Предходна страна

Књижевник Витомир Пушоњић за Српску политику пише о погрешној стратегији уништавања села и Србији која је остала без Срба

Београдизација Србије

Већ офуцана прича демократске власти да "Европа нема алтернативу'', што значи да се Србија зарад своје ''светле и просперитетне будућности" мора још више и по сваку цену европеизирати. Ова опција имала је, ценећи по изборним резултатима, велики одјек код огромног броја обезнађених и избезумљених Срба.

Када Срби, међутим, не би тако лако заборављали све што је за ових двадесет година Европа учинила за Србе и Србију, као и оно што се дешавало између предизборних кампања, схватили би колико је њихов евро-оптимизам неоправдан. Све ово би их понукало да, било тајним гласањем било на друге начине, заиста потраже алтернативне путеве за себе у оквиру свог народа и своје земље.   Јер простим збиром чињеница лако се увиђа да се такозвана ''европеизација Србије'' у пракси своди на Београдизацију Србије, обзиром да Београд масовно насељавају не само Срби већ и многи други. У њему су и већина оних протераних са, уз помоћ Европе отетих, српских територија, него и Срби који добровољно напуштају села и градове на још увек признатој српској територији, уништене приватизацијом и другим евро-реформама. Пошто у тим економски урнисаним срединама нема живота, а у Београду се ипак може наћи, ако не прави посао, барем некакво "транге -франге" занимање, гомиле очајника из села и провинција, већ годинама и деценијама увећавају нашу престоницу. Све ово указује да када се процес европеизације Србије приведе крају, више неће бити ни Срба ни Србије. Тада ће остати да постојати само мегалополис Београд и Београђани као грађани света. Постаћемо нешто попут града-државе, унутар које ћемо живети као обезличено робље светског капитала, а утеху налазити у алкохолу, дроги, разврату и другим ''слободама''.

Београдизација Србије, упркос свежем контексту ратова, распада, деоба, приватизација и других демократских невоља, ипак није тековина нових ''демократских времена''. Она је започела давно, а актуелни тренутак му је само додао своју орнаментику. Још са ослобађањем од турске окупације истовремено смо започели ослобађање и од такозване "вековне заосталости" и ту су положени темељи београдизацији. Што смо се ослобађањем од Турака више просторно ширили, то смо се све више духовно сужавали, ослобађајући се "патријархалне и верске затуцаности" како би свој живот унапредили западним системом цивилизацијских и културних вредности. Похрлили смо у ''хришћанску'' Европу, где је Бог, са свим својим датостима, већ увелико био потиснут ''научним открићима'' и разним ''техничко-технолошким благодетима'', углавном смештеним по урбаним срединама.

Индустријски начин живљења, који је баш негде у то време све више бујао, увелико је доказивао како село и пољопривреда представљају нижи облик живота. У градовима беше смештена не само државна власт, него и школство, здравство, универзитети, као и сва научно-културна божанства којима су се ''просвећени'' европљани увелико клањали, док је Христос, коме се по инерцији још увек исказивала формална оданост, полако потискиван у домен културног наслеђа, а затим и остатак мрачне прошлости. Његова Богочовечанска личност сведена је у ранг обичног ''хуманисте'', а Његова Божанска наука на ниво обичног ''хуманистичког учења'' између толиких других.

Ми Срби, свеже ослобођени од азијата, пуни новопробуђеног животног елана, а без предзнања о правом, у сржи безбожном, антихришћанском карактеру ''напредне европске цивилизације'' наврат-нанос похрлисмо да се пошто-пото докопамо тако ''високих'' културних и животних вредности. У томе су предњачили наши сељачки синови школовани по француским, немачким, па и руским универзитетима, који су се враћали у фраковима и цилиндрима, да би се, по речима Данка Поповића, ''ругали својим очевима'', тј. њиховој наводној ''беди и заосталости''. Већ од тог доба се село и све његово, од чега смо и са чиме смо до тада живели, одједном почело доживљавати као паклено мучилиште, те је наспрам града, његових културних достигнућа и "господског живота" у њему,  све више почело служити за спрдњу и поругу. Погорђена градска интелигенција, васпитана у духу париских манира и либералних европских идеала, није крила презир према својим сународницима-сељацима од којих је и сама потекла. И већ тада се међу Србима запатила та паклена подвојеност између надменог, проевропски настројеног грађанства, самопрокламоване елите која је себи доделила улогу вредносног арбитра по свим питањима, и, у свом исконском животу укорењеног сељаштва, које је, упркос томе што је било истински носилац аутентичних српских вредности и идеала, увек било принуђено да се стиди пред ''ученима'' и ''паметнима'' и покорава њиховој вољи. Одавно је у нашем језику створен израз ''сељачина'' којим се становник села означава као носилац примитивног, простачког и у сваком смислу негативног, а ни до данас не постоји израз ''грађанчина'', иако су се грађани одавно потврдили и све више потврђују као носиоци, не само негативног, него и много чега неприродног и ненормалног.

Послератном изградњом земље овакав однос према селу доведен је до савршенства, па се ''грађанин'' и данас сматра за нешто веома пожељно, док је ''сељак'' нешто што не треба бити ни по коју цену. Иако су и сељаци убрајани у пролетере, комунисти су свом силом радили на стварању великих градских индустријских центара, запостављајући село буквално у сваком погледу. То су радили сви државни органи, како они за успостављање социјалистичког поретка ликвидацијама и тамничењима свих који сметају, тако културни и просветни својим програмима. Поред индустријских гиганата што запошљавају и по десет хиљада људи (иако, узгред речено, толиком радном снагом послератни градови нису ни располагали), развијана је и одређена пропаганда према којој је ситан сељак препрека на путу индустријског развоја, па као такав и национална срамота. У живом су ми сећању учитељи што су са висине своје ''развијене пролетерске свести'' тврдили да је највећа сметња социјалистичком напретку "сељак везан за своју кравицу и своју њивицу".

То су називали „ситносопственичка свест“ коју су сматрали доказом ''заосталости'' и великом сметњом ''друштвеном напретку''. Опседнути визијом људског мравињака, згомиланог у градове и упрегнутог у захуктале стројеве индустријске производње, били су ћорави за све лепоте живота и рада у природи, на свом газдинству, међу својим ближњима, рођацима, комшијама. Зато нам учитељи никада и нису причали о животу у природним и вештачким условима, већ о животу у селу и граду, величајући наравно град и лепоте његовог господског живота, омогућеног индустријским начином привређивања. Због тих вештачких, индустријских вредности смештених у градовима, над оним природним, божијим и људским вредностима смештеним на селу, и на школским географским картама градови су бележени јасним круговима и посебним знацима, док ниједно село није завређивало чак ни ону једва уочљиву црну тачкицу којом су означавани и најбезначајнији градови. Све је то нас, ђаке, терало да се стидимо самих себе и потајно заветујемо како нећемо довека живети као сељаци, него ћемо постати ''напредни грађани'' чим уграбимо прву прилику.

Али иако су процеси индустријализације и градизације сеоског становништва показали толике изражене негативности, стварност нам је и даље таква да човек рођен у граду, пре свега Београду, поседује већи друштвени углед као и многе друге предности у односу на своје сународнике са села. Рођени на селу, чим одмакне четрдесетак километара од завичаја, грдну муку види док саговорнику објасни ко је, шта је, одакле је.

Питање "одакле си", једно од уобичајених приликом упознавања, задаје већу муку него питање о квадратном корену неког десетоцифреног броја. Име села, после кога те саговорник гледа као неко чудо, обавезно повлачи питање  "а где ти је то", што те приморава да се довијаш помоћу најближег познатог географског појма (град, река, планина). Још је горе када те уместо ''где'' питају ''а шта ти је то", па би се помислило да твоје родно место и није географски појам, него некаква направа из које си испао као какав индустријски производ. И кад му на крају ипак успеш објаснити,  у очима саговорника лепо видиш да ниси из Врбова, Бабина, Јабуке, Бучја или Голеша, већ из неке ''чуке '', односно ''вукојебине", што аутоматски значи - по сваком питању нижа сорта. А кад си из Београда, таквих проблема немаш ни у Европи.

Други разлог због кога је боље родити се у Београду, него било где у Србији, по преовлађујућем српском мишљењу и у Београду и ван њега, јесте у томе што је боље у Београду "и улице чистити'', него се ''на својој њиви мучити". Чишћење улица, додуше, јесте мучење, чак и понижење, али у Београду постоји шанса да постанеш и нешто друго. Јесте да је Београд мравињак у коме живиш потпуно непримећен, док те у твом селу знају сви из околних пет села, али само ти се у Београду може посрећити да постанеш, рецимо, "медијска личност", док ти је на селу, макар се истицао не знам коликом памећу, вештином или чак богатством, сасвим свеједно - увек си само обичан сељак, уколико не и ''сељачина''.

Ни највећи произвођач меса, млека, кромпира или пасуља никада није ни ликом ни делом завредио пажњу било које ТВ куће, док се произвођачи фолк, поп, рок, техно, панк и других дрнкољица не скидају са екрана. Да се и не помињу произвођачи политичко-идеолошких приповедака који су редован садржај свих ТВ дневника. А кад си позната, јавна личност, не само да се људи за тобом окрећу или чак трче да те поздраве, него не мораш да куцаш ни на једна врата, пошто ти се отварају сама. Нити мораш да молиш за оно што пожелиш, јер ти се такође нуди само. А толико можеш постићи само у Београду или тако неком мегалополису. Услед тога, и становник било ког града који није престони, односно велеград (или како се за таквога каже -  провинцијалац) у систему вредности је временом сврстан у нижу друштвену сорту, одмах поред становника села.

Што је катастрофалан учинак некад градизације, а данас само београдизације Србије постао видљив тек сада, разлог лежи у томе што је Србију напало стотину других невоља, претећи јој не само смањењем, него и потпуним одумирањем. Све што се јасно види данас, примећивало се и раније, али се увек заташкавало новоизмишљеним идеолошко-реформистичким причама. Још је она, социјалистичка Држава, седамдесетих година осетила да ће индустријализација и градизација, уместо у светлу будућност, земљу одвести у недођију и бестрагију, те је преко општина, месних заједница и подобних органа, покушала  да заустави овај несрећни одлив млађарије "изградњом и унапређењем инфраструктуре села".Давала је паре, механизацију и разна средства како би село добило пут, струју, телефон, водовод и друге благодети које су до тада биле искључива привилегија градова, не би ли се погубни процес пустошења села макар ублажио и колико-толико повратио природни поредак ствари. И моје Врбово је, захваљујући томе, неочекивано добило инфраструктурне објекте у виду асфалтног пута, телефона и трофазне струје.

У тој "чуки'' и ''вукојебини" човек је могао да види и чује на телевизору готово све, као и у Београду. Али, инвестиција је била промашена и узалудна. Бар пола кућа у селу већ је тада било затворено, млађарија се укорењивала у граду, док су преостало становништво чинили углавном старци, који су своју перспективу гледали на Оном свету. За промашај ове племените инвестиције самоуправне Државе илустративан је доживљај активисте Месне заједнице који је прикупљао новчани самодопринос за изградњу пута. Када је једном од врбовских стараца затражио прилог за асфалтни пут, који ће проћи тик испред његове куће, добио је одговор: ''Нека ти да онај коме асфалт треба, мени је до Оног свијета добар и овај досадашњи пут''.

Потпуни одлив сеоског становништва спречила је пропаст наше социјалистичке индустрије, а и градски ''технолошки вишак'' који се увећао током деведесетих унеколико је поправио број сеоских житеља, па се уз нешто стараца и баба, по селима до данас сачувало и нешто млађих. Али ни то није представљало никакву гаранцију за било какву, а камоли светлу будућност села, јер су тај млађи свет чинили, а и данас чине, искључиво припадници мушког пола од тридесет до педесет година старости. И обзиром да су готово сви неожењени, учитељи у тим селима и даље представљају "технолошки вишак", док свештеници зарађују само опелима, а од крштавања или венчавања ретко када откину динар. Обзиром да су технологија и савремени начин привређивања и на селу омогућили велики принос за краће време и са мање рада, слободног времена је на претек. А то време треба негде "утуцати". Пошто духовни и забавни живот ових момака не могу да попуне телевизор и друге технолошке направе, они га налазе или по кафанама или пред сеоском продавницом "уз боцу пива". Временом се, наравно, стекла навика која се увукла под кожу, па се они на тим местима често окупљају и у ''највећем јеку радног времена".

Разлог тако очајног и, за тај узраст, непримереног брачног стања, свих тих "момака" према њиховим изјавама лежи у томе што "нема девојака'', а ако се нека случајно и затекла не пада јој на памет ''да се уда у селу". То додуше заиста јесте истина, али на питање колико су пута били одбијени као просци, они слежу раменима или дају неки смушен одговор по коме се види да се баш и нису претргли у улози просаца и да им статус "мушке уседелице", како се то некада звало на селу, више и не смета. Објективно, на селу је очигледан мањак становништва женског пола девојачког узраста, што може навести на закључак да се тамо рађају искључиво мушка деца, али пре ће бити да прича о лагодном градском животу и даље више одјекује у свести припадника женског него мушког пола.

И док траје ''европеизација Србије'', која од ослобођења од Турака никада у ствари није ни престајала (и комунизам је био само фаза те исте европеизације), село убрзано пропада и нестаје, појављујући се на телевизору само у предизборним кампањама када страначки лидери оду у сеоско домаћинство да грле телад и мазе краве у пропагандне сврхе. Чак и вође тзв. ''сељачких'' и  ''народњачких'' странака живе у граду, третирајући сељаке само као бирачко тело које желе придобити зарад учвршћивања личних политичких позиција и стицања европских благодети. Веља Илић се, на пример, представља као некакав изворни шумадинац, народњак, док се истовремено с поносом слика поред свог унутрашњег базена, рекламирајући по недељној штампи сав раскош и луксуз свог дома, типичан за евро-скоројевићизам.

Према томе, Европа – то су пренасељени градови, поред којих планине, реке, шуме, поља и друге "природне лепоте" имају вредност евентуално као "туристичке атракције". По европским стандардима, шумом и ливадом дестиловани ваздух,  хвали се и препоручује само болесницима, док ''здрав'' и ''нормалан'' човек и даље удише онај градски, обогаћен издувним гасовима и разним индустријским испарењима. Не малтретира се одласком на изворе, већ, "као сав нормалан свет", пије хлорисану или "природну" воду из пластичних канистера. Велики градови нису велики само по броју становника, већ и што су центри огромне политичке, економске, финасијске, културне моћи, а паралелно са тим и небројених могућности "хлеба без мотике". Зато за оне који су већ увелико европеизирани, односно расрбљени, Србија са насељеним селима и малим градовима не може бити никаква алтернатива Евроамерици са огромним индустријским мегалополисима.

"Рај на земљи", по европским стандардима, не остварује се у властитој приземној кући са двориштем у коме се деца комотно и безбедно играју док око њих гаче и кокодаче перната живина, већ у високим солитерима поред којих тутње, брундају и брекћу бесне лимузине. А тек  "комотно и безвизно путовање по Европи без граница" делује блиставо и омамљујуће и представља бисер у круни евроамеричког сна.

Довршавајући најновијим евро-стандардима напредак започет пре двеста година, Србија је све празнија, а Београд све пунији, чиме се сан Евросрба приближава свом коначном остварењу.  И не само Косово и други отуђени српски предели, него ни Београд, по свему судећи, ускоро неће бити српски, већ светски велеград, што је још давно наговештено евро-транспарентима "Београд је свет".

Онај други део Срба, који би Србију да спасе од свих замки евро-будућности у жељи да је сачува као нешто препознатљиво наше, тј. да је уреди према нашим, изворно српским животним стандардима и у складу са српским, а не белосветским бићем, има много тежи задатак који се не може остварити искључиво тајним гласањима. Тај део Срба, мора пре свега у себи пронаћи и васкрснути неопходну духовну, а богами и физичку снагу,  којом су се и наши преци очували као Срби, што би само собом спречило, не само  београдизацију Србије,  него и много тога од чега смо пропали или и даље пропадамо.

И што више будемо одолели њиховим евро-обећањима и сопственим потрошачким страстима и другим ниским поривима који нас чине подложним тим обећањима, то су нам веће шансе да сачувамо и Косово, али и (пре)остале српске просторе.

Витомир Пушоњић

  Штампа