Наша поетеса Мира Алечковић
преселила се у неке друге небеске светове да тамо тка лепоту српског
песништва
Отишла је још једна наша хероина
За
личност чувене српске песникиње Мире Алечковић, која је својим
стиховима, оставила неизбрисив траг у српској књижевности, ма колико
тога напишемо, остаје некако недовољно и недоречено. Оставила је потоњим
поколењима у аманет много тога људског и узвишеног, а сахрањена је
достојанствено, уз војне почасти у „Алеји великана” на Новом гробљу у
Београду
 Мира
Алечковић, рођена је 02. фебруара 1924. у Новом Саду. Аутор је преко 50
књига за младе, уредница дечијих и омладинских листова и часописа Змај,
Младост, Пионир, Полетарац. Међу њеним најпознатијим делима су збирке
песама „Звездане баладе“, „Сребрна коса“, „Пријатељи“, „Ластавице“, „Не
могу без снова“. Са Десанком Максимовић и
Бранком Ћопићем, један је од оснивача часописа за децу Змај, а била је
дугогодишњи председник Друштва Југославија-Француска, као и председник
Удружења књижевника Србије. Њене књиге превођене су на руски,
француски, бугарски, румунски, мађарски, пољски, чешки, и италијански
језик
Завршила је студије светске књижевности и лингвистике у Београду, а
затим Фушеову школу у Паризу.
Мира Алечковић добила је више домаћих и страних признања. Ордена легије
части за унапређење културне сарадње са Француском, Руску отаџбинску
медаљу и орден, али јој је најдраже одликовање „Цар Душан“, које су јој
доделили Срби с Косова и Метохије.
Била је чланица СКОЈ и чланица партизанског покрета од почетка рата
1941. као болничарка и борац. Прву збирку песама, "Звездане баладе"
објавила је 1946. Мира Алечковић је аутор и текста песме "Друже Тито, ми
ти се кунемо", као и песме "Југославијо" на музику Николе Херцигоње,
познате као "Свечана песма".
Њен
живот био је обележен светлом, али
и
трновитим стазом. У другом светском рату, као девојчурак, показала је
многима како се воли свој народ. Ризикујући свој живот, спасавајући оне
који ВОЛЕ, од ових који су пуни мржње и спремни да угњетавају друге.
Сигурне смрти, спасила ју је Десанка Максимовић и од тада постају
нераздојне - два друга, саборци, најбољи пријатељи – војевале
су
кад је требало и пушком,
али пре свега
песмом, речју, пером и изнад свега величанственом љубављу према свом
народу.
Према
српској груди, свакој стази и путељку, облаку, цвету, зденцу, и Космету.
Слобода, правда, неустрашивост, непоновљив, упечатљив песнички
сензибилитет, од свега тога саткана је била Мирина рањива душа. Стога
није никакво чудо што је њена ћерка др Мила Алечковић-Николић израсла у
сјајног витеза у борби за српску истину у свету.
Српски медији признају само покојне хероине
На
вест да је наша поетеса отишла и преселила се у неке друге
небеске
светове да тамо тка само њој својствену лепоту
српског песништва,
растрчали су се сви
наши
медији, ТВ станице, штампа. Сад кад је нема, а до јуче
за њу
нису имали времена.
Тко је то данас код нас у Србији!!
Када
оду грандиозне личности
попут
песникиње Мире Алечковић
- сви
пишу, а пред крај живота медији
су је
избегавали а неки ни да
је
чују.
Као да им
нису одговарали људи који су
васпитавани,
учини љубави, родољубљу, слободољубљу, и свему ономе што је бројне
генерације учила Мира. Много тога информативног, ових дана можете да
прочитате нашој драгој Мири. Краћа биографија, срочена за угодно слово о
смрти славне поетесе, али не и искрено саосећање због великог губитка
српске књижевности и јединствене песничке душе. Тога више изгледа у
Србији нема. Ту блискост и топлину душе моћи ће једино Десанка да јој
пружи.
Сада су
у
неком небеском свету
опет
заједно,
две нераздвојне пријатељице и другарице Мира Алечковић и Десанка
Максимовић.
Живела је и стварала Десанка
и једног
дана тихо отишла.
Када
јој је прошле године у јулу напокон откривен споменик на Ташмајдану,
дошла је и њена Мира, додуше „непозвана”.Оно што је потписника ових
редова подстакло да се лати пера, јесте болна и срамотна чињеница, да у
данашњој Србији, неки неће, не умеју,
или
не
желе да поштују истинске вредности, оних који су нас учили како се воли
човек, завичај, народ,
и
чува
земља.
Како
се божанским песничким даром воли, све оно што су
само
одабрани, попут Мире Алечковић, знали да препознају и разумеју. Срцем
схватајући магичну моћ речи.
Политичко скрнављење свечаности
Дошла сам непозвана. Довезли су ме болесну, у инвалидским колицима.
Хтела сам само да кажем нешто нашим Србима са Косова и Метохије, данас
присутним, оно што би им и Десанка рекла. Нису ми дозволили – каже Мира
Алечковић
На Ташмајдану на отварању споменика песникињи Десанки Максимовић српски
медији су показали своје право лице. Стара и болесна „дошла” је Мира, у
инвалидским колицима на плус 40 степени Целзијуса, да види, да се увери,
како је тада рекла, да је споменик тамо где се Десанка шетала, где су
заједно маштале причале, поверавале се једна другој. А иницијатор,
председник Одбора за изградњу споменика, била је управо Мира.
Окупили су се тог врелог јулског дана многи поштоваоци Десанкине поезије
и неки други, нови европејски „оци” и медији, до јуче анонимни, да посао
откривања споменика отаљају по „ЕУ стандардима”. Ред хладне, безличне
приче, ред штурих речи, па ред сивила. Тек да се не заборави била је
изговорена и једна Десанкина песма. Присутни су се спонтано окупили око
Мире, али не и око заменице градоначелника српске престонице и замолили
да им се обрати Мира. Прилазила су и деца, ђаци, млади, стари...И Мира
Алечковић је то желела. Али, јој нису дали. А хтела је само да се
захвали браћи са Космета који су тог дана специјално допутовали на ову
свечаност у Београд. Да им каже оно што би им Десанка рекла.
 Данима
најављивано отварање споменика великој српској песникињи Десанки
Максимовић, у ташмајданском парку, где је постављена фигура у бронзи,
претворио се у отужну, бездушну, званично политичку фарсу. Пред око
стотинак присутних, од тога добар део представника актуелне власти,
бројних новинара, а врло мало поштовалаца Десанкине поезије, пријатеља,
познаника, песника. Они који су били задужени да све „глатко“ и брзо
прође, у „европејском духу”, нису дозволили никоме од Десанкиних блиских
пријатеља да јавно проговори, ни да реч изусти. Никоме јер
то је
била ваљда представа само за политичаре.
Кратак безличан говор младог човека познатог са екрана Б92, и људи по
њиховој мери и укусу, па крајње званично обраћање заменице
градоначелника Радмиле Хрустановић, положено цвеће на тек откривен
споменик
i
ништа више. Разлаз.
„Aršini“ gospđe
Хрустановић
Скуп се „поцепао”. Већина, уз пратњу радозналих новинара, прешла је на
другу страну. Сјатили су се око књижевника и Мире Алечковић, деценијског
најбољег пријатеља и саборца чувене песникиње. Новинари су је опколили,
а она је безуспешно покушавала да измоли мало времена, и каже коју реч о
Десанки. Хрустановићка јој то отворено није дозволила, јер протокол то
није предвидео.
Када су се новинари обратили Хрустановићки са истом жељом, изјавила је
да то не долази у обзир и да Мира Алечковић, која је иначе, 10 година
била битку за споменик, није уопште предвиђена.
Мира Алечковић на Ташмајдани испред споменика Десанки
Максимовић
|
Ни
родбину нису позвали
– Од своје основне школе па до њеног одласка са овог света, дружила сам
се са Десанком, путовала, учила од ње, заједно смо помагале борцима,
рањеницима…људима. Десанка ме је за време рата спасла из немачког
Гестапоа уз помоћ српске Патријаршије. Њој сам дужна читав живот. Борила
сам се у одбору за подизање споменика. Једва сам дочекала да споменик
буде подигнут и отворен. Али, иако је градоначелница знала да сам у
Одбору и позивала ме је на састанке у Скупштину града, када је споменик
завршен, нисам добила никакав позив за ово његово отварање. Није га
добила ни Десанкина родбина, деца њене сестре. Иако је у говору
градоначелнице речено да је присутна и родбина, ње ипак није било. Дошла
сам непозвана. Довезли су ме болесну и у инвалидским колицима јер не
могу да ходам. Хтела сам само да кажем нешто и нашим Србима са Косова и
Метохије, данас присутним, који су нас деценијама дочекивали на Космету.
Оно, што би им и Десанка рекла. Нису ми дали. Народ ми је за то време
прилазио. Људи су хтели да нешто чују о Десанки. Па ако ја нешто не
кажем о тој нашој великој песникињи, топлој и широкој души са којом сам
провела скоро читав свој живот ко ће – огорчена је била Мира Алечковић.
У
октобру
Права свечаност
–
Песникињи која је задужила генерације, ствараоца чији су стихови
бесмртни нису у стању ни на прави начин да се захвале. Ни споменик ми се
не допада. Десанка никада није била без шешира. Али, то сада и није
битно, колико што су нам ускратили да се барем неко од нас обрати
присутнима. Због тога ћемо у октобру организовати свечаност каква нашој
песникињи доликује.
Tо
вам обећавам – рекао је изреволтирани Ваљевчанин, из одбора за подизање
споменика. Негодовали су и остали поштоваоци Десанкине речи и дела.
Али то тако ради Европа и наши новокомпоновани Европејци треба да
прихвате ако мисле у ЕУ.
Биљана Живковић
|
