Predhodna strana

Dr. Mila Alečković Nikolić o novom medijskom propagandnom talasu u francuskoj uperenom protivu Rusa ali i protivu Srba, ili bolje rečeno protivu pravoslavlja

Nova pariska ruso(srbo)fobija

Pojam “ srbofobije” nikada nije dobio svoje semantičko mesto niti je ušao u internacionalnu antirasističku upotrebu. Međutim, zahvaljujući Igoru Šafareviču, pojam “rusofobije” u svim dimenzijama, od metafizičke do političke, odavno se nalazi u opticaju i u diskusijama, posebno u Francuskoj, i u zemlji sa najviše različitih talasa ruske emigracije u Evropi.

Koreni ove pojave veoma su stari, bilo da su geopolitički i prikriveni, bilo da su konfesionalni. Teško je ipak ne setiti se istorijskih pokušaja napada čak i na jednog Fjodora Dostojevskog zbog njegove osude načina života na zapadu. Ali, većina neukih pokušaja rusofobije u Francuskoj, na vreme su zaustavljeni ili utišani.

General De Gol razbio je politički zid ćutanja odlučivši da poseti sovjetsku Rusiju, tvrdeći da će se Rusija kad tad oporaviti, kao i to da bez nje prave Evrope neće biti. Velika Evropa koju je general video, obuhvatala bi zajedništvo sa Rusijom na ogromnom evroazijskom prostoru, tj. jedinstvenom kontinentu i predstavljala bi srećan spoj zapadnih tehnologija i istočnih prirodnih sirovina.

U nastavku hladnog rata i u vreme Sovjetske imperije, francuski pevač Žilber Beko dobio je od države zadatak da sklepa kakvu-takvu pesmu u svrhu otopljavanja odnosa sa tadašnjim SSSR-om. Iz tog političkog zadatka, očigledno primljenog srcem, rodio se nenadani uspeh i njegova večita pesma „Natali“.

S jedne strane, najbolja recepcija duhovnog dela ruskih Slavjanofila bila je baš u Francuskoj (počevši od Nikolaja Berđajeva čija je majka Francuskinja), a s druge strane, upravo je u ovoj zemlji rusofobski „lobi“ danas najbučniji. Glasnogovornici političkog antiruskog lobija: Gliksman, Bernar-Levi, Kušner i slični, svoju modernizovanu antirusku i antisrpsku agitaciju nazivaju „borba protiv pravoslavnog fundamentalizma“. U želji za falsifikovanjem, oni „fundamentalističkom” nazivaju jednu od retkih konfesija koja u svojoj ideji nema nikakav prozelitizam. Istovremeno, pariski profesor Žan Fransoa Drajfus na radiju izgovara da pravoslavni nisu deo Evrope.

Uprkos tome, ruska emigracija u Francuskoj i dalje zauzima uvaženo mesto. Najpre zato što je brojna, drugo zato što je od nestanka upravo ona sačuvala francusku umetnost i književnost, i treće zato što je moćna. Umesto da svoju maticu Rusiju kao nekada proklinje i slabi, ova emigracija je danas dodatno politički jača. Iako su Rusi koji žive u Francuskoj u pravno-političkom smislu Francuzi, te imaju individualna politička prava (u Francuskoj nema kolektivnih političkih prava manjina ), oni poseduju i mnoge mogućnosti posrednog uticaja na sva zbivanja u zemlji. U Americi to zovu lobiranje, a ovde je prosto reč o ugledu jedne stare doseljeničke zajednice.

Međutim, ruski duhovni uticaj u Francuskoj, oduvek je imao neprijatelje, kao što umetnici uvek nalete na armije Salijerija.

Posle ratnih devedesetih godina u kojima su ruski emigranti pokušavali da objasne srpsku poziciju na Balkanu, pomažući nama Srbima da psihološki preživimo, stvari su se još više zaoštrile. Novi, odnosno stari severno-američki akoliti i organski NATO-intelektualci, isti oni koji su najviše svojih dotiranih pamfleta i publicističkih radova štampali baš u vremenima nesrećnih ratova u Srbiji i Jugoslaviji, ponovo su ovih dana zgrabili priliku da se oglase.

Kušnerizam i ruski tenkovi

U Francuskoj se među slobodnim ljudima u lingvističkoj kolotečini odavno nalaze izrazi: kušnerizam, BHL-izam i gluksmanizam, koji, u nijansama, izražavaju slične stvari. Kušnerizam je poznat kao fenomen koji označava medijsku akciju motivisanu pukim narcizmom, a bez ikakvog poznavanja stvari na terenu. Otići u geografiju koju ne poznaješ, među ljude i u tradiciju o kojoj ništa ne znaš, davati neodgovorne izjave i sudove i povesti sa sobom pariske kamere – to bi bio kušnerizam. Andre Gluksman i Bernar Anri Levi-BHL ( dva osrednja atlantska pamfletista koji sebe neskromno nazivaju filozofima), poznati po ranijim neprestanim istupanjima protiv “diktatora Vladimira Putina”, osnovali su ovih dana komitet za borbu protiv ruske agresije na suverenu zemlju, Gruziju, članicu Ujedinjenih Nacija. Upravo ono što je trebalo da urade u doba vojnog napada na Jugoslaviju, kada su sva trojica uz brojne pipke osudili srpsku agresiju, sada im je dalo novi impuls da napadnu „ruski uticaj“ u „njihovoj“ Evropi koja isključuje Srbiju i Rusiju. Bernar Anri Levi javno je izjavio da ga brutalnost i cinizam ruske vojske podseća na “divljaštvo” Srba od pre petnaest godina. Govoreći u ime “neme većine” u Francuskoj, njegov lobi je objavio da se Francuzi danas plaše ruskih tenkova.

Dovoljno je bilo i to što je zvanična Francuska prenela stav Hugo Čaveza koji je stao u odbranu Rusije, budući da ovaj latinoamerički seljak nepogrešivo oseća kad god se u neku ratnu tragediju u svetu upletu severno-atlantski prsti na obaraču. A dodatak svemu bio je i sud ruskog političara Rogozina (za koga francuska javnost zna da je srpskog porekla) o tome da „teritorijalni integritet Gruzije nije moguć bez teritorijalnog integriteta Srbije“. To je bilo sasvim dovoljno da se u pariskom šik kvartu odmah ponovo ujedini „anti-rusko-srpska ćelija“ beznačajnih agitatora, ali sa velikim medijskim sredstvima i dotiranim dvorskim položajima kod „predsednika Sarkozija“, čiji „plan mira“ oni upravo promovišu.

Prvi ruski odgovor na oteto Kosovo

Francuska se i ovom prilikom podelila na dve zemlje o kojima je još davno govorio general de Gol. S jedne strane je realna zemlja koja rat u Gruziji vidi kao, ko zna koju po redu američku petrol-političku upotrebu neke države (ovog puta Gruzije, uz pomoć Saakašvilija koji je na vlast došao narandžastom revolucijom), za kontriranje ruskim interesima. Kao što se na bezbrojnim forumima može pročitati, običnim ljudima jasno je da je napad na južnu Osetiju trebalo da bude neka vrsta „gruzijske oluje“ za testiranje stava i reakcije ruske strane. Posle ogromnog broja mrtvih civila, Rusija je ušla u rat i odmah ga završila: odgovor Nato-u, dakle, potpuno je jasan. Rusija se u tom ratu nije „zaglibila“, da ne bi mogla da reaguje u slučaju napada na Iran. Nato je tako od Rusije dobio oba odgovora koje je želeo, i to odjednom.

Ali, najveće žrtve poslednjeg sukoba su naravno Rusi, Osetini i Gruzijci koji su živeli zajedno i pre nego što su počeli da ih posećuju američki i evropski emisari i mirovnjaci.

Tbilisi, koga se sećam još iz detinjstva, iz vremena kada sam sa roditeljima obilazila ruske rođake na velikom prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, bio je grad savršene sloge i prijateljstva sa Rusima. Nije u to vreme bilo avenije Džordža Buša što spaja centar grada sa aerodromom na koji danas sleću svi zapadni aeropaži koji na najnovijem USA ratištu žele da obnove svoje posustale medijsko-finansijske karijere. „Filozof“ Bernar Levi među prvima je iznajmio privatni džet da doleti u grad Gori, ali je na ratištu izdržao tek toliko dok ga nisu snimile pariske kamere. A one su požurile da ga snime kako bi pobegao pre nego što ugleda ruske trupe.

Zvanična Francuska reaguje tvrdeći da je Rusija „ratnim gestom u Gruziji odgovorila na svoj način na otimanje Kosova. Priznanje nezavisnosti Kosova od strane Amerike i njenih saveznika, otvorilo je novu epohu koja sada počinje da se operacionalizuje, a ovo je tek prvi “post-kosovski konflikt”. Ovo je ujedno upozorenje i ogromnoj nestrpljivosti Ukrajine za ulazak u krila NATO pakta, o tome šta bi moglo da se dogodi njenom drugom, pro-ruskom delu.

Vezu rata u Gruziji sa problemima na Balkanu i Kosovu vidi i ugledni francuski akademik Helena Karer-Donkos, gruzijsko-ruskog porekla, specijalista za bivši Sovjetski savez, čiji je otac bio premijer Gruzije 1921. godine. „Gruzijski predsednik igrao se vatrom“, smatra ona, kada je mislio da Rusija neće intervenisati. „Predsedavanje Saakašvilija je katastrofa“, tvrdi Donkos. Ovoga puta, politički zapad kao da je nešto počeo da shvata.

Zato rusofobija koju mondenski pariski lobi trenutno pokušava da obnovi nije proizvod realne Francuske, o čemu svedoče stotine elektronskih adresa na kojima se narod i stručnjaci slobodno izražavaju zastupajući sasvim suprotne stavove od zvaničnih. Zvaničnu rusofobiju diktira Vašington, a sledi je uvek ista kohorta dvorskih intriganata koji pripadaju samo jednom bogatom kvartu Pariza i oslanjaju se na tri crte i četiri tačke kušnerizma.

Uobrazila žaba da je vo

U ime briselske Evrope, ali pre svega glumeći Nezaobilaznog i Velikog, u vremenu kada više nema ni jednog, ni drugog, Sarkozi, taj „mali vašingtonski telegrafista“, kako ga zove novinar Frank Bjankeri, pokušava da „pregovara o miru“ u ratu koji je odlučen i završen i bez njega. Francuskim i evropskim zvaničnicima smeta što će Rusi sasvim sigurno ostati u Gruziji, ali zato nikome od njih ne smeta to što su Amerikanci planirali da ostanu u Bondstilu na Kosmetu gotovo narednih pola veka. Bernar Kušner „zahteva“ povlačenje ruskih trupa iz Gruzije, ali nema hrabrosti da „zahteva“ povlačenje izraelskih trupa sa teritorije na kojoj se više decenija vodi jedan od najkrvavijih ratova, ili da u ime Evrope traži povlačenje američkih trupa sa Balkana. U telefonskom razgovoru, EU-predsednik Sarkozi „upozorio“ je ruskog predsednika Medvedeva da će ukoliko ne povuče svoje trupe, „uslediti teške kaznene posledice EU po Rusiju“. Medvedev, koji zna da čitava evropska unija, a ne samo Francuska, zavise od ruskog gasa, na ovu „pretnju“ EU predsednika reagovao je „diplomatskim razumevanjem“.

Na sreću, francuski lafontenovski jezik jednom slikovitom izrekom za megalomaniju sam opisuje trenutno Sarkozijevo stanje duha: „uobrazila žaba da je vo“.

Generalno gledano, upravo ovako, kao u Lafontenovoj basni, izgleda psihološki i moralni profil pentagonskih gugutki koje već više od dve decenije falsifikuju sliku o srpskom i ruskom narodu u Francuskoj i čitavoj Evropi. Jedino što je u tom zlu ponekada komično ili čak dobro, jeste to da neukosti ovog lobija dva slovenska naroda u žestini napada na njih, često pobrka.

Mila Alečković Nikolić

  Štampa