Предходна страна

Како је Запад подстицао, руководио и премештао сукобе ниског интензитета слабећи српску одбрамбену моћ а све са циљем остварења „нове геополитчке реалности“

Ухапшени народ у опкољеној земљи

Од избијања југословенске кризе на почетку деведесетих година прошлог века, Запад се држи методе цепкања рубних територија српског етничког и геополитичког простора, са намером да изазове расипање националних енергија, растројство, метеж и збуњеност.

У ситуацијама трауматичних потреса и криза упадљиво израњају на површину наше традиционалне политичке мане и слабости. Док често пратимо апатично и немарно развој догађаја који прете да се претворе у национални пораз, остављајући их да измакну нашој контроли, њихов расплет неповољан по нас примамо хировито, стихијски, спремни на сулуде жртве у неповољним условима.

Западу није била потребна голема обдареност оштроумљем да би те слабе тачке запазио и да би их уврстио у колективни психолошки портрет српске нације. Додуше, није ли било довољно западним стратезима прочитати студију коју је Јован Цвијић написао пре тачно сто година, где прозирно описује духовно стање проузроковано сабијањем српске државе у узан забран: «Поред тога појединци и партије, узнемирени услед таквог стања, а немајући довољно моралне и социјалне дисциплине, одали су се у маси љутим унутрашњим борбама. Наша земља даје класичан пример како рђав географски и економски положај може изазвати и унутрашњу анархију.» (1)

Од избијања југословенске кризе на почетку деведесетих година прошлог века, Запад се држи методе цепкања рубних територија српског етничког и геополитичког простора, са намером да изазове расипање националних енергија, растројство, метеж и збуњеност. У домену војне стратегије, Хрватске оружане снаге су примениле тај рецепт «грицкања» на освајање крајишких територија.

Принцип је врло једноставан: укупна етничка територија «непријатеља» – у овом случају ради се о Србима – подели се на више потенцијалних кризних жаришта; потом се сукоби вештачки премештају са једног жаришта на друго. Сваки нови сукоб потпуно обузима пажњу и енергије непријатеља, доведеног на тај начин у шах позицију. Спољни чиниоци користе то стање «прикованости» државе «мете» како би ударили по њеним виталним интересима на другим рањивим геополитички одређеним тачкама.

Конкретно се таква замисао и пракса могу читати на мапи авнојевске Југославије. Када је се рат разбуктао у БиХ ситуација се привидно смирила у РСК. Пошто је босанско ратиште било у центру пажње српског јавног мњења и државног апарата, Хрвати су, после консултација са њиховим западним спонзорима, искористили тај час да сломе РСК. Након пораза Републике српске и потписивања Дејтонског споразума, главни анти-српски фронт се преместио на Космет. Неспособан да реши у што краћем року експлозивну ситуацију у покрајини, српски државни врх је дозволио развитак на јужном боку Србије трајног фактора нестабилности. Од почетка 1998 проблем Космета је заузео место Републике српске у нашим новинама и умовима. Високи представник «Међународне заједнице» у БиХ је покренуо у том периоду, наслајањући се на нову муслиманско-хрватску коалицију, снажну и вишедимензионалну офансиву на суверене институције РС, како би је подмуклим притисцима, присилио на интеграцију у унитарну БиХ. Сходно очекивањима наших непријатеља, постепена ерозија Дејтонског уговора    и српског суверенитета у БиХ није изазвала одговарајућу реакцију Београда.

Углавном, укупна слика нашег суноврата нам измиче из вида. Да ли смо уопште свесни да се преким путем и конспиративним методама рата ниског интензитета, ствара један смртноносан геостратески обруч око уже Србије. Данашња територијална ситуација Србији буди сећање на ону која је постојала након Берлинског конгреса и коју сажето описује Цвијић : «После овог конгреса Србија је дакле била скоро опкољена земља, а ми смо постали ухапшени народ.» (2) Слична геополитичка конфигурација се понавља у наше дане, само у широј размери.

Западно од Дрине, створени су услови за конституисање велике Хрватске  у облику «западне југословенске федерације». Реч је о преображају хрватских националних тежњи са краја 19 века , инспирисаних од стране Ватикана, Велике Британије и Аусто-Угарске, са циљем да се предухитри стварање моћне православне државе на Балкану и да на њеном месту никне заједница јужних Словена под Хрватском хегемонијом.

Према истоку, Хрватска геополитичка сфера обликована је конфедерацијом Загреба са муслиманско-хрватском Федерацијом. Подсетимо да се тајним уговором о конфедерацији, потписаним 1993 године под покровитељством Америке и (иза кулиса) Ватикана, предвиђају заједничка политика у областима науке, образовања, културе, енергетике, економије, транспорта и, што је много значајније, царинска унија, монетарна унија, заједничка војна команда «која ће координирати заједничку одбрамбену политику» (3), што конкретно води корак даље ка федералном устројству.

Хрватска геоманија трајно приписује Босни и Херцеговини улогу трбуха Велике Хрватске државе «до Дрине». Суочена са појавом афирмисаног исламског идентитета и свесна неприродног и краткотрајног карактера муслиманско-хрватског савеза, Хрватске политичке елите су тешког срца одустале од пројекта Хрватске «до Дрине», заменивши га, од времена склапања муслиманско-хрватске федерације, концептом «Србија до Дрине» (4) који не искључује могућност опстанка унитарне државе БиХ.

Стабилност унитарне БиХ је од основног значаја за Хрватску, као и за међународне чиниоце, одбојне према сваком решењу заснованом на повезивању Срба из БиХ са државом матицом, о чему сведочи изјава некадашњег амбасадора Цимермана (Zimermann): «Ако велика Хрватска у Босни треба да спречи настајање велике Србије, онда је велика Хрватска веома добродошла.»(5) Све то не значи да је Загреб у недоглед одустао од «повијесних и природних граница». Више је реч о тактичком прилагођавању и потрази за новим облицима интеграције БиХ у хрватску политичку сферу.

У западним центрима одлучивања, Хрватској је одређена улога  динамичног бедема западне цивилизације. Говор госпође Маргарет Тачер (Margareth Thatcher) одржан у Загребу 1998 године је довољно речит. (6) Након разјарених позива упућених хрватском народу да сачува нетакнуте своје вредности, нарочито католичку веру и национализам, за које оцењује да су «снага која доприноси међународном поретку и стабилности», госпођа Тачер поручује Хрватској да «подржава Босну кад год може. Муслиманско-хрватска федерација је битна за опстанак Босне, колико је и опстанак Босне битан за Хрватску безбедност.»

Следи препорука Хрватској да одржава у стању приправности снажну војску, спремну да одговори на будуће ратне изазове. Даље подсећа да је Хрватска представљала кроз историју «antemurale christianitatis», додајући да «бедеми нису само места иза којих се повлачи. То су тврђаве одакле се напредује. Хрватска је наново узнапредовала, повративши своју територију и прекројивши границу Европе». Из тог разлога зове Хрватску да прими на себе улогу «агресора за слободу», који ће сирити «поредак слободе и демократије кроз [балкански] регион».

Незванична природа тог говора се не би смела тумачити, с обзиром на висок положај који је заузимала госпођа Тачер у Великој Британији почетком деведесетих година прошлог века, као пуки израз личног става, него више као упутство хрватским вођама и народу, од оне врсте коју западне дипломације себи не дозвољавају да званично изговоре. Може се додати да се такви испади ретко толеришу у одсуству владине потпоре.

Судбина Републике Српске је од животне важности за будућност Србије као опкољене земље и за опстанак српског народа на Балканском полуострву. Нестанком Р.С. или њеним «усисавањем» у Хрватску геополитичку сферу, Србија би се нашла у таквом стању безбедносне угрожености да јој опстанак на дужи рок не би више био загарантован. Прва линија фронта према Западу би се преместила источно на реци Дрини, чиме би Србија била лишена стратешке територијалне дубине и постала лак плен у случају офанзивних насртаја неке будуће војне коалиције између велике Хрватске и велике Албаније, два главна мостобрана Запада у региону (7). Не обазирући се на Цвијићеву јасну поруку «[...] да се не сме дати туђину, страној држави, централна област и језгро једнога народа, јер то значе Босна и Херцеговина за српски народ». (8) и оглушујући се на примедбе да се Србија брани у западним српским земљама, Милошевићева Србија је пристала на ампутацију Републике Српске. Актуелна српска врхушка не даје нарочите знаке, осим вербалних, да има намеру да се одрекне тог наследства и да покрене процес везивања Р.С за Србију. Изјава првог министра Коштунице, која гласи : «сачувати Косово и Р.С је, од сада, најважнији циљ наше Државне и националне политике». (9) делује, у најмању руку, лицемерна, када се узме у обзир да је поменути државник изгубио шест драгоцених година, пре него што се одлучио на ту промену курса, и да сноси добар део одговорности за губитак Црне Горе и Космета.

Изласком Црне Горе из заједнице са Србијом и незаконитим отцепљењем Космета, источни ободи Јадранског мора налазе се, целом својом дужином до Отрантског мореуза, под кишобраном Нато пакта. Западна војна алијанса је спојила јадранске државе Албанију и Хрватску војним одбрамбеним уговором названим «Јадранска повеља». Тај потез је праћен молбом Црне Горе, изостајуће коцке у недовршеној јадранској геостратешкој слагалици, за пријем у ту осовину, чиме је заокружен стари ватикански план о «јадранској конфедерацији» (10). Цео подухват циља да онемогући Србији приступ Јадрану и спајању Хрватске са Албанијом. Упоредо са војним интеграцијама, кроз «Јадранску еурорегију» се нуди регијама и облсатима Словеније, Хрватске, Црне Горе, Албаније, институционални оквир за «прекограничне сарадње» у областима културе, привреде и заштите природне околине. Политичка позадина такве «јадранске иницијативе» (11) се не би смела потценити с обзиром на рушилачку улогу радне групе Алпе-Адрија у процесу разбијања СФРЈ и на геополитичка преусмеравања проузрокованим «механизмима сарадње». (11) Под изговором сарадње и интеграција, Црна Гора се усмерава ка политичкој гравитационој орбити Хрватске.

Актуелно прекомпоновање југоисточног простора штети српским националним интересима. Крилатице попут оне која гласи «Косово је Србија», колико ког привлачно деловале на наш народ, не замењују темељиту и стручну анализу глобалног геополитичког положаја српског народа, чиме би се требали бавити национални «трустови мозгова» уз државну подршку. На њиховом раду би се могла изградити «тотална национална стратегија», у смислу свеобухватног и проспективног разматрања изазова и контрамера, постављања дугорочних и краткорочних националних циљева, флексибилног политичког прилагођавања  назирућим геополитчким променама.

 __________________________________________

  Штампа