<%@ Language=JavaScript %> SRPSKA POLITIKA
 

Текст са руског превела Сава Росић 09 април 2008.

Предходна страна

Упорна подршка званичне Русије а посебно руског народа Србији у одбрани Косова и Метохије охрабрује и подстиче на још одлучнију борбу
 

Срби се буне, данас један сутра два…

У насталим политичким приликама српски бунт представља једино исправно и логички образложено деловање досадашњег понашања запада.
 
Прошле недеље је најновији талас српског устанка на Косову достигао врхунац. У заузимању зграде суда ОУН у Митровици од стране Срба, јуриша на њу од стране западних мировњака и потоњем нападу Срба на полицију ОУН и снаге НАТО настрадале су стотине људи, а један украјински мировњак је погинуо.
 
Тако је изгледао одговор Срба на западну подршку независности покрајине од Србије у њеним званичним границама, која у суштини значи изрицање пресуде за оних 150.000 преосталих неалбанаца на Косову. При томе, за многе ће то бити пресуда у директном и најтрагичнијем смислу речи – нико не сумња у то да ће, пошто косовску независност признају сви они који то желе, Албанци покушати да коначно реше национално питање у покрајини. А како то они чине – добро је познато после свих оних погрома, отмица људи, подметања пожара по манастирима и убистава који на Косову нису престајали практично током читавог трајања његове окупације од стране НАТО блока.
 
Реакција Срба се на први поглед може учинити претерано емоционалном и нерационалном, међутим, покушајмо да пре него што извучемо закључак схватимо какве стратегије Срби имају на располагању, и какву улогу у њима може одиграти Русија.
У садашњим условима је бесмислено захтевати укидање одлуке о независности Косова и враћање покрајине Србији. У овој етапи је амерички протекторат над албанским делом Косова – свршена ствар. Изгледа да је за Србе најделотворнија тактика примене истих оних метода које су косовским Албанцима омогућиле стицање независности. Којих то?
 
Главни циљ Албанаца је било стварање сопствене аутономије, над којом Београд стабилно нема контролу, па макар она и потпуно била на располагању блока НАТО. Управо ради те аутономије су Албанци ратовали са тада по свим параметрима надмоћнијом југословенском армијом 1998-1999. године. И ишли су до краја. Питање је било просто: или ће се Албанци смирити под притиском југословенске армије и годинама остати под влашћу Београда, или ће наставити борбу не обазирући се ни на шта (чак и на то да су у ништа мањој мери од Срба страдали од натовског бомбардовања), све до стицања сопствене аутономије.
 
Србија неда Косово и Метохију
 
Косово не отимају Србији, већ Русији. Сама чињеница постојања такве ситуације представља резултат злочина према нашем народу од стране режима Горбачова-Јељцина. Предаја српског Косова постаће најсрамотнији и крвави злочин Путина и Медведева.
После добијања аутономије, Албанцима је постало принципијелно важно да је очувају, опет без обзира на све, и да ни у ком случају не дозволе да ова или она српска енклава пређе под контролу Србије. У тој етапи је главно било очувати статус кво.
 
Ствар је у томе што такви замрзнути конфликти у центру Европе не могу дуго постојати, пошто пре или касније неком буде крајње корисно да их одмрзне. Тако су и Албанци морали чекати мање од девет година док Американци не одлуче да су се довољно учврстили у Србији да би отргли од ње то парче, не изгубивши при томе свој стратешки утицај на политику те земље.
 
У томе је кључни догађај постала победа Бориса Тадића на минулим председничким изборима. Размислите мало: то је исто као кад би у ситуацији док Запад откида од Русије њене исконске земље, на пример, Владимирску област, код нас на изборима победио некакав Михаил Касјанов, који је изражајним оком обећао да нам нико ништа неће одузети, и да уопште треба да се оријентишемо на улазак у ЕУ. А у Србији се управо то и десило!
 
Према томе, у садашњем тренутку је за косовске Србе питање живота и смрти очување сопствене аутономије од албанских власти у Приштини. За то се морају борити на све могуће начине – устанцима, нередима, масовним протестима, терористичким актима. У супротном могу избећи узалудне жртве. Истина, онда могу заувек заборавити на древне православне светиње Косова и Метохије, као и на некадашње подвиге српског народа управо на тим местима.
Сем тога, протести Срба врше снажан притисак на поколебани део светске заједнице који није спреман да поверује на реч америчким бајкама о косовској демократији; јер, ако изостане одговарајућа реакција косовских Срба, тим земљама неће преостати ништа друго него да пристану на независност покрајине – ако локално становништво збиља то жели и ако нико не протестује, онда – зашто не?
 
Ипак, централну улогу у очувању српске аутономије у покрајини има управо Русија. Као што се албанска аутономија ослањала на натовске мировњаке, који су дозвољавали да се скоро девет година у покрајини одржи статус кво у корист Албанаца, тако је неопходно да и Русија у српске енклаве уведе макар врло ограничене контингенте својих мировњака који ће гарантовати аутономију Срба од албанских власти у покрајини. Макар током наредних година. Таква одлука је крајње неопходна за Русију не само зато што ће на нашу земљу и њене конкретне руководиоце, који се нису одважили да у критичном тренутку изврше своје непосредне државне дужности, пасти одговорност за погибију и протеривање десетина хиљада Срба, као и за уништавање православних светиња у покрајини.
 
Овде је главно то што узрок интервенције Запада против Србије представља њена културна, историјска и цивилизацијска сродност с нашом земљом. У суштини, Косово не отимају Србији, већ Русији, истржу га из нашег геополитичког и културног простора, из нашег руског света. Сама чињеница постојања такве ситуације представља резултат злочина према нашем народу од стране режима Горбачова-Јељцина. Предаја српског Косова, ако до ње дође (а засад све указује на то) постаће најсрамотнији и крвавији злочин Путина и Медведева.
 
Павел Канишчев                                                                                                                                   Текст са руског превела Сава Росић
http://www.evrazia.org/
 
Предходна страна

  Штампа

.


     © 2002 Српска политика