онима) кога ти је родила мајка. Евентуално стрина и тетка, ближа или даља свеједно, а у проширеним значењима односила се на заједништво са парохијанима, земљацима и сународницима. Шта год лично мислио о њему или њима, ниси их се могао, нити смео, одрећи као браће, а да не починиш светогрђе и на себе и своје потомство не навучеш проклетство. Био си дужан да се жртвујеш за њих кад год су то околности захтевале. Да их помажеш у раду, браниш од непријатеља у рату и прискачеш у свакој врсти невоље, чак и ако се то најдиректније коси са твојим личним интересом. Јер, у нормалним временима (времена пре „напредних“) интерес као разлог никада није могао надјачати разлоге крви и духа. Ни највештијом реториком Његошеве Црногорце није било могуће убедити да је рат против Турака, ради одбране територије, српства и православља бесмислен, као што то данас поручују Чеда и Весни Пешић који нам довикују да је ''живот закон''. Да ли нам тиме поручују да је гузица изнад образа, а не обрнуто.

Са доласком „напредних“ времена, која су свој корен имала у хуманизму и ренесанси, дошло се до закључка да је Бог, ако и постоји, људско друштво поставио на сасвим погрешне основе. Рационално-хуманистичким трагањима човек постепено открива да је баш интерес оно што би, не људску скупину, него читав свет везало у истински хуману заједницу, те би уместо појединачних срећних или несрећних братстава (породица, фамилија, племена, нација), напокон добили светско глобално братство. С обзиром да интерес као такав, није могућ у прошлости, већ само у будућности, и време као фактор добија друкчију улогу у човековом даљем постојању. Рођењем се остварује искључиво родитељски интерес, са којим лични интерес новорођеног нема никакве везе јер зашто би се због било чега осећао обавезним према крвним сродницима кад их он лично није бирао ни за родитеље ни за браћу и сестре. И пошто је тескобна садашњост последица назадне и несавршене прошлости, зато све што је битисало у њој, и на крвној и на духовној основи, треба одбацити у тоталу, и потпуно се нов (табула раза) окренути будућности, која, наравно, светли свим човековим могућим и немогућим жељама. Иза такве „будућности“ стоје не неки чудесни небески Богови, већ видљиви, земаљски пројектанти глобалне среће за све.

Тако су у скоро минулом времену ''најбољи синови свих наших народа и народности'' пројектовали светлу будућност у којој ће ''свак радити колико хоће, а узимаће колико му треба''. Услов за то је уништење буржоазије, свештенства, националних држава, приватне својине, уз истовремено поништавање верских, националних, језичких, генерацијских, полних разлика. Другим речима, свега сопственог, што би сметало стварању глобалног јединства у виду пролетерског интернационализма. Кад је и поред огромних жртава пројекат на крају пропао, исти пројектанти преко најбољих ''евро-атлантских синова'' свих европских и ваневропских народа, гурају свет у нове братске интеграције. Али сада на темељима светског капитала и потрошње без граница.

Дакле, насиљем западноевропских учења, појам ''братства'' постепено је губио своје крвно и духовно значење. Добијао је некакво апстрактно, идеолошко и папиролошко, базирано на интересу, али без правог темеља у животној реалности. Стрпљивим и неприметним радом масонских друштава, којима су још пре много векова инфициране готово све нације, кабинетска начела сионских и западноевропских ''мудраца'' надјачала су природна, наметнувши интерес (лични, класни, пословни или неки други) за начело број један у људском животу. Интерес је постао и темељ новог заједништва међу људима, без обзира на многоврсне разлике међу њима. Тако Ђерђ Сорош, потпуно игноришући крвне и духовне основе, нацију тумачи као ''скуп договора неких људи да своје интересе сматрају заједничким''. Да ствар буде још гора, ти се интереси у најновија времена јављају у свом највулгарнијим облицима, сводећи се на Розановљеву ''врећу дуката наместо свих других идеала''. Зато се не треба чудити оноликим јадиковкама малограђана у емисијама Оље Бећковић, који из коже хоће да искоче, јер је Србију (''само'' због Косова) промашило укључивање у ''шенгенску област'' или нека друга европска благодет.

Но, мада никада није задобио статус најважнијег и при том глобалног начела, интерес као средство повезивања људи, ипак није новина у историји људских заједница. Још од библијских времена па надаље, интерес је учествовао у везивању браће, али је истовремено и нагризао крвне везе, што је често доводило до крвавог разбраћења. Ни духовне везе нису могле да се одупру разорном дејству интереса. Користећи ту његову снагу, освајачи су га редовно употребљавали као ефикасно средство за довршавање освајачких подухвата, који се нису могли обавити ни најубојитијим оружјем. Крвном и духовном везом, човек је осуђен на трајну заједницу. Интересна и кад је најбоља, траје докле и интерес. Остварени катастрофални резултати како на националном, породичном и уопште међуљудском нивоу, врло речито казују на шта ће личити Свет када интерес постане једини разлог да човек сретне човека.

На историјском примеру Срба, можда се најочигледније показује разорно дејство интереса на крвно и духовно јединство нације. Тешко је рећи да ли су катастрофалније последице изазвали освајачки интереси или они који су се јављали у виду неког напредног хуманистичко-рационалистичког процеса. А нас, од великог броја таквих, није промашио баш ниједан.

Још од турских освајачких насртаја, до дана данашњег остала је недоумица да ли би се Турци икада докопали ''Царства Душана Силног'' да српска властела није жудела за „светлом будућношћу“, у којој ће и она сама постати силна. Вероватно је тако напредна визија будућности мотивисала властелу да после Душанове смрти раскомада оно што је вековима стицано, користећи се, између осталог, и Турцима као средством против браће-великаша. Но, поражавањем браће помоћу Турака и сами постадоше слаби, те тако Турке, од ратног средства претворише у сопствене господаре. Да су и као поробљени барем остали јединствени, и поред све своје снаге турски господар би сигурно два-три столећа мање владао Србијом. Међутим, лични интерес је учинио да после двеста година светосавља, толики Срби, који су до јуче ратовали уз бок Немањића ''за крст часни и слободу златну'', тако лако пређу на мухамеданство и постану ''изворни'' Турци, слепо одани ''дину'' и ''Цару у Стамболу''.

Исто се дешавало и када се радило о ''хришћанским'' освајачима са Запада, који су били одлучни да европску будућност заштите, не само од ''погане турске вјере'', већ и од ортодоксног и неприхватљивог православља. Нудећи тако великодушно Србима своју, многим цивилизацијским тековинама обогаћену, католичку варијанту  хришћанства, као праву веру. И овде вођени више својим личним интересом у просперитетној и цивилизованој католичкој Европи, него крвним и духовним везама, велики део Срба окреће леђа и православљу и српству.

И Шиптари су се, колико знам, и турчили и латинили, мало који су остајали православни, али ни у једном ни у другом ни у трећем случају нису престајали бити Шиптари. Што значи да су чак и они међу њима, који су изневеравали духовне везе, барем остајали верни крвним везама, не признајући за брата никога другог осим Шиптара. Међутим, чим би прешли на мухамеданство, Срби су се одрицали и српства (сем у ретким примерима попут Мехмед-паше Соколовића и још понеких) мењајући га, зарад очувања голог живота и господства, осећајем припадности турском корену. Као и они други што су, мењајући православно хришћанство католичким, постајали и нека друга  нација, у новонасталим политичким приликама и тежњама латинлука, прихватљивија од православне вере и српске нације. И не само веру и нацију, већ су Срби-мухамеданци и Срби-католици мењали целокупан однос према свом свеукупном дотадашњем бићу. Уподобљујући се окупатору, чак су и предњачили у небројеним злоделима и пљувачинама по сопственом корену и браћи осталој у њему, како би показали да су ''виши католици од папе''.  Код православних Срба, што и у ропству задржаше ''вјеру прађедовску'', то је распалило гнев, те се  према Србима-мухамеданцима и Србима -католицима  с правом поставише, не као према браћи Србима, већ као према Турцима или лукавим  Латинима.

Тако уз помоћ душмана, на верској основи, настаде незапамћена братска мржња. И у складу са тим новим емоцијама, како браћа мухамеданци, тако и браћа католици, у свим каснијим ратним насртајима великих сила, са страшћу извршавају све што који окупатор затражи против Срба-православаца. А у такозваним мирним временима (под окупацијом која траје, или привидном слободом) они глуме мирољубивост, чекајући повољан тренутак да наставе тамо где су стали са претходним окупаторима. Букварски пример је подухват Срба-католика против Срба-православаца започет у такозваној НДХ за време успостављања Новог Поретка Адолфа Хитлера, а довршен у такозваној СРХ за време успостављања Новог Светског Поретка. Али ма колико изгледало да је то у њихову корист, увек је и на њихову штету, јер у сваком клању и сами страдају, те их  је свака добит, осим образа, коштала и живота. Највећу корист од толиких међусобних клања Срба све три вероисповести имају једино душмани свих вероисповести или идеологија, јер им омогућује да са што мање сопственог трошка постижу сопствене интересе, стварајући по Балкану ситне и покорне ''неовисне'' државе, дистрихте, и друге врсте контролисане независности.

На крају, услед разбраћења по основу личних интереса, од исламизираних Срба постадоше Бошњаци, од покатоличених Хрвати, комунизмом атеизованих Југословени, Црногорци и Македонци, а од данашњих, демократијом европеизованих Срба, Бог сами зна какве су све нације могуће у будућности. Можда војвођанска, београдска, србијанска.

Најновији догађаји не показују да се у том погледу било шта уистину мења, већ само потврђују да су унутарсрпски конфликти из ранијих епоха још увек актуелни, мењајући своју гардеробу, али не и суштину. Јер како председничка предизборна кампања, тако и недавно заседање Скупштине Србије са задатком да напише Резолуцију којом ће се супротставити новом освајању и отимању српских територија, откривају раздор који неодољиво  подсећа на саме почетке недавно минуле комунистичке диктатуре. Разлог раздору опет је светла будућност. На место оне, тек пропале светле пролетерске, дошла је капиталистичка евроатлантска, која  преко ових народних представника од Срба тражи да се опет одрекну, не само  себе и прошлости, него и територије на којој физички постоје. У супротном, будућност за Србе неће доћи.

Тај демократски раздор у Скупштини, после свега претрпљеног из давне и новије прошлости, ни у највећем оптимисти није могао изазвати било шта сем очаја. Ако ништа друго, мислило се да смо барем превазишли оне идиотске поделе на ''напредне'' партизане и ''назадне'' четнике, те да се тако незреле црно-беле идеолошке пројекције више никада не могу поновити. Кад оно испаде још и горе. Уместо очекиваног минимума националне свести (утемељене на крвној и духовној сродности) који би посланике, без обзира на њихову партијску припадност,  ујединио макар  у најважнијим питањима српства, на сцену, уместо некадашњих партизана и четника, искочише ''демократски Евросрби'' против ''конзервативних Срба''. Недостајали су само нацисти, да се опет крене ''По шумама и горама...''

Евро-будућност као идеал, нису критиковали ни једни ни други, видевши себе као живе, здраве и срећне потрошаче глобалних добара. Јер чак ни најродољубивији себе нису доживели у будућности као нпр. некадашње Његошеве Црногорце тј. борце спремне да положе и живот за слободу и самосталност отаџбине. Раздор се тицао питања како и са чим у евро-будућност. ''Конзервативни Срби'' желе да унесу целу и по свему препознатљиву Србију у ту евро-будућност, док би ''Евросрби'' у њу ступили безусловно, јер им у њеном потрошачком рају не треба ништа српско. Зато су језиком скојевске ватре и искључивости, налик некадашњем партизанско-комунистичком, једнако одлучно дејствовали, како по смушеним и лажним, тако и по истинским српским родољубима и ван посланичких клупа. Као што су својевремено Србокомунисти жучно и афективно бранили идеале ''комунистичке интернационале'', од обезглављеног српског грађанства и сељаштва, утерујући му метком, батином и речју страх у кости, тако су и ови ''Евросрби'', одушевљени глобалним потрошачким братством и јединством, свом распамећеном силом бранили ''просперитетну, моћну, демократску Европу'' од онемоћале и са свих страна нападнуте  Србије и српства. 

И наравно, после овe демократске братске неслоге, жуђена Резолуција о спасу Косова и Метохије није усвојена, па ће о томе без проблема коначну одлуку донети ''Међународна заједница'' у корист Шиптара, који су са свим својим националним особеностима прихватљиви за Међународну заједницу Америке, Енглеске, Немачке и Француске. Разлог раздору можда лежи и у томе што још увек Србо-партизани и Србо-четници нису усвојили заједничку резолуцију о томе ко је у Другом светском рату био на правој страни, односно с ким се и против кога требало борити за истинско (а не идеолошко-паролашко), добро свеукупног српског живља (а не пролетера, братских народа, југословена, радничке класе на власти или данашњих ''грађана''). Јер правећи ''братство и јединство свих наших народа и народности'' на основама интернационалистичког интереса радничке класе, богомдано братство међу Србима доведено је до спрдње, што су показала и бројна клања, почев од четрдесетпрве до данас, али не са непријатељима, него међу браћом по корену. Био разлог разбраћењу побожност или безбожност, последице су врло трагичне и далекосежне, стварајући мржњу и осветољубље до братског истребљења, без обзира да ли иза тога стоји напредна идеологија или права вера, што компромитује не само идеологију, него чак и религију свлачи на ниво обичног људског овоземаљског домишљања, које не служи ни Богу ни човеку, већ понајвише Сатани.

Да ли што су увек на путу освајача и са Истока и са Запада, да ли у српском  православљу постоји нешто чега се плаше све вере и идеологије ко ''ђаво од крста'', али је историјска чињеница да су Срби, не од јуче, већ вековима ''оправдана мета'' свију, како силника и освајача, тако хуманиста и напредних покрета. Иако страдалници у историјском континуитету, Србима није пошло за руком да од свог светосавског православља направе штит који ће и они и други поштовати као светињу, како су то на пример, Јевреји успели са семитизмом. Без обзира што су по основу светосавља страдали ништа мање него Јевреји по основу семитизма, српско светосавско православље у савременом речнику, како освајача, још више хуманиста, миротвораца и осталих цивилизацијских човекољубаца, слови као најтежи ''антихуманистички, антицивилизацијски, антиевропски, антибожији'' империјализам, шовинизам, великосрпски национализам, и као такав представља морални основ, не само за отворени напад и отимање, него и потпуно уништавање. Србима католичке вероисповести се безусловно признаје ''право'' не само на католичку верску него и на националну хрватску самобитност, док се Србима муслиманске вероисповести признаје ''право на националну и верску самобитност'' под условом да је усмерена против православних Срба. Иначе је ''муслимански фундаментализам'' гори и од немачког ''нацифашизма'' који је свој епилог добио на Нирнбершком процесу.

Очигледно је да је братимљење по било којим светским основама, сразмерно разбраћењу по српским основама.

Но, на Србима се, из неких опет не сасвим јасних разлога, само очигледније види, оно што се већ увелико дешава или ће се десити и са другим народима. Јер и оно што је у свету, више него и код нас, постигнуто на разбраћењу и разрођењу саме породице као најосновнијег облика богомданог заједништва, не обећава повољан исход ни у такозваним развијеним земљама, без обзира на њихову економску, политичку и војну моћ. Остваривањем најразноврснијих права у интересу хуманог живота, најпре учесника у браку, а затим сваког члана породице понаособ, брак је доведен до неподношљивости, а породица постала гора од најгорег парламента. Зарад лепше будућности потомства, са спонтаног рађања (''колико деце Бог да''), одавно се практикује планирање породице, које најчешће резултира једним потомком. Неће бити изненађење ако се у новим друштвеним условима и брак и породица, као и рађање тог једног потомка, испоставе као тековина мрачне прошлости. Зато се момци и девојке све ређе одлучују да стану пред олтар, а ако их и понесе заљубљеничка несебичност, брачна заједница једва да им надживи свадбено весеље. То наравно иде у прилог демократском остварењу људских хомосексуалних права, као и стварању хомосексуалних заједница, које ће несметано усвајати ванбрачно рођену децу.

Успостављање потрошачког братства и јединства на бази апсолутне равноправности свега и свачега, остварене гажењем крвних, духовних и других богомданих веза међу људима, само је нови покушај зидања Вавилонске куле којом се жели досегнути Небо. Према ономе што је досад стајало иза испразне еврофразеологије, евробудућност неће бити никаква светла будућност, него монструозна и наказна идеолошко-политичка творевина којом ће господарити невидљива влада из Америке, управљајући буквално сваким тренутком сваког појединца на свету, што ће представљати тоталитаризам гори од Стаљиновог и Титовог.

Сво то разбраћивање, верско или идеолошко, и историјске последице  проистекле из тога или на то надодате, трпимо сви, и кад нам се чини да није тако. Поготову кад је у питању Балкан, пошто  ниједан ''напредак'' није могао да промаши ово несрећно полуострво, као ни било који народ на њему, а сваки је, било верски било идеолошки, иза себе, осим осталих разура, остављао гробове и згаришта. После свега није занемарива ни неизвесност, да не кажем страх, од тога шта ће се дешавати са људима кад се почне ослобађати сво насиље, неправда, понижење, мржња и осветољубље, уграђено у Вавилонску кулу евроатлантских интеграција, чим се она почне урушавати, као што се све земно, поготову кад је лажно и насилно, на крају стропошта. Или ако се самом Господу на крају смучи па каже: ''Доста са вашим глупостима!'' Нека се и главни пројектанти запитају да ли ће остати изван рушевина, на сигурном, као што су досад.

Пре него било какав идеал или интерес, светла будућност или прогрес, први и основни темељ сваког истинског братства јесте мајчина утроба. И ако нам то као народу, склоном да се братими по свим другим основама само не по оним које је Бог одредио, напокон постане јасно, можемо се надати да ће нас, барем једанпут у историји, мимоићи нека нова Апокалипса.

Витомир Пушоњић

  Штампа