|
Александр Рудаков | 05 април 2008. | |
|
Са руског аналитичког сајта РП-Монитор Српска политика преноси текст, кав еглобалене последице имало бомбардовање Јудославије Србија и сукоб цивилизација Прихвативши изазов НАТО-а, Срби су 1999. године помогли Русији да крене путем националног препорода У светлу пробуђеног родољубивог узлета, тајкунски кланови се нису одважили на прогуравање на власт „Јељцина-2“. Два месеца после завршетка натовских бомбардовања председник владе Русије постаје Владимир Путин. Тада је ретко ко схватао да ће тај догађај означити почетак краја тајкунског уништавања Русије. Пре
девет година, 24. марта 1999. године, НАТО авијација је започела
бомбардовање Југославије. Та акција је по броју жртава упоредива с
терористичким нападом «Ал Каиде» на Њујорк 11. септембра 2001. године.
Међутим, док је Бин Ладена светска заједница изопштила, организатори
напада на Србију се у пуној мери осећају победницима. Не само што су
приморали југословенске јединице да напусте Косово, већ су и оборили
председника Слободана Милошевића, усмртили га у казамату Хашког
трибунала, растурили југословенску федерацију, и најзад,
мимо свих
правних
норми
уобличили отцепљење Косова од Србије.
Победницима се не суди. Док јавност организаторе „ирачке кампање“ сада
засипа ватром критике, западни малограђани немају никаквих претензија
према иницијаторима напада на Србију. Штавише, Клинтон, Солана,
Олбрајтова и Весли Кларк уживају реноме умерених и хуманих политичара,
који својом мирољубивошћу одскачу од неоконзервативних „јастребова“.
А Срби се осећају губитницима. Многи се питају да ли је отпор уопште
имао смисла. Ипак је марта 1999. Слободан Милошевић рекао „не“ Холбруку,
поприлично зачудивши америчког дипломату који себе сматра експертом за
Балкан. Можда Холбрук није ни знао да у складу са српском политичком
традицијом само тако треба реаговати на понижавајуће међународне
ултиматуме. Београд је августа 1914. дао исти такав одговор на ултиматум
Аустро-Угарске, рачунајући на подршку Русије. Руски цар Николај Други
који је у начелу био противник „великог рата“ заузео се за Србију,
сматрајући да у светској политици нема места иживљавању великих земаља
над малима, иживљавању јаких над слабима. Београд је новембра 1918.
славио победу, решивши, како се тада чинило, све своје геополитичке
проблеме вековима унапред. Коју је цену Русија за то платила – добро је
познато. Рат је постао узрок фебруарске и октобарске трагедије, гурнувши
земљу у јаму дугогодишње крваве смутње.
У пролеће 1999. године Србија није од Русије добила помоћ сличну оној
која јој је пружена у лето 1914. године. Међутим, тешко да је ико
очекивао да ће сама Србија, с упорношћу отписаног пружајући отпор
међународној самовољи, помоћи Русији да се ослободи колонијалних мрежа у
које је после распада СССР запала. Српски отпор је у буквалном смислу
извукао Русију из стања скамењености и апатије, коренито изменивши
политичку атмосферу у нашој земљи. Пребацивање јединица у Приштину, када
је руско војно руководство предузело очајнички покушај спасавања Косова
од натовске окупације, очекивано, није добило подршку од стране Јељцина
и ништа није изменило у судбини косовских Срба. Али је то имало огромне
последице за саму Русију. У светлу започетог родољубивог узлета,
тајкунски кланови се нису одважили на понављање политичког
сценарија-1996 и прогуравање на власт „Јељцина-2“ (за његову улогу је
већ био виђен сада сасвим заборављени Аксјоњенко). Два месеца после
завршетка натовских бомбардовања председник владе Русије постаје
Владимир Путин. Тада је ретко ко схватао да ће тај догађај означити
почетак краја тајкунске диктатуре.
Убрзо је постало јасно да је Русија изашла из режима управљања споља. На
прослави 55-годишњице Победе у Великом Отаџбинском рату српски генерали
су у Москви стајали на истој трибини с новим лидерима земље. Можда би,
да није било „обојене револуције“ у октобру 2000. године у Београду,
Русији пошло за руком да промени ситуацију у Косовској покрајини.
Међутим, прозападним политичарима, који су дошли на власт у Југославији,
нису биле потребне руске јединице на Косову, те су оне после мноштва
недвосмислених порука с њихове стране повучене из региона (2003.
године). А 2004. је на Косову започело последње етничко чишћење у коме
је већина преосталих Срба протерана из покрајине. Међутим, после тога је
позиција америчке „агентуре утицаја“ у Београду ослабила, и нова
коалициона влада земље је кренула путем постепеног побољшања односа са
Русијом.
Али, можда Срби тек сада почињу да схватају шта им је успело да постигну
у пролеће 1999. године. Упутивши изазов натовским армадама, они нису
бранили само себе, већ и читаву европску православну екумену, чији део
је и Русија. Данас је Србима неопходно да најзад појме да исход њиховог
отпора представља повратак на светску геополитичку сцену оног савезника
који им је већ притекао у помоћ 1914. године. И да је сада прави
тренутак да тај резултат искористе и ослоне се на Русију, настављајући
да бране своје позиције на Косову, блокирајући покушаје отцепљења
Војводине, Санџака и Прешевске долине од Србије.
Сада је Москва спремна да Србе подржи не само на речима. Владимир Путин
је дао налог да започне акција хуманитарне подршке српским енклавама на
Косову, што треба да демонстрира наше стремљење да се руководимо
резолуцијом ОУН бр. 1244 која гарантује територијалну целовитост
Југославије, и да не признајемо „лажну“ сепаратистичку државу створену у
покрајини.
У Русији нараста и друштвена подршка, одоздо, борби Срба за јединство
своје земље. Сада се у читавој земљи стварају подружнице покрета
„Косовски фронт“ (тренутно већ има 15 регионалних филијала), наставља се
акција „Плава врпца – за српско Косово“. Како је у разговору са нама
истакао руководилац организационог одбора акције Николај Бакланов,
васпостављено руско-српско братство данас је потребно обема земљама. За
Србију је важно осећање да неће остати изолована, бранећи свој
суверенитет и територијалну целовитост, а за Русију ће подршка братском
народу имати огроман значај за јачање родољубиве свести и
национално-државног идентитета.
У Србији ће се 11. маја одржати скупштински избори, чији ће исход
одредити будућност земље годинама унапред. Хоће ли Срби усхтети да
искористе оно што су изборили 1999. године? Хоће ли моћи да искористе на
своју добробит оне промене у свету, за које су импулс дали пре девет
година? Што се тиче нас, једно је јасно: ми у насталој ситуацији не
смемо више да се правимо као да нам је свеједно ко ће победити.Tekst sa ruskog prevela Sava Rosoć Александр Рудаков http://www.rpmonitor.ru |
|||
Предходна страна |
|||
