Беж'те кући, четници

Породица Милке Л. из Београда доживела је тешку трауму у Водицама крај Шибеника, када је њеног братанца без повода претукао један Хрват. На Јадран је први пут дошла после 20 година верујући да се штошта променило

Лепо само на слици...
Центар Водица где је нападнут српски туриста

Одмор на Хрватском приморју, први после 20 година, по свему судећи биће и последњи за породицу Милке Л. (61) из Београда, чији је братанац без икаквог разлога брутално претучен у центру Водица, надомак Шибеника. После низа непријатности које су доживели за свега неколико дана, сагласни су само у једном - никад више!

Наша читатељка је само једна од оних који су наивно поверовали у поруке са хиљаду билборда којим Хрватска позива туристе из Србије да дођу, уживају и оставе новце у „лијепој њиховој", гарантујући им одмор из снова. - Отишли смо пуни ведрине и оптимизма, верујући да се за две деценије много тога променило и да су позиви са билборда заиста добронамерни, али смо се после пет дана спаковали и главом без обзира побегли назад, јер ми је један од братанаца брутално претучен, а нама поручено: „Марш ванка из Водица. Беж'те кући четници, овде нисте добродошли" - препричава преплашена жена, инсистирајући да јој не објављујемо презиме и не фотографишемо с лица, због брата који је остао у Хрватској.

Мислио је да му треба помоћ
- Желели смо, између осталог, и то да решимо, да кућу која је опљачкана и до темеља спаљена колико толико доведемо у ред, и после толико година поново летујемо као своји на свом, апсолутно убеђени да ће све проћи у најбољем реду. Колико смо били сигурни да смо „добродошли" говори и податак да смо намеравали да останемо месец дана, али... - застаје, док покушава да скупи снаге за наставак приче који ју је натерао да заувек каже збогом Хрватској.

- Трећег дана нашег боравка доле, у кући рођаке која је обновљена, пошли смо колима кроз главну улицу у Водицама, оивичену кафићима и фирмираним радњама, нешто налик нашој Страхињића Бана. У једном тренутку пут нам је препречио младић на скутеру, видевши београдске таблице. Братанац који је седео на месту сувозача чуо је како прети и псује, али не и његов брат. Изашао је из кола верујући да да се момку покварио мотор и да му треба некаква помоћ. Како је закорачио из аутомобила и крајње добронамерно га упитао: „Да ли ти треба нека помоћ?" Хрват га је свом силином ударио лактом у вилицу, а он је као свећа полетео уназад, ударио главом у крило аутомобила и без свести се стропоштао се на земљу. Мислила сам да ћу умрети, да ће ми срце пући, видевши га како непомично лежи. Срећом, морам и то да поменем, одмах су скочили момци из оближњих кафића, дигли дреку на тог монструма који је већ сео на мотор и почео да бежи, али су успели да му запишу таблице и касније га пријаве полицији која се појавила тек по нашем одласку с лица места... - још једаред застаје у причи, као да не жели изнова да врти слику непомичног братанца на калдрми.

Претње да ће их заклати
- После неколико минута се освестио, ставили смо га у кола и побегли одатле, страхујући шта би још могло да нам се догоди. Верујте, толико смо били престрављени да нисмо смели да га одведемо у дом здравља, не знајући шта би тамо могло да нас снађе и како би нас дочекали, већ смо братанца одвезли приватном лекару који је утврдио да има потрес мозга и повреду од ударца лактом у вилицу. Сачекали смо неколико сати да га прође мучнина и повраћање, спаковали се, сели у аутомобиле и, назад за Београд. Ја која сам све ове године сањала Водице, моју кућу, повратак, кажем - никад више, исто као и моји братанци који су и вече пре овог несрећног догађаја доживели непријатност којој, ето, нисмо желели да придајемо већи значај. Наиме, док су се колима враћали магистралним путем, неки момак је својим аутомобилом покушао да их изгура с пута и баци на стене, да би, када их је обилазио, прешао руком преко грла, показујући како нас све треба поклати... - завршава своју трауматичну исповест о повратку у земљу са „1.244 оточића" и „најплављим морем на свету", напомињући да је од свега најгори тај свеприсутни осећај страха.

Свуда се дешава
У свему важне су паре и интереси наших туристичких агенција, па тако без обзира на то што се догодило породици наше суграђанке, у туристичким агенцијама Србије сматрају да се такви изоловани инциденти дешавају широм света и да их не треба прецењивати. - Овај напад није јединствен, јер се такви случајеви дешавају свуда. Постоји ризик да вам се тако нешто деси у коју год земљу да одете, а свако је појачана могућност кад се иде у Хрватску. На сваком од нас је да процени да ли је безбедно ићи у неку земљу на одмор - каже за Пресс Љиљана Черовић из наше туристичке организације. Слично мисли и Радмило Бумбер, власник агенције „Пан Европа Адријатик", који верује да су без обзира на овај случај у Водицама, српски туристи у Хрватској безбедни. Колика је та безбедност нису хтели да коментаришу, они продају само аранжмане.

Коментар дана - Ђоко Кесић

Понижење

Није ово једина прилика кад сам пожелео да је Србија снажна и озбиљна земља која ће штитити интересе, безбедност и интегритет својих грађана, ма где били, а све поводом породице Милке Л. из Београда.

Дакле, породица Милке Л. отишла је да летује у Хрватску, у Водице. Тамо имају кућу од пре рата, истина спаљену и опљачкану. Кажу поверовали су поруци са билборда по Србији „тако лепо, а тако близу" и тамо добили батине. Могло је по Милкином сведочењу да се летовање заврши и смртним исходом, али није. Резултат - хтели да остану месец дана, а побегли петог дана, јер порука је речита „марш ванка из Хрватске, четници".

Прича на исту тему може да се настави из Сплита, где се одржавао тениски меч између Хрватске и Србије. Појавио се тамо графит „Србе на врбе", што је пречест слоган у чипу већине Хрвата. Али, наш колега Мићо Душановић, ТВ коментатор из бивше СФРЈ, сећате га се, кад је интонирана српска химна „Боже правде", он, Мићо, као и већина из гледалишта, седели су. Кад су се чуле ноте „Лијепе наше", они сви усташе.

Има ли смисла помињати шта све пише на веб странама „индекса хр" поводом догађања у Водицама. У нормалним земљама због оваквих и сличних ствари иде се на робију. У Хрватској се од тога домагоји, маже се на 'леб и доноси епитет домољубља. По логици „индекса хр" подразумева се да у свакој насеобини у Хрватској столује доминантна усташка логика, као што је логично да сваки куплерај има клавир.

Да се разумемо, мене веома радује да неки бахати лудаци не туку Хрвате и не демолирају њихове аутомобиле у Србији. Брине ме нешто друго. Најпре шта ће држава Србија урадити да заштити своје грађане од понижавања и батинања диљем Хрватске, што се понавља из месеца у месец? И напокон, Србе би ваљало подвргнути озбиљним психијатријским испитивањима. Ако нам Хрвати кроз историју показују да смо им вишак и као сусједи, да истинске љубави и братства и јединства никад није ни било, одакле код нас Срба та патолошка потреба да им се простиремо и одлазимо у Хрватску по нову порцију батина, увреда и понижења?

Дакле, ако Срби воле да иду у тамо лепу њихову, нека се не жале на батине и понижења која их тамо снађу. И опет, кад ће Србија имати снаге и достојанства да штити своје грађане као што то раде озбиљна друштва?

***

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->

Предходна страна