17. јул 2010.

Понижење V

„Серијал“ових националних понижења и самопонижења закључићемо намерно са привредом, јер нас у том делу и физички уништавају и трују, али ми због „привлачења страних улагања“ ћутимо и гутамо. Из различитих области узели смо по један пример а даље навођење свакодневних понижавајућих одлука или понашања „наше државе“ могло изазвати озбиљну мучнину, па вас ипак желимо поштедети тога.

Странци држе половину српских фабрика хране

Пре него што почнете са читањем која се све прехрамбена индустрија налази у рукама наших проверених „пријатеља“ само као напомена споменућемо: Да се на границама Србије не налази више фитопатолошка контрола исправности намерница које се увозе из ЕУ – јер се њихове декларације и сертификати мора без провере веровати. Да исправност намерница у продају унутар Србије контролишу стране инспекцијске куће па и оне из хрватске…. И сви су поштени и коректно обављају посао!? Иначе ово је баш време пуног „поштења и поверења“ у Свету па како да се ми у томе разликујемо, а императивно хоћемо у ЕУ.

Некадашњи велики српски брендови »Смоки«, »Чоколадне бананице«, »Најлепше жеље«, »Гранд кафа«, вода »Карађорђе« и други производи “Соко Штарка”, "Гранд Прома" и "Паланачког кисељака", недавно су по други пут продати странцима. Овог пута, словеначку »Дрогу Колинску«, у оквиру које су радиле ове српске компаније, купио је хрватски “Атлантик Груп”.

И док је Слободан Вучићевић, председник управе “Дроге Колинске”, задовољан јер ће, како каже, познати брендови код новог власника бити у добрим рукама, Словенаци су непријатно изненађени. Сва критика слила се на рачун власти која је дозволила да се прода “сопствена кожа”, односно највеће прехрамбено предузеће које је, како тврде, национални понос и национални интерес.

У нашој земљи реакције су, очекивано, мање бурне. Милош Бугарин, председник Првиредне коморе Србије, кратко је прокоментарисао: - Не бих желео да будем погрешно схваћен, али мислим да велики национални брендови попут „Соко Штарка" и „Гранд кафе" треба да буду унутар наших кућа. Али тржиште одређује услове, па нека је са срећом!

Ипак, из Хрватске су стигли умирујући тонови. Емил Тедеши, власник “Атлантик група”, рекао је да производња и радна места у „Штарку“, „Гранду“и „Кисељаку“ остају где јесу: - „Дрога Колинска“ је преузета с намером да настави раст и улагање у пословање у свим сегментима, у свим фабрикама и брендовима. Требало би очекивати искључиво позитивне помаке, бољу дистрибуцију, посебно на другим тржиштима у регији, као и додатне инвестиције у производњу и брендове.

Најатрактивније пиваре и шећеране

Око ове приватизације подигла се велика прашина, али је истина да је Србија одавно остала без великих прехрамбених брендова. Током 21 године приватизације, све гарнитуре власти мало су размишљале о очувању индустрије хране која је стратешка производна грана, главни извозни производ и прворазредно државно питање. Распродаја фабрика почела је практично са првим приватизацијама и данас више од половине фирми има страног газду.

Милан Простран, секретар Удружења за пољопривреду у Привредној комори Србије, за С медиа портал каже: - Увек је за нашу прехрамбену индустрију постојао велики интерес и домаћих, али посебно страних власника капитала. Овде је приватизација ишла много брже него у другим секторима. Тако су пиварска индустрија и индустрија шећера данас 100 одсто у рукама странаца, њихов удео код уљара и млекара је 50 одсто, док нешто мањи у осталим облицима производње хране.

Да подсетимо, Миодраг Костић је шећеране у Врбасу, Пећинцима, Бачу и Ковачици продао једном од водећих европских произвођача шећера, немачком „Нордцукеру“, који у Србији послује као “Суноцо”. Шећеране у Црвенки и Жабљу држи грчки „Хеленик шугар“, а фабрике у Сенти и Новој Црњи италијанска компанија “СФИР”.

У индустрији уља однос домаћих и страних снага је пола-пола. Тако је зрењанински “Дијамант”, који чини половину производње уља у Србији, у власништву хрватског Агрокора. Половина индустрије млека је у власништву инвестиционог фонда Салфорд („Имлек“, „Земун“, “Новосадска млекара”, “Млекара Суботица“ и „Импаз“ из Зајечара), док је млекару у Сомбору купила словеначака фирма “Лакталис”.

У кланичној индустрији имамо “Карнекс” који припада компанији “Ашнор” из Велике Британије, “Топико” је у власништву словеначке “Перутнине Птуј”, а кланицу у Банатском Пландишту купили су Хрвати. У индустрији воћа и поврћа страни капитал је у “Подгорина фруит”-у, “Раух” држи фабрику сокова у Коцељеви, “Агрокор” “Фриком”, а “Банат Бамби” ради у оквиру “Салфорда”. Слична је ситуација и у житној индустрији - Кикиндски млин купио је такође Агрокор, а Кипрани млин у Сремској Митровици…

Већа штета него корист

Овакав распоред снага не мора да буде опасан по српску економију ако се новац добијен од приватизације правилно употреби, тврди за С медија портал економиста проф. др Данијел Цвјетићанин, али изгледа да то није случај: - Многе земље развиле су се баш на основу страног капитала. Ипак, то мора кад–тад да проузрокује одлив профита из земље, што је лоша страна директних страних инвестиција. Добра страна је што се са њима подижу капацитети и расту производња, запосленост и извоз. Ипак, тешко је утврдити да ли је корист од примљеног новца већа од трошка изгубљеног профита. Наша држава се показала – и не само ова влада – као изразито неспособна да рационално употреби приватизационе приходе, па се од оваквих врста страних директних инвестиција најчешће могу очекивати само одливи профита.

По речима проф. Цвјетићанина, у већини развијених земаља је слободан проток капитала, роба и услуга, али не и радне снаге. Ако у некој од њих постоје извесне препреке за страна улагања, постављају се на деликатан, индиректан начин (заштита потрошача или нека друга форма). - Сиромашне и неразвијене земље, а нарочито банана–земље обично предају своје ресурсе великим мултинационалним компанијама. Судећи по активностима наших транзиционих влада, бојим се да је на “мапи пута” за Србију предвиђен овакав сценарио. Придружићемо се већини – али неразвијених – категоричан је проф. Цвјетићанин.

Мотиви странаца да улажу у нашу прехрамбену индустрију, како тврде наши саговорници, јесу тројаки: храна је роба која се набоље продаје, преко пословања у Србији добијају изузетно повољне царинске олакшице за излазак на велико руско тржиште и куповином пропалих комбината јефтино могу да дођу до огромних поседа квалитетне земље (Србија располаже са 5,11 милиона хектара пољопривредног земљишта, од чега је 4,2 милиона хектара обрадиво).
 

Овај мотив је најдугорочнији, али можда и најинтересантнији. Наиме, четири године после потписивања и ратификовања Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ, фирме и грађани из земаља чланица моћи ће несметано да купују пољопривредно земљиште у Србији. Тако ће највеће национално богатство моћи да пређе у руке странаца и то, по свему судећи, за мале паре, с обзиром на велику разлику у ценама. У Холандији, Данској и Италији хектар обрадивог земљишта вреди 50.000-70.000 евра, док је хектар најбољег земљишта у Бачкој десет пута јефтинији!

 Хрвати одбранили Карловачку млекару
Не постоји државни програм који каже колико фабрика хране може да буде у страном власништву, а колико у домаћем. Мислим да није таква политика ни у земљама ЕУ, они више чувају аутомобилску индустрију. Хрватска, међутим, води такву политику - недавно је сачувала Карловачку млекару од приватизације, као фабрику од виталног националног значаја. Ја бих волео да наша држава тако сачува “Вршачке винограде” – каже Милан Простран, и додаје:

- Нема места страху од трансакција које нам доносе свеж капитал. Важно је, међутим, да нам дођу прави улагачи, а не они који се баве шпекулативним активностима на финансијском тржишту.

Текст: НСПМ - Нова српска политичка мисао

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->