SRPSKA POLITIKA

Витомир Пушоњић

Књижевник Витомир Пушоњић отвара питање: Одбрана Косова или село гори а баба се чешља

Одбрана Косова

Док цела Србија, предвођена „назадним“ патриотским снагама, демонстрира, протествује, ургира, интервенише, други део, предвођен „напредним“ проевропским снагама, свашта чини да то обесмисли, те се опет не зна ''ко је вјера, а ко невјера'' и ко коме ''сједи уз кољено те ко испод чијег скута пије ладно вино".

Као да се од оне Кнежеве вечере од пре шесто и кусур година ништа с места померило није, а камоли да су толики животи у толиким генерацијама пали за то Свето Косово, односно "срце Србије". Ни онолика погибија Лазареве војске, а затим вишевековна хајдучија, па националне буне и устанци, балкански и светски ратови, нису могли ни умањити ни изменити неугодну позицију Србије. Узалуд и толики мирнодопски процеси и међународна права, Уједињене нације и Савети безбедности, узалуд сва демократија и људска права, јер опет се Србија мора бранити на Косову. Сада још и горе него онда, пошто непријатељ није разапео ''бијеле чадоре'' по пољу Косову, него га оградио бодљикавом жицом и направио независну шиптарско-натовску државу. А у сред ње базу "Бондстил", тешку војну тврђаву одакле ће ''бити и мучити'' не само Србе, него и остатак источног света.

И док се свако вече европеизовани и полуевропеизовани Срби гложе и натежу око европске или ваневропске Србије, Шиптари и амеро-европејци Косово узеше, па сви наши одбрамбени напори неодољиво личе на "село гори а баба се чешља".

Онолики животи и онолике жртве кроз историју, па опет "Кнежева вечера". Опет позиви на одбрану, али овај пут не са клетвом "Ко не дошо у бој на Косово, од руке му ништа не родило", већ се захтева мирно и дипломатско коришћење свих расположивих "међународних правних средстава" против до зуба наоружане шиптарске и НАТО силе, која "ни абера нема" ни за народно ни међународно, нити било које право, осим за право јачег.

Толико времена је прошло, толико је ''промена'' и свих могућих ''напредака'' протутњало земљом Србијом од тада, а опет, рекло би се, све је у длаку исто као у далекој прошлости. Без обзира на време које протиче, оно најважније се, изгледа, никада не мења и све што људима данас изгледа, или им се представља, као некакав ''историјски и цивилизацијски прогрес'' јесте најобичнија илузија, којом се прикрива једна те иста прича о освајачу и нападнутом. Јер, са становишта савремених светских идеологија, и пре шесто и кусур година одвијао се истоветан ''напредни процес'' само са супротне стране света:

Са Истока према Средоземљу надиру азијатски интеграциони процеси ради стварања глобалног света без граница на темељу азијатских вредности и стандарда. Уз мање или више отпора, постижу се огромни успеси, јер многи народи у Средоземљу, пре или касније се прикључују интеграцијама, те на ред долазе и народи по Балкану. Иницијатор и предводник ''азијатских интеграционих процеса'' јесте моћна Турска царевина на чијем се челу налази Цар Мурат. Тај велики хуманиста и усрећитељ, загледан у напредну и просперитетну будућност човечанства, читаву Европу види у будућности као део Турске царевине (тако се онда звала Унија), те са свом расположивом војном силом приступа реализацији.

Шиптари, тада звани Арбанаси, ове интеграционе процесе прихватају лакше од других, јер уопште нису имали проблем да српску земљу, коју су населили по благослову српских владара, интегришу у турско власништво, нити су им дотадашњи путеви на Небо сметали да их олако замене мухамеданским. Са Србима је још од самог почетка ишло теже. Иако је после смрти цара Душана српска царевина регионализована по својим жупама, многи великаши нерадо препуштају своје регионе у којима имају апсолутну аутономију, а светосавски пут на Небо им је прилично урастао у душу, те исказују нешто отпора турским интеграционим процесима. Вредни помена су онај на Марици, Плочнику и још понегде, но све узалуд јер, многи напредни Срби у овоме виде шансу да коначно победе своје страначке и регионалне противнике и остваре жуђену аутономију у односу на централну власт. Захваљујући томе, најпре је мултиетничка Македонија (састављена од Срба, побугарених Срба, Бугара и других) постала део Турске уније. Ред полако долази и на Србе Северног и Западног Балкана и ту ствар почиње да се компликује, пошто тим деловима влада тешки ултранационалиста Лазар Хребељановић.

Пошто је успоставио своје државне институције на интегрисаним деловима некадашње српске царевине, Мурат се Лазару обраћа крајње људски и хумано, како и доликује предводнику тако далекосежних и напредних светских процеса. Позива га да приступи туркоинтеграцијама и у ту сврху шаље му на потпис Споразум о приступању Турској Унији, уз заиста реално и људско образложење:

''Једна земља, а два господара,

Једна раја два харача даје,

Царовати оба не моремо

Већ ми пошљи кључе и хараче,

Златне кључе од свију градова,

А хараче од седам година".

Међутим, Кнез Лазар, као екстремни Србин и радикалан елемент, оптерећен некорисном и назадном светосавском и светоотачком прошлошћу, уместо да на миран начин прихвати понуду, преда кључе и хараче и потпише Споразум о приступу, чиме би свом становништву обезбедио миран и стабилан живот у просперитетној Турској Унији, опредељује се за ону најгору варијанту, коју му је додуше Мурат у свом поштеном освајачком науму понудио као евентуалну. Нашавши се између реалног царства Турског и ирационалног царства Небеског, Лазар се опредељује за Царство Небеско, тј. оружани отпор азијатским интеграционим процесима. Сазива све српске хулигане, екстремисте и националисте на вечеру и држи им ратнохушкачке говоре. Добивши већинску подршку ових назадних елемената, ставља се на њихово чело и креће у авантуристички напад на успостављене турске институције и војне базе по Косову. Подстакнути Лазаревим говором мржње и ратнохушкачком клетвом (Ко не дошо у бој на Косово, од руке му ништа не родило), хулигани рушилачки насрћу на представништва турске власти, те чине невиђене злочине над турском војском, не штедећи ни сам царски чадор (Срећа за српски род те нису постојала телекомуникациона средства информисања, па да у Свет оде та хулиганско-рушилачка слика о Србији. Шта би напредни свет мислио о нама после тога!)

У злочиначким насртајима на турску војску, нарочито су се истакли неки Топлица Милан, те Косанчић Иван, Бановић Страхиња, Срђа Злопоглеђа, али нико као извесни Милош Обилић који је, ништа мање, него на крајње хулигански начин насрнуо и на крају убио и самог Мурата. Но, опет се све срећно завршило по туркоинтеграције захваљујући Вуку Бранковићу и другим напредним српским вођама, који су на време схватили сву погубност Лазареве политике, те су окренули леђа националистима, доприневши тиме да назадне снаге у Србији буду напокон поражене, а процеси азијатских интеграција на Балкану успешно приведу крају. Да би ојачао и поспешио интеграције, син Муратов, Бајазит, убија брата Јакупа, како не би дошло до братских дезинтеграционих процеса, који би угрозили тако успешно остварену глобализацију на једном делу Европе.

Тако се Србија укључила у вишевековни турски глобализам. Било је и даље отпора тим азијатским интеграцијама у виду разних екстремних националистичких група по шумама и друмовима предвођених хулиганима као што су Старина Новак, Старац Вујадин, Сењанин Тадија, Мали Радојица, Бајо Пивљанин и слични, који додуше јесу ометали функционисање система, али без последица које се нису дале превазићи и отклонити за дужи период. Велики део српског народа уклопио се у савремене економске трендове у виду покорне раје (тако се онда звала јефтина радна снага) на приватизованим српским поседима који су пали у руке ага и бегова, док најнапреднији део српског живља иде и корак даље: у потпуности се интегрише, прихватајући азијатске стандарде и мухамедански вредносни систем, одбацујући Светосавље као нешто не само непрактично и непримерено новим трендовима, већ и врло штетно за будућност и долазећа покољења.

Захваљујући томе, Турци су са интеграционим процесима стигли и до Беча, али су ту били заустављени од мултиетничке Аустроугарске царевине. Наиме, Аустрија је већ увелико била остварила своје интеграционе процесе над многим народима, наметнувши им своје европске животне вредности и стандарде. Угри се нису били интегрисали толико да би изгубили и своје име, па се зато Унија и звала Аустроугарска, док су Словенци, а нарочито Хрвати били толико интегрисани да нису више били помена вредни, као уосталом ни Срби католичке, а камоли православне вере. Срби мухамеданске вероисповести су се у аустроугарске интеграције укључили много касније.

Дахије, које су владале Београдским пашалуком, не поштују аманет твораца Турске Уније, односно усмену Повељу о толеранцији и правима човека унутар глобалне турске царевине, коју је Мурат изрекао пре него је издахнуо, већ разним зулумима показују непослушност седишту Уније у Стамболу, борећи се за потпуну аутономију, чиме слабе интегритет царства. То користе српски хулигани, који свим срцем шире ратнохушкачке активности по Београдском пашалуку, што доприноси дезинтеграцији Турске Уније. Међу бројним српским хулиганима нарочито се истакао Карађорђе, који је себе чак прогласио ВОЖДОМ. Својим рушилачким и деструктивним активностима, они успевају да дезинтегришу читав Београдски пашалук, у чему имају подршку Аустроугарске, која им уместо превазиђених турских, нуди своје европске интеграције, успевајући да знатан део Срба интегрише у германски глобални свет без граница.

Но, српске „хулиганске снаге“ по Босни не мирују, па извесни Гаврило Принцип, слично оном хулигану што на Косову уби напредног турског цара, почетком ХХ века уби аустријског интеграционог престолонаследника. Изазвана тим хулиганским чином, Аустрија с пуним правом јачег напада Србију из све снаге, интегришући је са црном земљом, а наши хулигани, на челу са Краљем националистом, беже и заслужено се злопате по албанским снежним гудурама, чекајући да се на њих смилују француски хулигани.

Мало се која Учитељица намучила са својим ученицима, као што је наша Историја са нама. Колико год пута нам држала тако очигледне лекције и са Шиптарима и са "пријатељским" хришћанским народима са Запада, ми смо увек игнорисали сва претходна искуства, пропуштајући сваку историјску прилику да се једном за свагда обрачунамо са њима.

Јер, откако су дошли на Балкан, Шиптари стрпљиво и марљиво користе снагу сваког нашег освајача не би ли нас што више сатрли и уграбили што већи комад земље, дајући маха својој непланској репродукцији. У таквим својим тежњама нису дангубили ни за време Турака, а ни касније. Мухамеданство су прихватили, не зато што им се пророк Мухамед учинио бољим путовођом ка Богу од Христа, већ што су помоћу њега могли потпуније да се послуже турском силом и трајно отму знатан део српске територије. Данас само народна песма памти да су град Скадар у нека давна времена градили Срби по имену Мрњавчевићи. Иначи су сви, а нарочито начитани интелектуалци, убеђени да је то историјски шиптарски град.

Но, мухамедански пут ка Богу Шиптарима такође није сметао да се касније удруже и са ''хришћанским'' освајачима тј. Немцима, Италијанима, Американцима, те уз њихову помоћ побију или протерају на стотине хиљада Срба са њихових косовскометохијских огњишта, како би проширили свој земни животни простор. Али Срби нису искористили ниједну историјску прилику, ни кад су били "на страни победника" ни кад су на тим просторима успоставили своју власт, да се заувек осигурају од заклетих отимача нашег. Иако у времену социјализма "висока интернационалистичка пролетерска свест" није успела да надјача шиптарску жељу за нашим, ми смо са њима остваривали суживот као са доказаном "братском народности". И наравно, чим им се пружила следећа прилика, учинили су оно што је свако иоле нормалан и хуманистичким причама незалуђен, знао да ће учинити. Тек што је срушен Берлински зид, а НАТО на челу са Америком остао једини господар света, Шиптари нису чекали ни секунде, већ су, као и увек у историји, пришли под скут нових силника, лативши се пушке, ножа, шибице и настављајући са остваривањем свог вековног сна. Уз подршку "Милосрдног анђела" НАТО-а плануле су цркве, манастири, куће, а стотине хиљада Срба спасавало је избеглички живот по "Ужој Србији". Оно што су Шиптари скривали испод социјалистичког "Косово-репубљик" заменили су са отвореним "Косово-независна држава".

Што се тиче непријатеља из Света, а то су Америка, Немачка, Енглеска, Француска, Историја нас је узалуд поучавала више од два столећа, а нарочите лекције нам је одржала током чувеног двадесетог века у виду локалних и светских насртаја на нас. Сад што смо капиталисти, сад што смо комунисти, или што као ''националисти'' угрожавамо неку мањину, увек је постојао неки "хуман'' и ''на праву заснован " разлог да нас они туку и тамане. Најочигледније су се показали Немци, најпре анексијом БиХ, затим првим и другим ратом, и на крају, здушним растурањем СФРЈ, чиме су заслужили чувену похвалу "Данке Дојчланд''. У процесима растурања СФРЈ, сатанизовања и бомбардовања Срба није се боље показала ни Француска, па је тиме затамнила и ону помоћ из Првог светског рата, показујући да је то више био неки њен интерес него људски однос према Србима. Енглеско пријатељство одувек је било такво да би Срби много боље прошли и данас би их било знатно више да тог ''пријатељства'' никада није ни било. А сви су се они заједно, на челу са Америком, са таквим непријатељством обрушили на "Титов тоталитарни самоуправни социјализам" који су за сво време његовог живота хвалили као ''једину демократију на Истоку''. И још је испало, да за тај "тоталитаризам" није крив Тито, већ Срби. Огромном количином подлости и лицемерја у сврху најприземнијег користољубља, потпуно су унаказили и обезвредили и људске и Божије законе. И кад већ чини што чини, барем да се појавио као јунак-освајач, достојан поштовања, али се Запад срозао на ниво подлаца и ништарије недостојне чак и презира. И то је вероватно донео њихов многохваљени ''цивилизацијски развој'', који нажалост није заобишао ни нас, већ је, урнисавши наше изворно национално биће, унизио или сасвим искоренио историјске српске врлине и у много чему нас поистоветио са душманима.

Демократски процеси који су нас сналазили током протеклог и овог столећа узроковали су толике промене у схватању и понашању, да мало шта у овој савременој демократској личи на ону Лазареву Србију, што се видело и после ''демократске кнежеве вечере" у престоном Београду и диљем Србије. Нова Кнежева вечера, организована не само за великаше, већ и широке народне масе, показала је сву сложеност проблема, те ће евентуални народни певач имати велике тешкоће док срочи неко поштено епско дело о овом догађају.

Пре свега, демократијом је остварено оно против чега су изричито били и Мурат и Лазар, а то је "једна земља а два господара" плус остале страначке вође и невладине организације, па је на овом историјском чину учествовало педесет процената власти, док је друга половина ствар посматрала из иностранства или, како неко рече, из "мишијих рупа", као ратнохушкачку и хулиганску манифестацију. Пошто је евроамерички цивилизацијски напредак све благодати Неба и Земље сместио у Европу, није се поставило питање "небеско или земаљско царство", већ се оно трансформисало у питање: Европска Србија с Косовом или без Косова ? Као равноправни и достојанствени или као обесправљени и понижени? Оно што је ово питање учинило још тежим, а ситуацију компликованијом, јесте чињеница да су овако судбоносно питање коалиције додале својим већ постојећим идеолошко-партијским опредељењима, што су их чинила политички различитим, са чим су код већ ионако изгубљеног и дезоријентисаног народа створене катастрофалне забуне. Србија се свакодневно таласа, али не од шиптарско-натовског окупирања Косова, већ од протеста и страначко-великашких распри и међусобица. Уместо да се уједине против непријатеља Србије, великаши се упињу да што тежим квалификацијама нагрде и поразе партијско-политичке противнике. Колико год многи ''напредни'' покушавали да банализују такву поделу, све се углавном своди на две категорије: родољубе и издајнике, премда је још увек врло тешко одредити ко је ко. У бунилу међу разноврсним ''напредним снагама'', почев од отворених изрода и издајника па до ''патриота'' који су за Царство Небеско, само ако се до њега може стићи путем демократских избора, тешко је донети разборит суд, а да останеш признат као нормалан и честит.

Европеизовани део Србије који "ни абера нема" што у Европи коју још зову и „Стара дама“, пуној свакојаких земаљских вредности, нема нити једна небеска. Тко би дали не само Косово, него и образ и достојанство кад би их имали, само да добију шенгенске визе и друге благодати царства земаљског. Не могу да схвате политичке противнике који су запели за људску и националну част с којом се у цивилизованом свету не може ништа практично и корисно остварити, те им као такви личе на прошлошћу оптерећене ратнохушкаче, антиевропејце и хулигане. Да ли би у ту категорију сврстали и седамнаестогодишњу Катарину Маринковић, ученицу другог разреда гимназије, која је ових дана срочила овакве стихове:

Родољуби ми смо, патриоте смеле,

Амери нам земљу Албанцима деле.

Мора да се спречи на Косову криза,

изјавила јуче лепа Кондолиза.

Тадић се од муке за чуперак хвата,

боље да се човек одреко мандата.

Лакрдија жива политика Буша,

чак се Америка сама себе гнуша.

Ширили су мир свуда сред планете,

зато баш и њине Близнакиње лете.

Кад Шиптари скоче ко пантер Багира,

зажалиће Буш због толиког мира.

Све би се средило, али ето Богте,

нигде нема љупке госпође Дел Понте.

Трибунал још ради, ускоро га гасе,

понестало Срба па кога да хапсе!

Србија је ово и нема нам лека,

Европа нас с жарким нестрпљењем чека!

Иронија, којом је ова млада ученица одреаговала на хуманистичко насиље Европе, Америке, њима оданих Евро-Срба, али и ''патриота смелих'' који ништа не предузимају док непријатељи вршљају по земљи, није потекла ни из чега мрачног и назадног, него из духа који се не да обманути ни најагресивнијим евро-фразеологијама. Здравог духа каквог, и међу најмлађим Србима, Богу хвала, још увек има. Но, да ли ће и млада Катарина Маринковић успети да сачува своја национална и морална осећања, с обзиром на многе ''напредне вредности'' којима ће је још дуго засипати њени средњошколски и универзитетски професори, затим политичари, телевизија, штампа, и њима слуђени рођаци, вршњаци, комшије? Да ли ће је стеге ''напредне цивилизације'' приморати да се тих осећања одрекне, како би се уклопила у њу и заслужила њене ''благодати''? Или ће, заједно са сличномислећим вршњацима, наћи снаге да свим тим притисцима одоли и сачува себе и своје право биће?

Нема збора, очигледно је цивилизацијски и сваки други напредак, који нас је у последња два столећа стрефио, довео до потпуне вредносне збрканости, па нам изгледа напредним и оно што нам сасвим очигледно штети. Што више пропаднемо као људи, то смо више испунили евроамеричке стандарде и постали прихватљивији за ЕУ. И док нас мори бела куга, привредно расуло, морално срозавање, духовно и културно растакање и друге пошасти изазване управо разним ''напредним идејама'' из блиске комунистичке прошлости, однекуд нам изгледа да ћемо се од свега тога излечити истим таквим идејама, само додатно разрађеним, усавршеним и обученим у ново западноевропско рухо.

Зато нови бој на Косову мора започети најпре као борба баш са тим ''напредним идејама'' кроз њихово потпуно одбацивање, јер, пре него нас је поразио и на Косову и на другим местима, непријатељ нас је, на пољу духа, победио управо њима. ''Европске вредности'', којих се не одричу ни тзв. родољуби, показујући тиме колики су заправо ''европејци'', немају ничега заједничког са ''српским вредностима'', изруганих и попљуваних још од предратне грађанске елите, затим послератне комунистичке и савремене демократске. УНМИК-ова пуцњава на косовске Србе додатно нас уверава да је за одбрану Косова ипак потребно нешто више од ''жалби Савету безбедности'' и ''осуде понашања изасланика Међународне заједнице'', а то је Лазарева решеност да се ''српске вредности'' бране и физички, какву, услед жеље да се служи ''и Богу и Мамону'' (или само ''Мамону'') не показује баш нико са српске политичке сцене.

Витомир Пушоњић

Предходна страна

Штампа