|
Срби на Косову и
Метохији после 17. фебруара одлучни да сачувају своју колевку
Животе жалити
нећемо !!!
Живећемо као да се ништа није десило. Tу наказну државу никада нећемо
признати. За нас не постоји само наша држава Србија и браћа Руси. Kад је
тешко видели смо ко су пријатељи. Ето овима њихове ЕУ, која је са САД
све ово и закувала – каже Симче, власник ресторана у Штрпцу
Само вас гледам шта радите на Светој
српској земљи и то вам нећу заборавити
|
Српски народ пролази кроз најтежа историјска искушења. Све чешће се
чује на Космету она реченица коју је изрекао Милош Обилић : „ Какви
будемо данас, бићемо довека”. На дан проглашења шиптарске независности
КиМ, за којег бројни геостратези, политички аналитичари, па и неки
политичари из Америке, Швајцарске, Италије ,Словачке, Русије, тврде да
је овим безочним поступком уз подршку светских силника сада у
човечанству отворена „пандорина кутија”.Срби на Косову и Метохији,
Србији и нашој дијаспори, тог дана исто су се осећали.
Из
Приштине Срби се склонили
Приштина је бљештала од светлости и у раним вечерњим сатима. Ватромет
је трајао у недоглед. Становници овог града, њих преко милион, колико их
тренутно има, махом су славили по улицама, трговима. Орила се песма,
чули су се пуцњи. Заставе фантомске државе и велики натписи захвалности
САД, Великој Британији, Европској Унији вијорили су се на све стране. На
Србе у овом граду, њих свега 16, од 40 хиљада колико их је било до 1999.
нико није ни мислио. Нигде нисмо могли да их нађемо. Склонили су се.
Негде на сигурно, док еуфорија не прође.
Албанац Фатими Јашари, који одједном проговори, наравно на свом
матерњем, када смо му се на албанском обратили питајући где су Срби,
рече, да су ту негде.
– Они сада после нашег самопроглашења могу мирно да живе нећемо им
ништа. Нека буду спокојни, уколико буду поштовали законе наше нове
државе .
Не слутећи да смо Срби, позва нас да се придружимо слављу. Рекосмо да
ћемо „славити” у Призрену.
Шиптарска застава дуга три километра
Призрен је после Приштине најбучније прослављао свој „велики дан”.Иако
је увелико пао мрак, преко 150.000 хиљада становника, некада Душановог
града, се веселило. Оно што је привукло нашу пажњу јесте огромна трака
настала спајањем застава шиптарскх, америчких, енглеских, турских,
немачких, италијанских. И Гинис би се зацрвенео од стида. Утисак је да
се и у весељу строго води рачуна, да ли се сви „по команди” радују.
Тако, да хтели, или не, све бошњачке породице су истакле испред својих
кућа шиптарске заставе, а многи су дошли да се придруже урнебесном
непрегледу од људи, жена, деце. Муслиманке све одевене у димије,
Шиптарке не. Оне су се за ових 8 година култивисале. Жене Бошњака
морају, пошто још нису савладале албански језик, да не би због српског
преживљавале тортуре, носе димије - знак да су муслиманке. Поред Бошњака
Рамиза Халилија, његова средовечна супруга.
Бошњаци се плаше
– Имамо петоро деце и тек сада нас је ухватила паника шта ће бити са
нама. Не воле нас. И то нам сваког дана говоре, пребацујући нам да смо и
ми некад били Срби. Све ово нас плаши. Ко ће нас да заштити од ових који
имају сву силу света иза себе. Страшно је за сваког поштеног човека, био
он Бошњак или Албанац. Мојих комшија Срба нема. Отишли. Обогаљен је мој
родни Призрен. Сви ћутимо из страха од шиптарских екстремиста. До 2006.
године било нас је као и Срба - 40 хиљада, прошле 25 000, а сада
поуздано знам да је Призрен последња четири месеца напустило три хиљаде
Бошњака – вели Рамиз и моли да их не фотографишемо.
 У
Штрапцама без сна
У зору стигосмо у Штрпце. У подножју планинске лепотице Шаре Брезовице.
коју поносно надгледа раскошна, снежно бела Шара. Нико од 12.000 Срба не
спава. Ресторани, кафане, кафићи пуни. Већ пуних 16 сати су у мраку, али
срећом, имају агрегате, па тако прате ТВ програм. Само, су кажу, децу
покушали да поштеде. Да барем, пред њима о томе не причају. У погледима
туга, сета, осећај изневерености и немирења. Али и неки, само њима
својствен пркос, инат. У срцу Штрпца у хотелу „Бреза” стационирано је
неколико стотина КФОР-ових војника из Украјине. Свиће. Мраз штипа по
образима, а јутарње косовско небо ведро, модро-плаво као нигде на свету.
Погледом прелазимо по „царевим пашњацима” Неродимљу...
– И даље ћемо живети као да се ништа није десило. Па за нас и није. Ми
ту наказну државу никада нећемо признати. Они за нас не постоје, само
наша држава Србија и браћа Руси. Сад кад је тешко видели смо ко су нам
пријатељи. Ето овима њихове ЕУ, која је са САД све ово и закувала – рече
Симче, власник ресторана, код кога сви свраћају као у своју кућу. Овде
сви функционишу као велика породица. Брину једни о другима. Има око
1.200 Срба избеглих из Качаника, Урошевца, Приштине, Призрена, али и из
Лике и Кордуна.
На главном мештанском тргу у 12 сати 44 минута започе први протест као и
у свим градовима и српским енклавама по Космету. Скупили се и млади и
стари. Поручише Штрпчани да се не мире са отимањем њихове земље, српске,
да су на страх одавно заборавили. Ничега се више не плаше. Животе жалити
неће.
Од бившег хотела „Бреза” претеже се главна улица, по којој су расејане
продавнице које су задржале изглед из 70-их, трафике, кафићи, ресторани.
Људи се овде погледима споразумевају. Заједничка несрећа, национална
трагедија судбински их је спојила. Нема свађа, нетолеранције, о
лицемерју и ниској људској пакости да и не говоримо. Туђински војници
пролазе транспортерима, оклопним колима, или у патролним јединицама.
Поздраве мештане и свако својим путем. Неретко наврате и амерички
маринци. По униформи су препознатљиви. Оно што нас је до срца дирнуло
јесу њихове сузе, или скривена искра радости, што су ту са њима у
најгорем часу њихови сународници из Београда, из Србије. Нису сами!!!
То каже Зоран Бошкоћевић, дирекрод хотела „ Молика” на Брезовици. Вели
има бројну породицу и велику фамилију.
Страх је давно умро за Србе
 –
Колико нам је тешко о томе више не мислимо. Пребродили смо кризе страха
одавно. Сад је важно да Србија остане доследна, да никако не поклекне,
јер ако ми овде нисмо кукавице, не смеју да буду ни српске дипломате.
Имам троје деце, а чекам и унуче. Ни кад је све по КиМ горело, пре
четири године, нико од моје фамилије и пријатеља Штрапца није напустио.
И никада неће. У то сам убеђен. Проблем је сада како даље, шта, од чега
ћемо живети, привређивати. Годинама сам водио хотел „Молику” са 225
запослених. У јануару су шиптарски гости 12 породица и студенти
Америчког колеџа у Приштини у потуности демилирали 50 соба, а у великом
холу наложили су ватру, направили огњиште, тако да су причинили огромну
материјалну штету. сада ради петоро људи, тек да преостало сачувају.
Уредно сам пријавио КПС, они забележили и ником ништа – говори нам
Зоран.
У граду , након народног окупљања сусрећемо две девојке. Прилазе нам,
коментаришу да је дивно што су видели на великим протестима у Београду,
целој Србији, да се за њих боре студенти и средњошколци, њихови вршњаци.
– Буди наду. Моји вршњаци овде се не плаше. Ја се плашим. Понекад, пред
спавање, дрхтим у кревету од страха. Из Приштине сам. Гледала сам мртве,
убијене, спаљене, искасапљене Србе. Бежала од бомби...Избегли смо још
1999. године. Више не гледам ни ТВ – казује нам прелепа
петнаестогодишњакиња Јована Чичић и пита нас, има ли наде, да у Штрпца
дођу њени вршњаци из Србије, да се макар мало друже, да им прекрате
муке.
То пита и годину дана млађа Марина Ђуровић.
– Да би схватили како нам је, замислите птицу у кавезу. А ван кавеза
пакао. Зар свет жели баш нас тако да мучи, да нас као народ уништи.
Немојте се чудити што овако размишљам. Ми смо сазрели преко ноћи и само
неко велико чудо може да нас спасе – поручује Марина.
Биљана Живковић
|
