Predhodna strana

O tome šta bi stvarno trebala da bude Alternativa Evropi za Srpsku politiku piše književnik Vitomir Pušonjić

Alternativa Evropi

Alternativa Evropi, odnosno sadašnjem i budućem očaju je pravno, a ne stranačko i formalno-pravno stranački uređena država. Drugim rečima potrebni su nam Zakoni ispisani prema našim datostima, a ne prema "evropskim idealima" i isto tako Organi koji služe našim, a ne potrebama svetskih moćnika.

San svakog normalnog čoveka je da živi u pravno uređenoj Državi kao preduslovu pravednog, sigurnog i normalnog života. Ono čemu se intimno nada kada glasa ili na neki drugi način doprinosi izgradnji državnog sistema jeste takav društveni poredak koji ga neće zastrašivati, ucenjivati niti pretvarati u piona i poslušnika, već će mu omogućiti da slobodno radi, stvara i ispoljava sve svoje sposobnosti i umeća, čije će plodove uživati On, a ne neko Drugi. Znajući baš za takva čovekova nadanja i očekivanja, političke partije u predizbornim kampanjama obećavaju da će to i ostvariti, samo ako ih građani podrže u zauzimanju vlasti. Pored nebrojenih obećanja, garant za takvo nešto je i njihov partijski program nastao na ideologiji sačinjenoj iz najvrednijih i najhumanijih tekovina do kojih je ljudski um dosegao, na čijim će se osnovama izgraditi budući pravni poredak kao konačno ostvarenje svih građanskih snova.

I sve to zajedno predstavlja nešto na osnovu čega Oni pouzdano i ubeđeno tvrde da su nešto sasvim bolje i drugačije nego Ovi, koje u trci za vlast treba da preteknu ili maknu. Kada im silom, demokratski ili nekom kombinacijom ta dva načina to pođe za rukom, te sednu na vlast, počinju da ispisuju zakone koji se često ne poklapaju čak ni sa proklamovanom ideologijom, a kamoli sa obećanjima da će on, građanin, raditi u skladu sa svojim sposobnostima i potrebama  i uživati u plodovima koje je stvorio ''u znoju lica svog''.

Prvo ideološko usrećenje Države, snašlo nas je od komunista u proteklom stoleću. Proterivanje Kralja i buržoazije sa vlasti i čišćenje države od svega buržoaskog, kraljevskog i velikosrpskog zarad uspostavljanja ''najpravednijeg poretka na svetu'' sa ''radničkom klasom na vlasti'', koštalo nas je na stotine hiljada života. Pošto ni uz tolike ljudske žrtve i ruke okrvavljene do ramena u srpskoj krvi, komunisti nisu ostvarili nijednu od obećanih ideja o slobodi, pravdi i jednakosti, srušili su ih Miloševićevi socijalisti kao staru, birokratizmom deformisanu snagu, obećavajući ostvarenje izvornih  komunističkih ideja, oplemenjenih modelom višepartijskog državnog sistema i drugim demokratskim tekovinama. Kada je i taj poredak, sagrađen na socijalkapitalističkim idejama građanstvo odveo u potpunu bedu, beznađe i očaj, pokazavši se pogubnijim i od onog komunističkog bačenog na smeće istorije, izlaz se pronašao u raznovrsnim demokratskim snagama koje su obećavale bogatu  evro-budućnost u čistom kapitalizmu.

Čim se ukazala ne baš demokratska prilika, ''demokratske snage'' uz veliku podršku sluđenih i očajnih građana, a još više stranih obaveštajnih službi i drugih svetskih centara moći, srušile su socijaliste kako bi po ''evropskim standardima'' stvorile najsavršenije pravno uređenje Države, odnosno najslobodniji, najpravedniji i svaki drugi ''naj'' društveni poredak. Pored svih iskustava sa Evropom i onog što nam je učinila rasturanjem SFRJ, sankcijama, bombardovanjem, uzimanjem teritorija i proglašavanjem svih naših branilaca za ratne zločince, što je sve zajedno i onaj socijalistički očaj građana dizalo na kvadrat, ''demokrate'' su posedovale toliko poverenje u Evropu da mimo nje nisu videli ne samo svoju, nego ni našu budućnost. I mada se na sve prethodno nadodalo još i proglašavanje nezavisnosti Kosova, kao i bezbrojna ponižavanja i ucene srpskog naroda, sav taj evro-zanos ne samo da nije iščeznuo, već je dobio na snazi najnovijim konglomeratom socijal-demokratsko-liberalnih snaga, stvorenim glasačkom demokratijom.

Ova mešavina do juče ''nepomirljivih'' stranaka, kao zajednički „kvalitete“, pored evropskih i socijalnih vrlina, ističu čak i patriotizam (kroz tzv. ''nacionalno pomirenje''), koji se u dosadašnjim evro-demokratskim vrednostima karakterisao kao čisto fašističko svojstvo. Pošto u budućnosti Srbije "Evropa nema alternativu", ne samo za građane ''čije su poverenje stekli'', već i za one Srbe koji su protiv njih glasali, evro-demokratske snage se svom demokratskom i nedemokratskom silom upinju da u naše nacionalno biće pošto-poto implementiraju ''evro-vrednosti". Prema njihovoj političkoj i ideološkoj propagandi, samo ako svoj svekoliki život ustrojimo po evropskom diktatu, odnosno "standardima", živećemo u evro-budućnosti u kojoj "teku med i mleko" U suprotnom, ne ginu nam vremena kada su socijalisti vladali sami. Priča o evro-standardima koji će nas evro-integrisati, treba valjda u građanima da rasplamsaju nadu kako će se samo na taj način konačno steći ne samo zakonski, nego i svi ostali uslovi, neophodni da bi građanin komotno živeo, radio i stvara dobra, koja će biti samo njegovo vlasništvo.

Ali upravo ti vlasnički evro-standardi ne predstavljaju osnov za optimizam, pošto u praksi već godinama i decenijama zjapi ogromna provalija između obećanja i ostvarenja. Jer i pored toliko hvaljenog ''civilizacijskog napretka'' koji je svoj vrhunac doživeo, navodno, baš u ''Evropskoj Uniji'', pravni pojmovi vlasništva su, takoreći, ostali na nivou onih iz tzv. ''mračnih vremena'', kada se ljudsko društvo delilo na gazde i najamnike. Jer o kakvim ''jednakim'', ''ljudskim'' ili ma kojim ''pravima'' može biti reč pri postojanju tako drastičnih razlika između vlasnika sredstava rada (biznismena, kapitalista, privrednih monopolista) i vlasnika rada odnosno radnih veština i sposobnosti (tj. zaposlenih). Činjenica da bi vlasnik sredstava rada na kojima inače sam ne radi "krepao gladan", isto kao i vlasnik rada bez sredstava na kojima bi aktivirao svoje radne sposobnosti, ukazuje na njihovu jednaku međuzavisnost, što bi trebalo da podrazumeva i ravnopravnost u podeli plodova rada. Međutim, dok pravo vlasništva nad sredstvima rada garantuje sama Država, pravo na rad i sve što proističe iz toga, ona je prepustila Poslodavcu, čime je otvoren širok prostor Nepravdi. Obzirom da sredstva rada bez samog rada ne znače ništa. Pravo je čudo da, i pored tolikog evropskog humanizma i pravdoljublja, vlasnik rada nije ni izjednačen, a kamoli stekao prevlast nad vlasnikom sredstava rada. Gde je tu ''napredak'' i čemu ruganje ''mračnim vremenima'' kad je savremeni zaposleni čovek isto što i nekadašnji najamnik – nezaštićeni stvor koga Poslodavac može da izrabljuje do besvesti i šutne na ulicu bez trunke griže savesti ili makar bojazni od Države, a zaposleni, makar pucao i nervno i fizički od stresa i napora, mora da se osmehuje i umiljava Poslodavcu, ne bi li umilostivio njegovu hirovitu ćud.  Je li to taj ''pravni poredak'' u kome građanin može slobodno da se ostvaruje?

''Radnička klasa'', koja je u vreme komunizma bila ''na vlasti'' (barem se tako govorilo) i sama je doživela sudbinu predratnih buržuja – tranzicionim dejstvom najpre socijalista tokom devedesetih, a zatim ''demokrata'' i njihovih ''evro-zakona'', zbačena je ''sa vlasti'' i lišena prava na imovinu koju je stvarala ona, a ne nova aktuelna država. Što zakonski, što kroz rupe u zakonima, građanin Srbije odjednom je postao ''tehnološki višak''  u svojoj rođenoj Državi, a time i njen socijalni teret. Država je, doduše, ispisala  Zakon o radu, Zakon o BZR, Zakon o penzijskom, Zakon o zdravstvenom, Zakon o socijalnom osiguranju itd. a predvidela je i osmočasovni radni dan, dnevni i godišnji odmor, socijalnu zaštitu, kao i razna ograničenja samovolje Poslodavca. Ali ispostavilo se da je to napisano kako bi se sve surovijim kapitalističkim društvenim odnosima pridao civilizacijski i human lik, a na građane delovalo smirujuće i obećavajuće.

Da bi ti zakoni i pravilnici oživeli, a građani sa statusom zaposlenog zaista stekli onu željenu sigurnost i pravdu, potrebni su i odgovarajući Organi. Kako je, po rečima jednog pravnika, život inventivniji od najinventivnijeg zakona, što će reći da za svaki paragraf, ma koliko bio sveobuhvatan, život uvek ima neko ali, ili, osim, međutim, pod uslovom itd. to ni najbolji zakoni nisu garancija da je samim tim što su doneti pravda već ostvarena. To je ono što od Države zahteva da, pored dobrih Zakona stvori dobre Organe. Nepoštovanjem zakona čini se nepravda, pa ako zataje organi te nepravda trijumfuje, stiče se utisak da je Država na strani nepravde. Ali biva često, da se čini još veća nepravda ako se organi slepo drže Zakona. Jedno ili drugo prisutno je uvek, a do toga obavezno dolazi kada su organi zaraženi korupcijom, paralisani stranačkim interesom, nezvaničnom državnom politikom ili politikom drugih zemalja do čijih interesa Država drži više nego do svojih. Ili su jednostavno dotični Organi sami sobom nesposobni. I ukoliko bilo koji od ovih razloga Država pokriva pričom o ''prelaznim periodima'' ili drugim  tranzicionim opravdanjima, sve ukazuje na brižljivo uspostavljenu Nomenklaturu, po bog zna čijim sugestijama i intervencijama, kojoj je do građana i njihovog svakodnevlja stalo koliko do "lanjskog snega".

Zato se Država mora neprestano starati da Organi, pored nezavisnosti od domaćih i stranih "velikih gazda", partija i bilo kojih ''uticajnih grupa'' budu sačinjeni od samosvojnih i moralno visprenih ljudi, a ne poslušnika, poltrona, beskičmenjaka i svakovrsnih izroda, jer će samo takve ličnosti omogućiti da zakonska pisanija ne ostanu ''mrtvo slovo na papiru''. Ali će se isto tako čuvati i od njihove bezumne i slepe primene, kako ne bi ometali nepisana životna pravila kada god su ona iznad pisanog zakona. I tek kada se sve to na taj način ustroji, može se reći da je Država zaista učinila sve za dobrobit svojih građana, a ljudi na vlasti tek tada mogu očekivati bilo čiju zahvalnost.

A kakvi su stvarno i Zakoni i Organi vidi se kada prođu kroz test samog života. Kao i nekadašnji komunistički samoupravni, i aktuelni zakonski poredak koji se uspostavlja prilagođavajući se evro-atlantskim integracijama, u praksi pokazuje da je, i pored silnog demokratskog napretka, mnogo lakše napisati ideološki dobar Zakon, nego ga  u praksi oživotvoriti. U konkretnoj životnoj praksi zastupljene su sve same krajnosti: ili se Država previše meša u život građanina i tamo gde ne treba, ometajući ga na taj način u njegovoj slobodnoj i ličnoj inicijativi ili je potpuno slepa i gluva te ne registruje ni ono što ugrožava njegova najelementarnija prava. Što novokomponovani poslodavci  masovno ne poštuju zakone u pogledu radnog vremena, zarada, novčanih naknada, odnosa prema zaposlenom, zdravstvenih i penzionih osiguranja, Državu ostavlja ''mrtvom hladnom'', te u oživotvorenju zakonskih pisanija  dolazi do nezamislivih promašaja i ogrešenja o Pravdu. Čak i pravnici koji crnče po ceo dan za osmočasovnu nadnicu tvrde da Pravo i Pravda jedno sa drugim nemaju nikakve veze. Tako su ih valjda učili na fakultetu.

I Zakonopisci i Organi, dakle, potpuno zanemaruju datosti i specifičnosti srpskog društva i podneblja, već ugađaju  ideološkim, evropskim, svetskim, političkim, stranačkim i ličnim interesima, pa je gaženje Pravde i nepoklapanje zakonskih odredbi sa životom sasvim logičan rezultat. I što Država više nastoji na ugradnji evro-atlantskih standarda u svest srpskih građana, zbunjenost, obeznađenost i apatija postaju njihovo sve normalnije stanje. Ne samo što se u takvom pravnom poretku ne oseća samostalno i slobodno, već hiperformalizam u oživotvorenju ionako rupičastih i nesavršenih zakona, uz potpunu ravnodušnost prema istinskoj pravdi, kod građanina rađa osećanje nemoći pred državnom birokratijom, što ga ne samo demorališe za bilo kakav lični poduhvat, nego ubija čak i samu volju za životom.

Na delu je takva "pravna uređenost države" da je Poslodavac i zakonima i bezakonjem u povoljnijoj poziciji od Zaposlenog, te svo to zakonopisanije ne predstavlja realan osnov za vedar pogled u budućnost. Čak je i želju Zaposlenog da postane ''bogati evropejac'' u praksi nemoguće uskladiti sa željom evro-biznismena za jeftinom radnom snagom u Srbiji, pa je to poništilo sav trud zakonopisca da Zakonom istovremeno udovolji i Zaposlenom i Poslodavcu.   

Sve brojniji apsurdi zakonskog formalizma jesu plod potpune neosetljivosti Zakonopisaca i Organa za konkretnog čoveka o čijem se dobru navodno staraju i realne životne situacije u kojima se on nalazi. To ne treba da čudi s obzirom na osvajačke pretenzije korporatnog kapitalizma i unifikatorskih nastojanja evrounijatskog zakonodavstva, koje je dalo sebi za pravo da i povrću određuje dokle sme da izraste, a seoskom domaćinu kada sme da kolje i koliko rakije da ispeče. Zato oni koji misle da će se baš evro-zakonima spasiti od haosa i nepravde, nisu ni svesni kakvu omču sebi stavljaju na vrat. Uostalom, zar tolike vapijuće nepravde prema srpskom narodu  u poslednjih dvadesetak godina, nisu počinjene baš u ime evrounijatskog ili međunarodnog zakonodavstva, čija je suštinska odsečenost od iskonske Pravde obezbedila neslućene mogućnosti laži, manipulacije i terora u ime ''odbrane ljudskih prava'', što je izraslo u tiraniju najgore moguće vrste. Toj narastajućoj evro-tiraniji otvara puteve i naše slepo uzdanje u savršenstvo njenog pravnog poretka, kao i svega drugog njenog.

Alternativa Evropi, odnosno sadašnjem i budućem očaju je istinski pravno, a ne stranački i formalno-pravno uređena Država. Drugim rečima potrebni su nam Zakoni ispisani  prema našim datostima, a ne prema "evropskim idealima" i isto tako Organi koji služe našim, a ne potrebama svetskih moćnika. Srpsko zakonodavstvo bi moralo da ima prečih obaveza od udvaranja evropskim, savremenim, modernim i drugim ''naprednim vrednostima''. Stoga bi valjalo da se upravlja prema konkretnim okolnostima u kojima živi konkretni srpski čovek sa konkretnog srpskog podneblja, ne prezirući svu tu vapijuću očiglednost kao nešto ''prevaziđeno'', ''balkansko'' i ''starovremsko'', kako se to inače već dugo sa ponosom čini, nego se rukovodeći baš njome, koliko god se to ne uklapalo u ne samo zapadnoevropske, nego bilo čije tuđe interese na našim prostorima.

Vitomir Pušonjić

  Štampa