Predhodna strana

Milko Terzić za Srpsku politiku o geopolitičkom diletantizmu ruske spoljne politike od kad je Boris Jelcin ponudio «bratskim sovjetskim narodima» da uzmu teritorija koliko god im se prohte

Ukrajina na rubu «zapadanja»

U svetlu trenutnih događanja u Gruziji Milko Terzić u jednoj opširnoj analizi piše o pravim ciljevima zapada gde je Ukrajina ključna geopolitička tačka. Zato sve ova događanja u Gruziji treba posmatrati kao „testiranje“ odlučnosti i snage Rusije da zaštiti svoj geostrateški prostor i svoje interese

Bukureštanska predigra
Odnosi na liniji Nato pakt-Rusija su ušli u fazu ključanja i krajnje zategnutosti. Nato je simultano pokrenuo mnoštvo inicijativa koje posredno ili neposredno ugrožavaju Rusku bezbednost: otvaranje novih vojnih poligona i baza u Bugarskoj i Rumuniji. Učlanjenje jadranskih anti-ruskih mostobrana Albanije i Hrvatske, priznanje secesije Kosmeta, projektovana ekspanzija do ruske granice, postavljanje anti-raketnog odbrambenog štita u Poljskoj i Češkoj. Svi ti uzbuđujući signali upozoravaju da se američkoj opadajućoj pseudo-imperiji žuri da dovrši svoj geostrateški razmeštaj na «Evro-azijskoj šahovskoj tabli», pre najavljenog uspona velikog slovenskog takmaca. Svesna nestabilnosti svog primata, razjarena sila na zalasku deluje bez ustezanja, prenebregavajući sve češće osetljivosti Rusije.

U jeku Bukureštanskog samita, anti-ruska medijska kampanja se razbuktala u sredstvima (dez)informisanja Velike Britanije i SAD. Naglašavalo se da se Rusija, umesto za saradnju (čitaj odustajanje od odbrane vlastitih nacionalnih interesa), opredelila za «obnovu hladnog rata» i konfliktnih odnosa sa Zapadom. Ambasador Gabriel Robin je, sa očevidnom ironijom, primetio u zadnjem broju časopisa «Géopolitique» posvećenom Rusiji da se «Interes Rusije za svoje «blisko inostranstvo» sumnjiči za imperijalne skrivene misli; no, ništa nije nezainteresovanije od upadljivog staranja koje Zapad pokazuje za zemlje koje su nekada pripadale sovjetskoj sferi... Uzbuđuje li se Moskva, to se stavlja na račun paranoje zavere ili opkoljenja». (1)

Naviknut da meri svet «dvostrukim aršinima» svoje samovolje, Zapad sebe oslobađa od prigovora za paranoju, koji bi mu se mogao sa punim pravom pripisati, s obzirom da svoje širenje na Istok opravdava tobožnjom pretnjom od «ruske ekspanzije». Rusi na ta melodramatična i usiljena zastrašivanja lakovernih zapadnih masa, odgovaraju, pozivajući se na istorijska iskustva, da njihova zemlja nikada nije povela osvajačke ratove protiv zapadne Evrope, dok je nasuprot Zapad bezbroj puta krenuo u osvajanje Rusije. Zatim navode neke manje pristrasne zapadne analitičare koji ističu da je pojam «hladni rat» neodgovarajući i da Nato savez u stvari sprovodi pripreme za obračun sa Moskvom. Ipak, takav scenarijo deluje malo verovatan; zapadne odbrambene ustanove su dovoljno razmotrile ruske kapacitete nuklearnog odvraćanja da ne bi ni pomišljale da se upuštaju u novu operaciju Barbarosa.

Bukureštanski samit, na kome je stavljeno na dnevni red pitanje zvaničnog prijema Ukrajine i Gruzije u redove zapadne alijanse, okončao je se prividnim povoljnim ishodom po Rusiju, jer ispada da su SAD, pod pritiskom država saveznica i uzvišenog tona ruske diplomatije, popustile, pristajući da odlože do decembra konačnu odluku. Međutim, može li se za toliko govoriti o diplomatskoj pobedi Rusije i špekulisati o pojavi prvih pukotina unutar zapadnog bloka? Nije li Kondoliza Rajs bahatim rečnikom sile obznanila učesnike da SAD ne ustupaju ni za stopu i da je integracija Ukrajine (sporedno Gruzije) u Nato «pitanje kada a ne ako»?

Kada dolazi na red priča o delotvornom protivljenju Nemačke i Francuske samovolji prekookeanskog despota, koja nesumnjivo pogoduje sujeti evropskog javnog mnjenja, autor ovih redova je sklon da gleda na nju sa priličnom skepsom i to iz razloga zasnovanih na veri u poučnost empirijskog poimanja međunarodnih odnosa.

Kao prvo, treba se setiti da se EU nije ustručavala da javno podržava šarene i ružičaste revolucije u Ukrajini i Gruziji, te da je po tom pitanju stajala na potpuno istoj liniji kao i Vašington. Uoči izbijanja niza «demokratskih revolucija» u bližoj periferiji Rusije. Kancelar Šreder, koji se smatrao za «velikog prijatelja Rusije», je potpisao sa predsednikom Bušom u Vašingtonu «Germano-američki savez za XXI vek». Ako se uzme da su od tada došle na čelo Francuske i Nemačke osobe sa izraženim atlantističkim sklonostima, izvesna opreznost po pitanju opozicije tih zemalja diktatu SAD deluje vrlo opravdana.

Zapadna «Ukrajinska politika» je plod, kao i na svim ostalim poljima, uske koordinacije u trouglu Vašington-London-Berlin, o čemu svedoči osnivanje 2007 Evro-Američkog Parterskog Komiteta za Ukrajinu, koji se redovno konsultuje sa Nemačkim Savetom sa Spoljne Odnose (DGAP) i sa Šatam Hauzom (engleskim Kraljevskim Institutom za Međunarodne Poslove). (2) Dotičnim Komitetima predsedavaju bivši nemački ministar Odbrane Volker Rühe i Zbigniew Brzezinski, dok u njegovim radovima učestvuju znamenite ličnosti međunarodnog «bratstva» kao što su Malkom Rifkind, Brent Skaukroft, Januš Bugajski, Jan Soren Pitersen, Viliam Peri, Medlin Olbrajt, senator Ričar Lugar, Bronislav Geremek… Potrebno je istaći za neupućene da se instituti te vrste osnivaju radi «peglanja» trans-atlantskih nesporazuma i prevazilaženja nesuglasica unutar zapadnog bloka. Iz tog razloga, jedino su pozvani da učestvuju na tim «forumima» ljudi sa usklađenim i konsenzualnim viđenjima svetskog poretka, odnosno provereni atlantisti.

Naravno, može se na te argumente staviti primedba da postoje konkretne nesuglasice u odnosima između EU i SAD i da su povodi za Evropsku uzdržanost u toj aferi mnogostruki : Evropa se sprema da otvori sa Rusijom pregovore o «ojačanom partnerstvu»; 80% gasa i nafte koje Evropa kupuje od Rusije ide preko ukrajinske teritorije, što podrazumeva da bi destabilizacija Ukrajine mogla ugroziti energetsku bezbednost zemalja EU.

Uprkos svemu tome, Američko grubo, nediplomatsko, ponašanje pri vrlo osetljivom pitanju za Rusiju, Nemačko upadljivo protivljenje američkom despotizmu, ostavljaju utisak izveštačene igre i bude sumnju da je Bukureštanski samit možda samo bio uvodni čin, probni balon pušten radi merenja ruske nepokolebljivosti u odnosima sa Nato savezom. U slučaju da Američki blef upali, Evropa će biti prva da je potapše po ramenu i da joj čestita na uspehu. Uostalom, integracija Ukrajine u zapadne strukture omogućila bi EU da dođe u neposredni dodir sa transkavkaskim i kaspiskim izvorištima nafte i da manje zavisi od ruskih energetskih isporuka.

U slučaju da naiđu na nepomirljivu odlučnost Rusije da svim mogućim sredstvima, uključujući u zadnjoj meri i vojna, odoli nadiranju neprijateljskog bloka u njeno geopolitičko dvorište, Sjedinjene Države će odustati od svojih namera i opredeliti se za «izlaznu strategiju». Tada će joj EU biti od velike koristi. Krivica za neuspešan poduhvat i ustupanje bi bila bačena na nagovešteno protivljenje EU, čime bi Amerika spasila obraz. U svakom slučaju, do sledeće prilike, SAD će nastaviti da blefiraju u nadmetanju sa Rusijom i da glume moćnu supersilu.

Moskva je bez odlaganja poslala mnogostruke signale koji upozoravaju SAD da su ovaj put «prekoračile meru u svim pogledima».(3) Predsednik Putin je, na konferenciji za štampu datoj na Bukureštanskom samitu, svima jasno stavio na znanje da bi prodor Nato pakta do granica Rusije bio protumačen kao neposredna pretnja nacionalnoj bezbednosti njegove zemlje. Sa svoje strane načelnik generalštaba ruske armije, Jurij Balujevski je opomenuo Zapad da bi Rusija mogla preduzeti mere vojne i «druge prirode» u slučaju da Nato pakt nastavi da prenebregava njene vitalne interese.

Galicija kao metafora savremene Ukrajine
Ta verbalna neumitnost je za svaku pohvalu. Ostaje da jake reči ne zamenjuju suštinsku i prospektivnu «totalnu strategiju» koja je prema Andre Bofru (Beaufre) «zadužena da pojmi vođenje totalnog rata. Njena uloga je da definiše vlastiti zadatak i spoj raznolikih generalnih strategija, političke, ekonomske, diplomatske i vojne» («Introduction à la stratégie, Paris, 1965, str. 24-25»). Zapad ne zaboravlja da je Rusija olako pala na ispitu u vreme ukrajinskih predsedničkih izbora 2004, koji spadaju, po proceni Vitalija Tretjakova, među najvažnije događaje ruske istorije zadnjih trideset godina (4), te da je Rusija bez verodostojnog otpora dozvolila predstavnicima «Galicijske ideologije» (dr. Zoran Milošević) da se dočepaju vlasti. Nakon svega Rusija je pasivno posmatrano kako, sa novostečenih položaja, zapad manevriše sa ciljem da potisnu ruski uticaj i da otgrnu Ukrajinu iz geopolitičke i geostrateške orbite Rusije – što je posvim kriterijumima bilo nedopustivo.

Lakonski, se može tvrditi da je od doba raspada Sovjetskog Saveza, Rusija tada pretrpela civilizacijski poraz i na Ukrajinskom tlu. Uvučeni u sam vrh vladajuće nomenklature i bezbednosnih struktura, zastupnici «Galicijske ideologije» poreklom iz zapadne, većinski unijatske Ukrajine, pokrenuli su «ukrajinsku revoluciju», koja se svodi na derusifikaciju iskonskog maloruskog stanovništva i na širenje sintetičnog, veštačkog «ukrajinskog nacionalizma». Ograničena do tada na zapadne oblasti, čiji je ruski identitet radikalno preobražen nakon viševekovnog procesa unijaćenja i životarenja na rubovima Mitel-evropske kulture, zaraza ukrajinske negativne «nacionalne svesti», koja se odražava kroz patološke izlive Rusofobije, počela je da se širi, zahvaljujući naklonostima nove vlasti, na istočnije oblasti zemlje.

Proizvedena u zapadnim strateškim radionicama, Galicijska ideologija je prouzrokovala ciklus odnarođivanja, te gubitka izvornog identiteta jednog dela ruskog nacionalnog korpusa. Takav fenomen, svojstven rubnim prostorima pravoslavne ekumene, deli mnoge zajedničke crte sa procesima rasrbljivanja srpskih zemalja, koji su doveli do amputacije značajnih srpskih zajednica od srpskog stabla: unijaćenje, preveravanje, menjanje porodičnih prezimena, naglašavanje lokalnih partikularizama, unapređenje dijalektičnih posebnosti u zasebne «jezike». Istorijski revizionizam, bunt protiv tobožnjeg «hegemonizma» glavnog dela istovetnog nacionalnog korpusa, su zajedničke crte srpskog i ruskog raskolničkog sindroma, čiji su plodovi «crnogorski nacionalizam», hrvatski patološki šovinizam, galicijsko «anti-Moskovstvo».

Nakon uspešnog usađivanja ukrajinskog nacionalizma u galicijsku sredinu, Austrija i Vatikan su nastojali da stvore od Galicije «Pijemont» ukrajinske nezavisnosti, odakle bi se zaraza „nezavisnosti“ širila dalje prema Istoku. Bečki dvor je naložio daleke 1842 filologu Jerneju Kopitaru da galicijski dijalekt unapredi u poseban ukrajinski jezik odvojen od ruskog. Nesumice važan korak na putu osnivanja Ukrajinske posebnosti i identiteta. Kopitar je takođe nastojao da nametne latinski rukopis Malorusima, što nije mu pošlo za rukom.(5) Osim toga, Vatikan i Beč su šakom i kapom finansirali ukrajinske «naučno-prosvetne» institucije, zadužene za postavljanje «naučnih» temelja ukrajinskom partikularizmu, za izgradnju «terminološkog i saznajnog aparata unijatske «austro-ukrajinske partije» i unapređenje nove etnogeneze (6).

Galicijska ideologija uglavnom se širi posredstvom unijatske crkve i raskolničkih pravoslavnih crkava, koje jedino Vatikan priznaje, dok se obratno ruski identitet održao zahvaljujući ruskoj pravoslavnoj Crkvi (moskovski Patriarhat). Po nalogu Rima, grko-katolička crkva podržava raskole unutar pravoslavne crkve i sklapa saveze sa raskolničkim poglavarima. Kijevski mitropolit Filaret je proglasio 1991, uz pokroviteljstvo ukrajinske političke nomenklature, struktura bezbednosti i ukrajinske emigracije iz SAD i Kanade, «autokeflanu ukrajinsku crkvu» (7) koja koristi porive antimoskovskog šovinizma u korist ličnog jačanja i time stvara povoljne uslove za preveravanje i prelazak u unijatizam.

Unijaćenje, kao prvi stepen gubljenja ruskog izvornog identiteta, je raskrčilo put «nacionalnom konvertitstvu» i potragom za «političko-teritorijalnim konstituisanjem» i podstaklo konvertite da potraže novi indentitet u Mitelevropskoj, katoličkoj kulturnoj sredini.(8) Zapadna sredstva manipulisanja javnim mnjenjem jednoglasno ističu istorijsku i kulturnu pripadadnost Ukrajine srednjoj Evropi. Prvi je jasno formulisao tu ideju nemački teoretičar Mitelevrope, Friedrih Nauman (1860-1919). Verovao je da «problem» Ukrajine mora biti rešen njenom nezavisnošću i prisajedinjenjem u istočnu kolonijalnu sferu Nemačke. Zapad nastoji da preko galicijskih otpadnika usadi Ukrajincima zapadni tropizam i «usisa» Ukrajinu u svoju interesnu sferu. (9)

Zapadni centri moći su ispravno uočili da dugoročna konsolidacija Ukrajine kao perifernog prirepka Zapada zahteva «veštačku promenu etno-demografskog karaktera prostora» (Milomir Stepić). Sveta Stolica je razvila doktrinu po kojoj treba vršiti opkoljavanje i fragmentiranje Rusije preko njenih rubnih teritorija, na kojima je pravoslavna civilizacija bila izložena prozelitskim pritiscima i viševekovnim agresijama romano-germanskog sveta. Osvajanje duša slovenskih «šizmatika» se smatra bitnim uslovom za trajno nadvladanje nad njihovim prostorima i sirovinskim bogatstvima. Mač i krst su odvajkada delotvorno sarađivali pri kolonizaciji Istoka. Jedino što danas anglo-saksonske tehnike «etnoinžinjeringa» i «nation-building-a» često zamenjuju nasilna preveravanja.

Od nezavisnosti Ukrajinske republike 1991 «galicijska ideologija» je zauzela privilegovani položaj u društvu ; postala je ideologija vlasti i sveprisutna je u ukrajinskom svakodnevnom životu. Unijati, koji ne čine više od 10 % stanovništva (10) su zauzeli glavne poluge vlasti, tako da je njihov uticaj nesrazmeran procentualnom broju u stavnovništvu. Vlasti su pokrenule svestranu ofanzivu u korist «ukrajinizacije» društva. Izglasani su zakoni o ukrajinizaciji ruskih prezimena; ruski jezik se izbacuje iz zvanične upotrebe i ne dozvoljava se njegovo predavanje u školama; podupire se upotreba latinice na štetu ćirilice (11); ruska istorija i identitet zemlje se prećutkuju; svakom prilikom se naglašava, kroz državne medije i stručne radove, ukrajinski partikularizam i tobožnja pripadnost Centralnoj Evropi itd...

Tvrdo jezgro «narandžaste revolucije» i političkih koalicija koje su je predvodile činili su zapadni Ukrajinci. Kandidat Zapada Viktor Juščenko i «pasionarija» ukrajinskog «zapadanja» Julia Timošenko  održavaju od 90-tih godina prošlog veka tople odnose sa nizom neo-fašističkih (unijatskih) stranaka i pokreta koji se otvoreno pozivaju na tradiciju Organizacije Ukrajinskih Nacionalista Stepana Bandere i SS divizije Galicija. Primili su mnoge od tih stranaka u redove koalicija koje su sastavili uoči izbora. Neke od njih, kao što je UNA-UNSO raspolažu paravojnim milicijama, koje su se borile na strani Čečenskih i Hrvatskih separatista i upozoravaju da će uz pomoć Nato snaga «zabiti trozubac (nacionalni simbol) u srce ruskog medveda», što nije za potceniti s obzirom da  imaju mnoge pristalice u hijerarhiji ukrajinske vojske. (12)

Statističke procene su najpouzdaniji pokazatelj ruskog poraza u Ukrajini. Pod impulsom unijatske propagande, pro-zapadni kandidat Viktor Juščenko je uspeo da sakupi 45% glasova, što znači da se odgovarajući broj birača de facto odobrava njegov program integracija u evro-atlantske strukture i kidanja viševekovnih veza sa Rusijom. Ta cifra se poklapa sa najnovijim ispitivanjima javnog mnjenja prema kojima se 56% Ukrajinaca protivi ulasku njihove zemlje u Nato pakt, dok ostalih 44%, računajući tu i «neodlučne» (kojih ima 30%), ne osporavaju politiku evro-atlantskih integracija. Možemo iz toga zaključiti da je preko 34% pravoslavnog stanovništva «flotantno» i da se nalazi pod posrednim ili neposrednim uticajem galicijske manjine.

Uzroci ruskog poraza u bitki za Ukrajinu
Glavni uzroci «strateškog» poraza Rusije (Vitalij Tretjakov dixit), bar sudeći prema analizi dr. Zorana Miloševića, su «politička pasivnost Rusa u Ukrajini ali i Rusiji» i «neutralnost» ruske pravoslavne Crkve, koja je zahtevala od Kremlja da se ne meša u unutrašnje poslove Ukrajine. Ruska nesposobnost da značajnije utiče na razvitak događaja razotkriva stanje ideološke nemaštine i geopolitičke neartikulisanosti njene spoljne politike. Rusija nije uspela da predloži pravoslavnim državama valjanu alternativu «evro-atlantskim integracijama» u vidu svepravoslavnog bloka. Zanesena fiks-idejom da treba po svaku cenu da zbaci teret «bratskih naroda», zanemarila je geostrateške potencijale sve-pravoslavnog saveza i prepustila sudbini srodne narode (Bjeloruse, Ukrajince) i tradicionalno joj privržene nacije (Srbe).

Kada se uplitala u unutrašnje prilike stranih država, to je radila nezgrapno, često sa zakašnjenjem, i trošeći svoj prestiž u pružanju podrške istrošenim i nedostojnim liderima, što se jasno očitava na ukrajinskom primeru. Pošto nije izgradila stranku sa čestitim i Rusiji naklonjenim vođama, prisiljena je bila, pod pretnjom pro-zapadnog prevrata, da se založi  za korumpiranu ekipu neprincipijelnog aparatčika Kučmu, dakle za ljude lišene političke vizije i omrznute u narodu. Ta trula klika, koja je godinama gurala Ukrajinu u tor evro-atlantskih intergracija, se preobratila rusofiliji pod pritiskom ulice i pošto joj je Zapad otkazao  pokroviteljstvo. Sam Viktor Janukovič, nasuprot stereotipima koji ga predstavljaju kao antizapadnjaka, zalaže se za učlanjenje u EU i ne izjašnjava se izričito po pitanju ulaska u Nato. (13)

Teško se daju objasniti očigledna improvizacija i stanje zbunjenosti ruske politike u vreme izbijanja pro-zapadnih «revolucija» u Ukrajini i Gruziji. Mogu li se pripisati iznenađenju, kada je svima jasno da su ti poduhvati pripremani i organizovani mesecima unapred i da tako masovna mobilizacija sredstava i ljudi nije mogla promaći oprezu ruskih obaveštajnih službi, koje se još uvek računaju među najboljima na svetu? Uostalom, Zapad nije tajio svoje namere i redovno je najavljivao buduće prevrate preko vlastitih medija. Prema tome, zašto Kučmin represivni aparat nije ništa preduzeo kako bi osujetio predvidljiv razvoj događaja ?

Šta vise, kada je kriza izbila, Rusija je pristala da se povinuje tuđim pravilima igre. Pokorno je stajala po strani i posmatrala kako Zapad, bez srama, pruža masovnu medijsku, diplomatsku, finansijsku i ostalu vrstu pomoći svojim štićenicima, te maše pretnjama embargom i civilnim ratom u slučaju nepoželjnog ishoda izbora. Slušala je hladnokrvno kako joj zapadni licemeri čitaju lekcije o demokratiji dok istovremeno podstiču zauzimanje vlasti nelegalnim sredstvima rata niskog intenziteta. Pratila je takoreći sa distance petooktobarski prevrat u Srbiji kog su izveli anti-srpski petokolonaši koji sebi nazivaju «otporašima». Uzdržano je reagovala na vršljanje zapadnih subverzivnih struktura po prijateljskoj Bjelorusiji, gde tobožnja «opozicija», koja ne predstavlja ni 5% biračkog tela i koju predvode katolička i unijatska inteligencija(14), proba na snagu da svrgne sa vlasti popularnog predsednika Lukašenka.

Zapadna licemernost i oholost, te mazohistička pasivnost Rusije opet su izbili na površinu 2007, kada je nelegitimni predsednik Juščenko odlučio da izvede mini-puč i, pregazivši konstituciju, da raspusti Parlament koji mu nije bio naklonjen. Zapadne sile nisu našle za nužno da stave ikakav prigovor na takav postupak pošto su verovatno one dale zeleno svetlo Juščenku, koji se nalazio pod pretnjom da mu većina u Radi oduzme, preko promene konstitucije, monopol nad stranom i bezbednosnom politikom i kontrolu nad neuralgičnim ministrarstvima odbrane i spoljnih poslova.

Geopolitički diletantizam ruske spoljne politike se često graniči sa «prostornim nihilizmom» (Milomir Stepić). Od kad je Boris Jeltsin ponudio «bratskim sovjetskim narodima» da uzmu koliko god im se prohte teritorija, Rusija je usvojila doktrinu «deteritorijalizacije» svoje strane politike. Ruski državni aparat je bio procenio da ekonomski oporavak Rusiji iziskuje teritorijalno «stezanje» i odricanje od uloge ideološkog svetionika. Zato uporno daje prevlast unutrašnjoj konsolidaciji, posredstvom «pragmatičnih» ekonomskih veza sa inostranstvom i izbegava sporove geopolitičke prirode sa zapadnim suparnicima.

Kompleks poraženog je takođe oblikovao ruski odnos prema prostornim pitanjima. Koristeći povoljan odnos svega, Sjedinjene Države su cinično tražile od Rusije da kao dokaz svog demokratskog opredeljenja žrtvuje na «oltaru demokratije» svoje legitimne geopolitičke interese. Zapadna propaganda  je razradila tezu (koja važi još samo za Srbiju) prema kojoj Rusija može postati «normalna», demokratska država samo nakon značanjnih teritorijalnih žrtava i ustupaka. Ruske državne pseudo-elite iz Jelcinove ere, zbog krivog shvatanja mehanizama zapadne demokratije i ulizivačkog odnosa prema Zapadu, su se potpuno saglasile sa takvim viđenjima i rado su zbacile teret geopolitičke odgovornosti da bi se posvetile lukrativnim (pljačkaškim) rabotama.

Sudbonosni ukrajinski geopolitički čvor
U poređenju sa odnosno bezazlenim odpaništvom zemalja bivšeg Varšavskog ugovora koje su pripadale sovjetskom zapadnom zaleđu, prelazak Ukrajine pod okrilje zapadnog bloka, bi imao daleko dramatičnije i negativnije posledice po Rusiju, i osujetio bi njen povratak na položaj evroazijske velike sile i protivteže evro-atlantskom činiocu. Izvanredno mudra Natalija Naročnicka je došla do zaključka da bi gubitak Sevastopolja i Krima značio «i konačno rešenje istočnoga pitanja s porazom Rusije i slovenstva» i prouzrokovao «kraj njene uloge svetske države s katastrofalnim posledicama za istočnohrišćanski svet, Sredozemlje i Balkan.»

Ukrajinska država zauzima vrlo značajan geostrateški prostor, na kome se graniče, prožimaju i sukobljavaju dve antagonističke civilizacije, istočnopravoslavna i zapadna. Gledana iz zapadne perspektive kao terra missionis i «ničija zemlja», Ukrajina je bila izložena neprestanim ofansivnim nasrtajima katoličkog prozelitizma, strvinarskog pangermanizma i anglo-saksonskog globalnog hegemonizma.

Ukrajina je istovremeno istureno predvoje Pravoslavlja prema Zapadu i tranzitni prostor koji spaja Treći Rim sa pravoslavnim Balkanom, što čini od nje geopolitički stožer potencijalne pravoslavne imperije od Vladivostoka do Atine. Pošto okupira centralni položaj na pravoslavnom luku koji se širi od Sibira do Grčke, eventualno priključenje Ukrajine zapadnoj interesnoj sferi bi presecalo teritorijalni kontinuitet pravoslavnog sveta i dovelo u pitanje konstituisanje pravoslavnog bloka oko «tvrdog jezgra» Moskva-Beograd. Nemački politički i industrijski faktori iz vremena prvog svetskog rata bili su primetili da bi nezavisnost Ukrajine prouzrokovala globalno slabljenje Rusije, pošto bi joj bio zatvoren izlaz na Crno More i balkansko poluostrvo. Tada bi se Nemačka našla u prilici da ostvari svoje planove povezivanja sa Bliskim istokom preko Balkana. (15)

Neosporno je u interesu mondijalističkog i anti-pravoslavnog Zapada da trajno pretvori Ukrajinu u zemlju sa barijernim osobinama, da je promoviše u centralnu kariku geostrateškog uređaja poznatog istoričarima međunarodnih odnosa pod različitim imenima: baltičko-crnomorki sistem, Intermarium, sanitarni kordon. Prema tom geopolitičkom konceptu, kog je, među ostalima, zastupao nemački kancelar Teobald fon Betman Holveg (Theobald von Bethmann-Hollweg (1856-1921), Ukrajini je dodeljena uloga značajne karike, «zaključnog kamena svoda» (Sherman Garnett) anti-ruskog lanca protektorata koji se proteže od pribaltičkog regiona do Transkavkazije.

Bržežinski je zaključio da bez Ukrajine, Rusija automatski gubi svoj imperijalni karakter (u stvari status Evropske velike sile) i da je jedan od prioritetnih zadataka američke politike na «evroazijskoj šahovskoj tabli» svim silama sprečiti ponovno ujedinjenje ruskog etno-istorijskog prostora. Može se dodati da gubitkom Ukrajine Rusija postaje, u teritorijalnom pogledu, više azijska nego evropska zemlja, što samo može pridoneti njenom isključenju iz evropskih poslova. Uostalom, sve zapadne koalicije, kako je primetio Nikolaj Danilevski, su nastojale da isključe Rusiju iz Evrope i da joj ospore status evropske sile.

Od svih negativnih posledica učlanjenja Ukrajine u zapadni savez, najnepovoljnija po Rusiju, i sav pravoslavni svet, bi neosporno bila zaposedanje crnomoske obale i luka od strane Nato snaga. Računajući, po mnogim procenama, da Ukrajini za punopravno članstvo, treba bar deset godina kako bi uskladila svoj odbrambeni sistem sa standardima Nato pakta, «Sevastopolj bi postala, na horizontu 2018, vojna baza Nato pakta» (16) Ovde valja napomenuti da je Rusija potpisala ugovor sa Ukrajinom o stacioniranju ruske flote i korišćenju obalske infrastrukture do 2017. I ako bi nastavila da raspolaže delom crnomorskih i azovskih obala, njen ekonomski razvoj i vojna bezbenost bi se našli ugroženima zbog osnovne neravnoteže između uskog primorja i ogromnog kopnenog zaleđa.

Kao daleke 1856, kada su zapadne sile (Francuska i Engleska) Pariskim ugovorom, iznudile posle pobede na Sevastovolju, proterivanje Rusije iz crnomorskog basena, osporavanje njenog statusa pomorske sile ostaje i dalje na dnevnom redu rusofobske politike. Reklo bi se da se savremeni zapadni stratezi često upravljaju, u određenju svoje strategije prema Rusiji i Srbiji, iskustvima lukave Austro-ugarske diplomatije. U noti od 20 novembra 1914, poslatoj zemljama saveznicama, Austrijska vlada je jasno iznela svoje viđenje Ukrajinskog pitanja: «Cilj Austrijske politike u ratu će biti da odvoji ukrajinski narod od Moskve i da uspostavi nezavisnu Ukrajinu. To neće samo oslabiti Rusiju jednom za uvek, nego će takođe oslabiti njen uticaj u crnomorskom basenu» (17)

Isključenjem Rusije sa Krima i sa Azovskog primorja, Zapad sebi obezbeđuje kontrolu nad diagonalom Podunavlje - Crno More –Kavkaz koja vodi ka bogatim izvorima energenata Kaspijskog mora i Centralne Azije. Kroz mehanizme regionalnih integracija zemalja crnomorskog basena, začete sredinom 90-tih godina, SAD i njeni saveznici sebi krče put ka «Velikom Srednjem Istoku». Posle uspešnog sakupljanja svojih glavnih regionalnih klijenata unutar GUUAM-a, SAD su ovlastile EU, tradicionalnog izvršioca transatlantske strategije u osetljivim zonama ruskog bliskog inostranstva, da osnuje nadgranični evroregijon oko Crnog Mora.

Evropska Unija je najavila 30 marta 2006 u rumunskoj luci Konstanti, na međunarodnoj konferenciji posvećenoj «inter-regionalnoj saradnji u crnomorskom bazenu» osnivanje u bliskoj budućnosti nadgranične regije crnomorskog basena, koja bi funkcionisala po modelu Jadranske evroregije. Pjer Ilar je pronašao prve obrise takvog projekta u radu američkog think tank-a Džerman Maršal Fend (German Marshall Fund) naslovljenom «Razviti novu evro-atlantsku strategiju za regijon Crnog Mora». U tom dokumentu se obrazlaže da je «Crno more novi «posredni prostor» između evroatlantske zajednice i Velikog Srednjeg Istoka». Iza toga se da prepoznati stari geopolitički projekt dijagonalnog prodora pangermanizma ka crnomorskom i kaspijskom basenu, centralnoj Aziji, Indijskom podkontinentu. (18)

Sejmuel Hantington je upozorio na kulturno-civilizacijsku pocepanost Ukrajine, koja čini od nje krajnje nestabilnu državnu tvorevinu, podeljenu na tri «kulturno-političke» celine (19), koja svaka sa svoje strane, sa izuzetkom centralnih oblasti koje imaju više amorfni karakter, naginje ka suprotnim geopolitičkim polarizacijama. Na tom prostoru žive u stvari dva naroda sa različitom istorijsko-kulturnom prošlošću i iskustvom.

Ukrajina, rastrzana suprotnim težnjama i gravitacionim snagama, mogla bi se raspasti po kulturno-političkim šavovima u slučaju ekstremnog zatezanja domaćih i međunarodnih odnosa, prouzrokovanom napuštanjem neutralnosti zemlje. Neposrednom ingerencijom u unutrašnje političke sukobe Ukrajine, Zapad je značajno doprineo njenoj daljoj destabilizaciji i podeli. Kada bi se Rusija ozbiljnije umešala u te intrige, Ukrajina bi se našla na ivici civilnog rata. Moskva je zvanično zapretila da bi mogla da podrži takav scenarijo u slučaju da zvanična vlast u Kijevu nastavi da omalovažava ruske zebnje. U situaciji civilnog rata i dovođenja u pitanje teritorijalnog integriteta Ukrajine, nije isključeno da bi moglo doći do vojne intervencije snaga Atlantskog saveza, koji se priprema od 1997 za takav ishod, kroz zajedničke manevre sa ukrajinskom vojskom. (20)
_______________________________________________________

Izvori:

  Štampa