SRPSKA POLITIKA

Vitomir Pušonjić

05. avgust 2008.

Književnik Vitomir Pušonjić piše o Balu pod „humanističkim“ maskama ili vremenima privida i priviđenja

Vremena privida i priviđenja

Nove svetske diktature koja nas nagoni da sami ubijamo sve božansko i prirodno u sebi, – pravog sebe u sebi, odričući se čak i onoga što nam je do juče bilo, blisko i drago, što nas je radovalo, zbližavalo i nadahnjivalo, u životu. Umesto toga, u budućoj „Svetskoj državi“ u tom „srećnom društvu“, zarad golog opstanka svako od nas pojedinačno će morati da čini isto što i Karadžić. Da se prerušava u ''vrlog građanina'' odanog civilizacijskim normama ''novog sveta'', krijući i potiskujući svoje pravo biće, misli i emocije kako ne bi bio obeležen kao ''fašista'', ''nacista'', stvarajući opšte vreme privida i priviđenja.

Karadžićevo skrivanje pod maskom brkatog i bradatog lekara alternativca, odnosno humaniste koji pomaže ljudima da poboljšaju svoje telesno i duševno stanje, nekoga je oduševilo, nekoga ozlojedilo, ali je svakoga u najmanju ruku iznenadilo.

Među mnogim uzavrelim emocijama i argumentima za ili protiv hapšenja, ističe se i divljenje njegovom uspešnom maskiranju, zahvaljujući čemu je živeo "kao sav normalan svet", takoreći pred nosom CIE, BIE i drugih belosvetskih tajnih i javnih, i službi i informacionih agencija, koje su tragale za jednim od mnoštva "istaknutih ratnih zločinaca" među Srbima. Ovaj njegov uspeh je i mnogim malodušnicima povratio veru u mogućnost našeg opstanka i odbrane od ''Međunarodne zajednice'', CIE, NATO-a, ''Evropske unije'' i drugih velesila. Jer ako je neko u svojim pedesetim i šezdesetim godinama tako vešto izmicao tolikim kamerama, satelitima, obaveštajnim mrežama, vojnim i policijskim snagama i drugim sredstvima kontrole, praćenja i progona kojom raspolaže svetska oligarhija, to znači da ona nije baš toliko svemoguća niti su njene strukture moći baš toliko savršene. Oduševljeni pokazanom veštinom, mnogi tvrde da ovaj Srbin neće biti zapamćen ni kao psihijatar, ni pesnik, ni predsednik stranke, ni predsednik države, a ni kao ''ratni zločinac'', nego baš po ovoj maskaradi kojom je obmanuo ne samo tajne i javne službe bezbednosti, već i komšije sa kojima je sedeo, pijuckao tople napitke i ćaskao.

Međutim, sama zabezeknutost veštinom i mogućnostima neometanog života i rada pod maskom, tolika je kao da se radi o nekom do sada neviđenom remek-delu u ovoj oblasti. Ali u novijim vremenima, a pogotovu na našim prostorima, ovo nije prvi put da neko iz bilo kakve lične, ljudske ili neljudske pobude, pod maskom lika i dela prevari i Državu i Narod. To što je Radovan Karadžić dugi niz godina nadmudrivao ljude iz CIE nije nešto što sama CIA ne čini mnogo duže i uspešnije, maskirajući svoju agenturu u ''mirotvorce'', ''naprednjake'', ''humaniste'', pa čak i ''patriote'', da ih ne možeš prepoznati i kada jasno vidiš da otvoreno rade protiv srpstva.

Među nama Srbima sasvim slobodno se šeta, na primer, Teofil Pančić, prerušen u ''građanina'' i ''nezavisnog novinara'', čovek koji je postao ''ugledni kolumnista i analitičar'' pljujući u sred Srbije po Srbima i svemu srpskom. I iako mu zbog toga ne fali ni dlaka sa glave (što verovatno ne bi bio slučaj u zemljama koje ga nagrađuju debelim honorarima za ''širenje demokratske svesti'' u Srbiji) on ne prestaje da nas ruži, vređa i ponižava nazivajući nas ''fašistima'', ''zlikovcima'' i kakvim sve ne imenima. Antisrbi slični njemu, poput Miše Brkića, Dragoljuba Žarkovića, Petra Lukovića, Mirka Đorđevića, Ivana Torova, Nikole Samardžića i drugih bezbrojnih, više od decenije dejstvuju po nama za račun tuđina, zaodenuti raznovrsnim maskama ''ljudskopravaštva'' i ''čovekoljublja'' i još uvek ih niko ni verbalno ne opominje, a kamoli hapsi, što pokazuje da njihova veština prerušavanja daleko nadmašuje Karadžićevu, čijem se ''hapšenju'' oni danas javno i otvoreno raduju.

I ciina medijska tvrđava zadužena za trovanje, obmanjivanje i mentalno sluđivanje naroda, među Srbima još uvek prolazi kao ''Nezavisna televizija B-92'', a ovih dana se pokazuje da je još jedna takva tvrđava živela pod maskom ''Nacionalne televizije'' i ''Javnog servisa''. Prerušen u borca za srpske interese Boris Tadić je čak postao i predsednik Srbije, iako je više nego očigledno da su mu američki, engleski, nemački i ko zna čiji sve interesi u Srbiji daleko iznad srpskih. I mlakost i metiljavost vođstava takozvanih ''patriotskih stranaka'' u opoziciji, kada god se treba otvoreno suprotstaviti dušmanskim lažima, podlostima i siledžijstvima, takođe ukazuju da možda i oni pod maskama patriotizma kriju ko zna kakva prava lica.

Raznovrsnim prerušavanjima ne zna se ni broja, tako da je u opštem humanističkom maskenbalu postalo nemoguće utvrditi ko se i šta se uistinu krije iza tolikih čovekoljubaca, demokrata, mirotvoraca, rodoljubaca (ne rodoljuba) i svakovrsnih dobrotvora, koji se upinju da ''unaprede Srbiju'' na neki svoj način, potpuno suprotan srpskom biću i potrebama.

Maskiranjem bradom i brkovima može se postići puno, što je Karadžić i dokazao, ali se neuporedivo više i dalekosežnije postiže maskiranjem humanim i svetlim idealima. Naročito u ovim vremenima ''sveopšteg napretka'', koja su omogućila da se nitkov, tiranin, izrod, izdajnik, vlastoljubac ili diktator ogrne bilo kakvim ''modernim idejama'', ''naučnim autoritetom'' i ''akademskim zvanjem'', te se predstavi kao napredan i čovekoljubiv, iako je u svojoj biti sve suprotno tome. Pred širokom lepezom mimikrije i prerušavanja, omogućenih ''humanističkim napretkom čovečanstva'', pokazali su se nemoćnim i narod i država. Od početka devedesetih pa do danas nema ni jednog jedinog srpskog političara, ni u poziciji ni u opoziciji, za koga se nije ispostavilo da je nešto sasvim drugo od onoga što je propovedao na mitinzima, sa govornica ili ekrana. Vuka Draškovića, na primer, gledali smo najpre kao ''obnovitelja ravnogorstva'' i tvorca ''Srpske garde'', koji se muslimanima zaklinjao da će im postaviti putokaze za Tursku ukoliko budu radili protiv Srpstva, a zatim kao ministra inostranih poslova koji se zdušno zalagao za izručenje ''zločinaca'' Haškom tribunalu. I danas ga gledamo pored Čanka, Čede, Vesne Pešić, i drugih antisrba prerušenih u ''evropske humaniste'', koji su se svojevremeno takođe predstavljali kao borci protiv ''Miloševićeve diktature'', da bi se po njenom slomu ispostavilo kako su i tada i sada zapravo bili borci protiv Srpstva i Srbije, kojima je Milošević služio samo kao izgovor. O prerušavanjima samog Miloševića, koji je svoje pravo lice komuniste, titoiste, jugoslovena i saradnika ''Međunarodne zajednice'' zaodenuo maskom ''srpskog patriote'' ne treba ni trošiti reči.

Od mimikrije i obmane nije pošteđena nijedna državna institucija, ni Univerzitet, Akademija, Službe bezbednosti, Vojska, pa čak ni Crkva (odnosno, njena vodeća jerarhija), tako da se slobodno može reći kako su sa razvojem ''naprednih humanih društava'' nastupila vremena privida i priviđenja. Kada okolinu zatrpaš humanom i naprednom frazeologijom sa takvom silom da to prodire do dna njene duše, kada je opjaniš onim što voli da čuje, možeš da radiš šta god ti je volja, niko neće prepoznati tvoje pravo lice i prave namere. Ukoliko se to slučajno i dogodi, te neko pokuša da ti strgne masku s lica kako bi te onemogućio u tvojim pravim namerama, uz već opjanjene slušaoce, naklonjene ''službe bezbednosti'' i ''sredstva informisanja'' i prećutno odobrenje ostalih institucija, dotičnog ćeš lako proglasiti ''neprijateljem napretka'' za koji se ti, naravno, nesebično boriš. U tom smislu poučni su i istorijsko i tekuće vreme.

Karadžićeva veština maskiranja, kojom je kao navodni ''ratni zločinac'' štitio goli život, možda i zaslužuje divljenje, obzirom da se čitavih dvanaest godina pokazivala delotvornom. Ali ta njegova veština sigurno ne prevazilazi onu kojom je, recimo, Josip Broz Tito, kao istinski mirnodopski zločinac, čija nebrojena zlodela i danas ispaštamo, postigao da pedeset godina bude slavljen kao ''ljubičica bela''. Iako se ''najveći sin svih naših naroda i narodnosti'' nije krio iza brade, već se usrdno brijao i svoj lik javno reklamirao, mi ga nismo prepoznali kao nemilosrdnog diktatora, koji je satirao sve što mu je stajalo na putu, za koji se ispostavilo da je samo On znao kuda vodi (tj. u naš današnji svakovrsni rasap, koji i jeste bio dugoročni cilj ''velikih gazda'' iz sveta, čiju je volju Tito sprovodio).

Kada su tzv. ''saveznici'' uglavnom počistili okupatore, ''ljubičica bela'' se pobrinuo oko tzv. ''domaćih izdajnika''. Pošto su mu oni kao ''klasni neprijatelji'' predstavljali veće neprijatelje i od okupatora (s kojima, uzgred budi rečeno, za vreme četvorogodišnjeg rata nije ušao ni u jedan ozbiljniji sukob), svojom službom Državne bezbednosti (OZNA, potom UDBA) on je i u ''miru'' nastavio delatnost ubijanja i to sa većom žestinom nego u samom ratu. Bez obzira što je na najmonstruoznije načine ubijao, zatvarao i mučio po šumama zaostale ravnogorce, seoske domaćine (kulake), ugledne predratne intelektualce, razne istaknute Srbe, kao i brojne naše komšije, rođake, zemljake i prijatelje, nama ipak nije ličio na ubicu i zločinca, već na ''ljubičicu'', nekad belu a nekad plavu, u čiju slavu su pevala i deca po školskim priredbama. Nije prestao da bude ''ljubičica'' ni kada je uspostavio Mitrovicu, Goli otok i druga mučilišta, gde je, pored mnogih hrabrih i čestitih Srba, trpao i svoje dojučerašnje saradnike, odane Staljinovoj, a ne njegovoj varijanti komunizma.

Nismo u njemu prepoznali ni pljačkaša kada je u ime ''narodnih prava'' tamanio bogataše i kulake, tako što im je pomoću svojih državnih organa oteo svu stečenu i nasleđenu imovinu, sve, naravno, zarad ostvarenja ideje jednakosti, ali ne u bogatstvu već u siromaštvu. Dok smo ubeđivani da smo ''radnička klasa na vlasti'', koja je, po Marksu, bila jedini garant pravednog socijalističkog društva, nije nam bolo oči što se On, njegovi direktivaši i odani sledbenici dave u raskoši, živeći bahatije i razvratnije od nekadašnje buržazije od koje su nas oslobodili. Sam Tito posedovao je dvesta vila širom tadašnje SFRJ, sa kompletnom poslugom. Tolika materijalna raskoš i bogatstvo nisu se videli iza njihove veoma ''visoke klasne i proleterske svesti'', kojom su se svakodnevno razbacivali i isticali u svim prilikama. Od veličine ''Najvećeg sina'' nismo primećivali da se iza ''najdemokratskijeg načina narodnog upravljanja državom'' zvanog "samoupravljanje", kriju njegove najokorelije diktatorske želje i ambicije, koje su svi državni, partijski i samoupravni organi bespogovorno sprovodili kao "direktive odozgo".

U ''našem najvećem sinu'' nismo prepoznali ni lažova i podlaca, dok nas je zavodio idejama ''bratstva i jedinstva'', rasparčavajući Srbiju na pokrajine i podstičući hrvatski, šiptarski i druge separatizme na račun srpskog bića i teritorija, dok je istovremeno i najblaži prigovor u odbranu Srpstva proglašavao ''šovinizmom'' koji je u korenu sasecao. Nekoliko decenija nismo znali da, takoreći, živimo na bombi koja je tempirana da eksplodira kada se za to ispune određeni istorijski uslovi. I ne samo mi, već ga je i ''sav miroljubivi svet'' , uprkos tolikim žrtavama njegove strahovlade i tolikoj pljački državne i narodne imovine, slavio kao mirotvorca. Malo je falilo da dobije čak i Nobelovu nagradu za svoje ''životno delo''.

Iako dokazani diktator i mirnodopski zločinac, Josip Broz Tito dočekao je duboku starost i sahranjen je uz najveće svetske počasti. Bez obzira na strašne posledice njegovog višedecenijskog terora, na kraju smo za njim i plakali kao za istinski "najvećim sinom svih naših naroda i narodnosti". Pa i pored toga što još uvek grcamo u posledicama njegovog lika i dela, o Titu se i danas sve češće govori sa osećajnošću i nostalgijom, a mnogi još uvek, sa posebnom ubeđenošću u tonu izgovaraju: ''Tile je bio car''.

Eto kakvu moć daju ''svetli ideali'' i prerušavanje u njih.

Zato bi suđenje mirnodopskim zločincima, i trenutno aktuelnima i onima ''u odsustvu'', imalo daleko više i moralnog i pravnog smisla od suđenja ''ratnim zločincima''. Jer, rat je sam sobom zločin, pa je ''ratni zločinac'' pomalo besmislen izraz, ali ubijati ljude kada je izvojevana sloboda i zavladao mir predstavlja neuporedivo veći zločin od ratnog. Pošto je rat oduvek podrazumevao ubijanje i otimanje, žrtva unapred zna šta je čeka od neprijatelja, pa može da preduzme sve u cilju odbrane i spasavanja, dok u miru čovek tu šansu nema, jer živi opušteno ''kao sav normalan svet" i kada ga bilo čija ''služba bezbednosti'' ćapi na spavanju, radnom mestu ili u autobusu, ne preostaje mu nikakva šansa za odbranu. Ne samo slobode, nego i golog života, pošto hapšenje u miru, uglavnom znači unapred izrečenu presudu kojoj se formalnom sudskom procedurom samo daje privid pravno regulisane sigurnosti građana.

Osim toga, uvođenje kategorije mirnodopskih zločinaca onemogućilo bi silna prerušavanja kojima, pored mnogih ''mirotvoraca'' iz Sveta, danas pribegavaju vidljivi i nevidljivi gospodari Evropske Unije, maskirajući baš ''idealima mira'' svoje gospodarske i diktatorske ambicije i sprovodeći surovu uravnilovku na svim poljima života. Pošto ćemo za sada samo krastavce i još poneku prirodnu tvorevinu morati praviti prema evro-standardima, za očekivati je da će to ravnanje biti unapređivano do mere kada u evro-budućnosti čoveku neće biti dozvoljeno ni čestito da se pomokri, ukoliko mu ona stvar ne bude po propisanim evro-merama, a kamoli da se koristi i drugim njenim prirodnim namenama.

Bal pod humanističkim maskama, dakle, rezultat je Nove svetske diktature koja nas nagoni da sami ubijamo sve božansko i prirodno u sebi, drugim rečima – pravog sebe u sebi, odričući se čak i onoga što nam je do juče bilo milo, blisko i drago, što nas je radovalo, pokretalo i nadahnjivalo, zbližavalo sa okolinom i životu davalo onu blagoslovenu spontanost razmišljanja, govorenja, ispoljavanja i delanja. Namesto toga, u budućoj Svetskoj državi uspostavljenoj na svetskim humanističkim principima pod budnim okom svetskih humanista, verovatno će, zarad golog opstanka u tom srećnom društvu, svako od nas pojedinačno morati da čini isto što i Radovan Karadžić – da se prerušava u ''vrlog građanina'' odanog civilizacijskim normama ''novog sveta'', krijući i potiskujući svoje pravo biće, misli i emocije kako ne bi bio obeležen kao ''fašista'', ''nacista'', ''antihumanista'' ili već tako neki ''retrogradni element''.

Bol podvojene duše, međutim, lečićemo alkoholom, bensendinima, opijatima, meditacijama, egzitima, gučama, kupovinama, paket aranžmanima i drugim šarenim lažama i prividnim zadovoljstvima.

Vitomir Pušonjić

Predhodna strana

Štampa