Predhodna strana

Jedan od čelnika novoosnovane „Demokratske levičarske partije“ Iraka, Ali al Džiburi za Srpsku politiku govori o korenima i ciljevima svetskog terorizma danas

Koreni i ciljevi svetskog terorizma

Mnogi smatraju da je Al Kaida ekstremno religiozna i da teži da raširi taj verski muslimanski ekstremizam. Međutim, to je pogrešno mišljenje koje ne odgovara stvarnosti, jer zločine koja ona čini u cilju ostvarivanja svojih načela nepodudarni su sa islamskom verom, učenjima, kao i načinu i kulturi islamskog sveta.

Nema sumnje, govori se o tome, da je retrogradni terorizam koji danas opstojava u svetu pod rukovodstvom organizacije Al Kaide izašao iz istorijskih okvira legalnih borbi koje bi savremeni svet mogao da prizna. Jer, ovde se ne može govoriti o nekakvoj klasnoj borbi koju vode eksploatisani, niti o borbi između država i buržoaskih struktura oko ekonomskih i političkih koristi, već je reč o opštem uverenju da je Al Kaida ekstremno religiozna i da teži da raširi taj verski ekstremizam. Međutim, to je pogrešno mišljenje koje ne odgovara stvarnosti, jer zločine koja ona čini u cilju ostvarivanja svojih načela i obrasci života koje želi da nametne narodima nepodudarni su sa islamskom verom, ili sa bilo kojom njegovom varijantom ili sektom. Čak i kada to hoćemo da objasnimo kroz evropske verske tradicije.

Poznato je da su Al Kaidine ideje, u stvari, produžetak vahibističke dogme koja se pojavila na Arabijskom Poluostrvu početkom 18. veka pod vođstvom Šejha Muhameda Ibn Abdulvehaba al Tumejmija koji se rodio 1073. godine po hidžri, u oblasti al Sinija u Nedždu. On je bio od onih verujućih ljudi koji je sav svoj život posvetio religijskim poslovima, načinivši, na kraju, sopstvenu novu veru koja poziva na povratak prvobitnom primitivnom životu u kojem su zabranjeni književnost, umetnost,i sve ono bez čega se ne može zamisliti savremeni život. Tu su još, recimo, verske zabrane posete grobovima svojih predaka, podizanje spomenika, zabrana poseta turbetima svetaca i imama. vahibizam poziva na to da se sveci i njihovi grobovi deskaralizuju i da im se ne daje prednost u odnosu na ostale smrtnike. Njegova misija je prihvaćena od strane pustinjskih stanovnika različite kulture i stupnja civilizacijskog života.

Prvi koji su ga prihvatili, kao i njegove dogme, bili su saudijski prinčevi. Na primer, Muhamed Ibn Saud koji je umro 1765. godine i njegov sin princ Abdulaziz. Oni su sa Abdulvehabom napravili poseban savez. Posle smrti osnivača Vehabizma, okupili su se i ujedinili svi saudijski prinčevi koji su imali u svojim rukama versku i svetovnu vlast. Od tada oni počinju sa misionarenjem, šireći vahabitski mezheb (ar. školu, pravac) služeći se pri tom varvarskim metodama, napadima i sejanjem straha po feudalnim, malim kneževinama u Nedždu, Hidžazu i susednim državama. Oni su usput pljačkali, otimali i širili sopstvenu kneževinu, ali su ih velike države i imperije toga doba kao Osmanlijska, V. Britanija i Egipat Muhameda Alija, sprečile da se prošire izvan pustinja Arabijskog Poluostrva. Ipak, i pored toga pljačkaški napadi na susedne države, među njima i Irak, nisu prestajali sve do osnivanja savremene iračke države, kada je Britanija sazvala mirovnu konferenciju između kralja Fejsala Prvog, iračkog kralja, i Abdulaziza al Sauda, saudijskog kralja. Od tada je vahibistička vera, odnosno pokret, ostala ograničena samo na Arabijsku Saharu i eto iz jednog takvog verskog i socijalnog okruženja proizašao je Osama bin Laden, osnivač al Kaide. On je upravo oslonjen na vahibizam, njegove već pomenute norme i vrednosti koje su vrlo bliske retrogradnoj fašističkoj dogmi.

Nema potrebe da ovde objašnjavam američku ulogu u formiranju al Kaide i kako ju je upotrebila za rat protiv avganistanske vlade naklonjene Sovjetima, pošto je to svima poznato. Ova saradnja nam pomaže da shvatimo stvarne ciljeve al Kaide i svih islamističkih pokreta i partija koje se danas suprotstavljaju Americi. Naravno, ovo neprijateljstvo nije došlo s razloga što je Amerika jedna kolonijalna i imperijalna sila, već desetinu godina, niti je ona bila muslimanska zemlja  kada su ovi pokreti i partije sarađivali sa njom protiv Sovjetskog Saveza, dok je on bio velika sila, a svetski komunistički pokret imao široki uticaj na mase i odlučujući uticaj na zbivanja u svetu. Posle propasti sovjetskog lagera i rasula u komunističkom pokretu, po ideološkom i organizacionom šavu, islamistički pokreti su počeli da javno delaju protiv Amerike, što jedino potvrđuje da se islamističke snage nisu samo zadovoljile ratovanjem protiv komunizma, kako je želela Amerika, nego su događanja potvrdila da one žele da sruše svetsku civilizaciju i da društva vrate u način života srednjega veka. Prvi sukob izmeću ovih islamističkih tendencija i Amerike odigrao se 11. septembra kada je al Kaida udarila na Ameriku i Belu Kuću, da bi kao odgovor na ovaj događaj došla objava rata svetskom terorizmu od strane američkog predsednika. Ovo je bila jedna nervozna odluka, nedovoljno proučena i nije propraćena odgovarajućim mehanizmima da bi dovela do uspeha. Prvo što je Amerika uradila kao odgovor na septembarska događanja bio je napad na Avganistan i obaranje talibanske vlasti. Ujedno to se smatralo i prvom pobedom nad terorizmom. Međutim, to se pojavio i prvi pokazatelj neuspeha kao i američke nemoći u sučeljavanju sa terorizmom, jer su se al Kaida i Talibani sklonili u nepristupačne planine na avganistansko-pakistanskoj granici sa celokupnom svojom mehanizacijom i snagama. Odatle su mogli da se odupru partizanskim ratovanjem svim direktnim napadima, a to vrlo uspešno čine i danas.

Ovaj rat se nastavlja i u stalnoj je ekspanziji. Proširio se na Irak gde su njegove posledice znatno gore nego u Avganistanu. Smatram da ovaj neuspeh i nemoć u sučeljavanju sa događajima ne može biti pripisan samo Americi, nego je to neuspeh i novog svetskog poretka koji velike kapitalističke zemlje, zajedno sa Amerikom, žele da nametnu svetu. To je ujedno neuspeh i međunarodnih organizacija, pre svega Ujedinjenih nacija i Saveta bezbednosti. Ipak, smatram da najveća greška zapada leži u tome što su vladajuće strukture zapadnih vlada i društava, sa svim zakonima i organizacijama, sve gurnula u lak i bezbrižan život u kojem su lični interesi stavljeni iznad svega. Ovakav obrazac vladanja i organizovanja vodećih zapadnih zemalja nije sposoban da se odupre besmislenom terorizmu, što pak, ne znači da će terorizam pobediti, da će zavladati svetom i nametnuti svoju besmislenu i retrogradnu ideologiju. Dakle, prosto se nameće pitanje, kakav bi mogao da bude rezultat ove civilizacijske borbe između retrogradnog terorizma i buržoaske demokratije? Na žalost, smatram da će jačanje i širenje terorizma podastrti put ekstremnoj desnici na Zapadu, da dođe na vlast, i da se tako pojave fašistički lideri tipa Hitlera i Musolonija. Time će biti omogućeno da se sadašnji i civilizacijski zakoni bace u vetar, kao i strukture utemeljene na njima, i da se navodno terorizmu objavi rat do istrebljenja. Ne samo u regijama i oblastima u kojima ova pošast postoji, već rat protiv navodnog terorizam i njegovih simpatizera širom muslimanskog sveta, što bi svako dovelo do toga da se uništi polovina muslimanske populacije.

Eto, zbog svega toga našem iračkom narodu je veoma potrebno da se u društvo vrati bezbednost, stabilnost i normalan život, da se zaustave otmice, ubijanje i emigriranje zbog sektaških borbi, kao i da se prekine sa stalnim prenebregavanjem najprostijih ljudskih prava i sloboda. Ovo zahteva niz mera, ne samo na bezbednosnom nivou, nego i na političkom, ekonomskom i kulturalnom nivou. Istorija je već počela da postavlja brojna pitanja, počevši od inicijative Nurija al Malikija (1) u pravcu nacionalnih reformi, do pitanja, ko će sada pokrenuti reforme i da li se te željene reforme neće uprljati krvlju sinova našeg naroda. Odnosno da li će ta reformistička sila imati snage da sve to iznese, ako dođe do kakvih zločina, i da li će imati mogućnost da svoj stav iznese pored naoružanih milicija, i obrazloži čime će se svakodnevno baviti.

Možda, važnije od svih tih pitanja jeste da li su Parlament i Vlada, koji su formirani na načelu religijske i nacionalne zastupljenosti, kadri da zaustave ovaj negativni proces bez kakvog istinski demokratskog nacionalnog programa, pošto se loše stanje nastavlja. Pogotovu ako se uzme u obzir da se proteklih meseci od pokretanja takve inicijative, duh sumnje i nepoverenja, štaviše ponekad i neprijateljstva, između velikih igrača koji stoje na čelu Parlamenta nastavlja. Upravo ti veliki igrači treba da narodu, nama ali i sebi da otkriju suštinu ove situacije, kako bi svi shvatili da jedan od najvažnijih tekućih sporova između ovih igrača nije u službi interesa iračkog naroda, nego da je službi podele vlasti. Podele vlasti kako bi se zgrabilo što više privilegija pa se stoga istrajava na ovom sukobu kako bi se sačuvale te privilegije, a potom prikrile sve režirane pljačke narodne imovine.

(1) Irački premijer (prim.prev.).

  Štampa