Предходна страна

Књижевник Витомир Пушоњић за Српску политику о памети, толеранцији, радничкој и националној свести, будалама и оним који само праве будале

Паметнији попушта

Српска народна изрека каже да "паметнији попушта", има и своје наличје па се често сетим и "Јежевог" афоризма из седамдесетих година, који је дословце гласио: "Док паметнији попуштају, будале власт заузеше”

Беше то време Титовог самоуправног социјализма, "најбољег друштвеног поретка на свету", како смо онда убеђивани (и били убеђени)..  то је као данас Иако је радничка класа на челу са другом Титом била увелико на власти, а самоуправни социјализам достизао врхунац свог остварења, аутор овог афоризма је очигледно хтео да каже како памет и самоуправљање не иду заједно. Мада су политичке, образовне, пропагандне и све друге државне институције баш самоуправљање тумачиле достигнућем изузетне памети, мало ко је у то био убеђен. Тек се после педесет година испоставило да се једнопартијска самоуправна власт заиста састојала од све самих будала, од којих су једни били искрене будале, а други су се само правили будале. Истински убеђене у социјалистичке идеале, Крцун, Ранковић, Јово Капичић, и други, махом српски комунисти, испали су будале што су слепо и с вером следили оне који су се само правили будале. Испали су будале и односу на многе друге што су само глумили веру у идеале, које су на сав глас, проповедали Тито, Кардељ и други махом словеначки и хрватски комунисти.

Ова, не само антисамоуправна изрека, не би ми ни пала на памет због тих будала, пошто су оне већ давно део наше самоуправне историје, већ због ових данашњих „будала“. Ово данашње време показало нам је да будале на власти и нису највеће зло, обзиром да нас је постсамоуправна стварност уверила да постоје властољупци, који су неупоредиво гори и од будала. Управо због улоге „паметних“ у стварању толеранције према свему и свачему, што је омогућило да се у вишепартијском систему, лакше него и у самоуправном, власти могу докопати не само будале, већ и најцрњи људски несој. И самоуправљање, као и данас улазак у Европску Унију није имало алтернативу. И када год се на сцену појави политичар са тврдњом да било које решење нема алтернативу, ваља се запитати да ли се ради о још једној будали која се домогла власти или неком људском несоју који ће нас у црно завити.

Ако народну изреку „паметнији попушта“ прихватимо као тачну, онда се за Србе мора рећи да су најпаметнији народ на планети, имајући у виду коме су све попустили, шта су све допустили, и то у сопственој кући. И то народ „паметан“ у толикој мери да је толика количина „памети“ просто постала неподношљива. Доказа за њу има на сваком кораку нашег све мањег животног простора, па се често питам куда ће нас она напослетку одвести. Што више показујемо ту енормну памет у виду толеранције према “нашим” и светским одлукама, то испадамо све веће будале у процесима разноразних "демократских промена".

Они градили а „демократе“ разграђују
Пошто често побесним због онога што нам се дешава, мени вероватно недостаје памети у мери у којој га поседује већина данашњих Срба, па да помирљиво и хладно гледам на толика поганства, лажи и безобразлуке као они. Из коже хоћу да искочим када посматрам како широке „пролетерске масе“, до јуче убеђиване како су господари друштвене имовине, сада са толиком толеранцијом, готово равнодушно, прихватају да им белосветски капиталисти удружени са домаћим “предузетницима”, отимају онолику а њихову друштвену својину. Велики је то степен толеранције када привредне гиганте које су они лично, својим рукама стварали као сопствену, сада разни хохштаплери отимају претварајући њих, дојучерашње власнике, у обичну обесправљену и јефтину радну снагу. Радници попуштају, а Држава, коју су они створили тајним гласањем, ради своје праведније и просперитетније будућности, сопственим институцијама свесрдно подржава одузимање њиховог власништва али и права на рад и зараду. И нико ништа! Неколико сорти новорођених синдиката ни да се огласе. Нигде живости и дреке новорођенчета, већ мук и ћутање, као да су мртворођенчад. Ћуте као да је поново дошло неко ново, златно доба, радног човека и радничког самоуправљања. Нико чак ни да постави питање откуд тим тзв. “предузетницима”, до јуче пролетерима, толике гомиле пара с којима као од шале купују читаве фабрике.

Толика халабука невладиних организација око људских права, па озбиљна забринутост за људска прав на Тибету, па брига за кућне љубимце, мачке и псе луталице… Општа забринутост и брига за све и свашта осим за права радника. За сурово израбљивање јефтине радне снаге и „редовно“ радно време од јутра до сутра, као нешто најнормалније. Чак нам је и председник државе обећава велика стран улагања јер имамо врло јак адут да страни инвеститори дођу у Србију, а то је јефтина радна снага. Није поменуо као додатни адут, али ја ћу додати, обесправљена, незаштићена, опљачкана и рашчеречена, „радна снага“, коју нико не штити – ни држава ни важан НВО сектор. О општем безакоњу, контролисаним инспекцијама, корумпирано-политичким судову, контролисаним синдикатима и других “чувара реда и закона” у држави да се и не говори. Невероватна је „велика памет“ која свему овоме „попушта“!

Исти висок степен памети, односно толеранције, показује се и када је српски национални осећај у питању, према повицима жена у црном, белом и шареном, које свако вече са малих екрана крајње нетолерантно пљују по српском националном бићу. Некада ради одбране фиктивно угрожених националних мањина, кућних љубимаца, жена, деце, а некада чисто ради одржавања кондиције на све што је Српско. Нико да их приупита како та пљувачина делује на безбројне Србе који су у својој рођеној земљи сведени на ниво најугроженије националне мањине, угроженије и од пса луталице или напуштене деце.

Улога „памети и толеранције“ у решавању коначног статуса Косова такође је на завидном нивоу. Нема те белосветског хуље и лицемера, нити њихових домаћег припигуза, коме српска памет није отворила сва врата, да нас страсно испљују, омаловаже и пониже. Живо се сећам оног шамара што га мушки завали председница друштва за “хуманитарно право” старцу прогнаном са Косова, који је заједно са другим ојађеним земљацима вапио на Тргу Републике за било каквим људским разумевањем. И данас када се тога сетим у мени зафијури ураган беса, чини ми се да ми је на дохват руке, с апетитом бих јој надокнадио све оне батине што су је мимоишле, ето колико сам непаметан. Но дотични старац, уместо да јој узврати дупло и приведе к познанију “српског хуманитарног права”, ни прстом да мрдне. Ни он нити било ко од млађих. Српски државни орган, у виду добро наоружане полиције, показује још већи степен “попуштања паметнијег”, те дотичну “хуманитарку” штити од евентуалног разумнијег грађанског беса, тј. онога што у најмању руку заслужује. Врхунац своје толеранције према “хуманитарки” Наташи, која је, глумећи Српкињу, својим присуством у шиптарској окупаторској скупштини дала легитимитет отимачини Косова, Држава је показала ових дана, не позивајући је чак ни на информативни разговор, а камо ли на заслужену одговорност.

А док европски и амерички политичари отимају Косово позивајући и притискајући све земље света да признају његову независност, “српски” политичари им се доброћудно осмехују, уверавајући их да ћемо испунити све услове за приступање њиховим интеграцијама. Увећавање наше „памети“ постаје прилично забрињавајуће и ако се то настави досадашњом прогресијом заиста нам прети опасност да се једноставно расплинемо у ништавило пред најездом толиких домаћих и светски „будала“. Ништа мања опасност није ни пред “хуманитарним” армадама из света којима, без обзира на све што причају о толеранцији, не пада на памет да нам у било чему попуштају, а још мање да на тај начин показују колико су “паметнији” од нас. Они ће радије остати „будале“. Ослобађање Рамуша Харадинаја од стране светског “органа правде” званог Хашки трибунал, и најтолерантнијег Србина би напокон морао наљутити, али чак ни тако очигледно испољавање неправде, насиља и злих намера, нашим политичким вођама (а ни самом народу) није довољно да окрену ћурак наопако и престану са демонстрирањем своје „памети“ у виду попуштања.

Но, да ли се у свим овим случајевима заиста ради о памети или о нечему другом?
Када су у питању “српске” државне институције, владине и невладине организације, уочљиво је да се њихово попуштање односи само на оно што је уперено противу Срба, па били у питању западни политичари, националне мањине, отимачи српских територија, “хуманитарци” или тајкуна. Док се у случају самих Срба њихова “толерантност” претвара у хистерично режање, осуду, охолу игноранцију, па и конкретне казнене мере. Од санкција, хашких осуда, па до бомбардовања.

Погледамо ли сам народ, могло би се рећи да је пораст његове „памети“ у директној сразмери са смањењем срчаности, достојанства и части. Само десети део онога што нам раде Америка, Европска Унија, УН, Хашки трибунал и домаћа актуелна власт, некада би био довољан за најжешћу побуну. Али окренути се данас против наведених институција моћи и отворено иступити против њих значи себе изложити презиру чак и најближе околине, бити проглашен за “фашисту” и доспети у немилост нових господара. То подразумева и да се остане без многих „угодности и повољности“ које њихова окупација са собом доноси. Зато је некако лакше и пробитачније да се остане „паметан који попушта“, макар то значило подредити се не само будалама, него најгорим никоговићима и фуњарама трпећи њихове најбезумније хирове и понижења. Једноставно се никоме не замераш, мимоилазе те све неугодности, уживаш благодети окупације и још те сматрају не само за “паметног”, него “модерног”, “европског” и “културног” човека. А ти који твој народ убијају у појам, затирући га на све могуће начине, њих и не видиш. Правиш се да не примећујеш и оно што се из авиона види, а успут убедиш себе да то са тобом лично и нема никакве везе.

Чак и ако се у свему наведеном заиста ради о некаквој истинској “памети” и ако сва ова наша попуштања потичу од ње, онда је то само знак да са памећу нешто дебело није у реду, и да се у стварању достојанственијег људског поретка треба ослонити на друге човекове датости. Јер у овако „савременим“ условима и стварно паметан човек попуштањем испада тешка будала, што је сасвим озбиљан разлог да се из српског националног сећања почне брисати изрека „паметнији попушта“. Да и ми као народ будемо мало „будале“ како не би због велике „памети“ стално попуштањем и толеранцијом угрозили у стварању просперитене будућности и себе довели пред биолошки нестанак.

Други ништа мањи разлог за то је и чињеница да је дошло до масовне злоупотребе памети од стране кукавица и разних врста бешчасника, јер многи који се њом не одликују у богзна коликој мери, веома се вешто иза ње скривају. Доста нам је да нам верификоване будале свој, најобичнији фуњарлук, издајство, користољубље, кукавичлук и друге људске недостатке приказујући као посебно велику „памет“, којом се наводно стиче светски и домаћи углед. Доста нам је да те будале заузимају високе друштвене положаје, потискујући стварно паметне, а на штету народа и свакога од нас појединачно.

Витомир Пушоњић

  Штампа