18. август 2010.

Грузија креће у рат!

Грузијски председник Михаил Сакашвили, уз подршку Запада, не скрива планове за враћање Абхазије и Јужне Осетије под контролу Тбилисија и најављује велику обнову војске за „деокупацију земље“

Нешто се крупно иза брда ваља. Док западни део такозване међународне заједнице свим расположивим капацитетима – укључујући и „највишу инстанцу међународног права“, Међународни суд правде у Хагу – комада Србију као тепсију бурека, дотле за неке друге земље важе потпуно супротни принципи. Што је за Србију незамисливо, за Грузију је не само дозвољено, него и пожељно. Американци и њихови савезници апсолутно су стали на страну Тбилисија у његовим покушајима да „реинтегрише“ Абхазију и Јужну Осетију. И, док Михаил Сакашвили јавно, на речима, заговара стратегију враћања суверенитета у Осетији и Абхазији под називом „Привлачење кроз сарадњу“, његови реални кораци сведоче искључиво о озбиљним припремама за нови рат.

Тотална одбрана

Управо у овим данима, када се обележава двогодишњица од почетка кавкаског рата (8. август 2008.), у Москви су више него забринути због могућих поступака грузијског председника, који успоставља све тешње везе са, од Русије одбаченим, Александром Лукашенком. Московски аналитичари отворено говоре да таква „коалиција осветника и фашисте“ (Лукашенка и Сакашвилија) није могла настати без руке Запада. Са друге стране, очито је да Сакашвили и његови пријатељи не дају ни пет пара на саветодавна мишљења и резолуције МСП-а и УН, као и на „мирољубива, правна, дипломатска и политичка средства“, већ се ослањају искључиво на голу силу и манипулације западног јавног мњења. Јер, то су средства која дају неупоредиво боље резултате, што се најбоље види на примеру Косова.

За разлику од Косова, Абхазија и Јужна Осетија пре настанка Совјетског Савеза нису биле део Грузије (у њеном саставу увек су имале аутономни статус), а више од 100 година биле су у саставу Руске империје. Абхазија је чак целу деценију (1921-1931) била самостална совјетска република. А народ Осетије вештачки је у СССР-у подељен у две државе, јер су северни Осетини остали са руске стране границе. И, што је најбитније, ни Осетини ни Абхази немају своје матичне државе, као што је Албанци имају, па за њих мора најпре да важи право на самоопредељење. Ипак, не. Њима се ово право не признаје, јер су они пријатељи Русије, а Сакашвили је пријатељ Америке. И ради све што се од њега затражи, у шта се недавно уверила и Хилари Клинтон.

Пре неколико дана, иступајући у Министарству одбране, Сакашвили је изјавио да Грузија мора да се спрема за „тоталну одбрану“ и „деокупацију“. И један и други термин веома злокобно звуче, ако се има у виду да реално нико не планира напад на Грузију, а потпуно је јасно да се „деокупација“ Абхазије и Јужне Осетије може извршити само војном агресијом. Наравно, само у теорији, јер Русија у случају Сакашвилијевог напада неће седети скрштених руку. Али, сада је савршено јасно и то да његов циљ (и његових ментора) никада није ни био „ослобађање грузијске земље“ или добробит народа, већ само да буде што већи и оштрији камен у ципели Москве, да што више напакости, повећа хаос на ионако експлозивној кавкаској граници, да изазове сажаљење западне јавности и призове што већи гнев ка Русији. Не треба прећутати ни ово: главни циљ је да Грузијац унесе што већи раздор између Русије и Европе, да се сузбије свака помисао појединих чланица ЕУ да своју политичку оријентацију потраже у стратешкој сарадњи са Москвом.
 

Црнци и дивљаци

Својим официрима Сакашвили је поновио да „непријатељ не спава“. „Довољно је погледати реторику представника Владе Русије, тај информациони рат који они сваког минута воде против Грузије, и сви ће разумети да непријатељ не само да се није одрекао контроле над целом територијом Грузије, већ и интензивно на томе ради. Полазећи од постојеће опасности нових претњи, наш задатак је да зауставимо напредовање непријатеља унутар земље, а коначни циљ да ослободимо целу територију и остваримо њену потпуну деокупацију. Зато је Грузији неопходна тотална одбрана, војне припреме и озбиљно ратно искуство. То значи: мале групе за припрему становништва у сваком месту и сво неопходно оружје“, изложио је своју стратегију „фашиста из Тбилисија“.
 

 Он се пожалио да је војни буџет Грузије морао да буде смањен због кризе, али да ће се ускоро вратити на ранији ниво! У Москви пажљиво слушају ове речи, јер је уочи рата у Јужној Осетији, Грузија заузимала прво место у свету по темпу увећања војних трошкова. А ратно искуство Сакашвили ће стицати у Авганистану, жртвујући, наравно, сиромашне грузијске младиће. „То је велика школа за грузијске војнике“, поручио је Мишико. У Москви подсећају да је сличне речи о јачању армије Сакашвили изговарао и 2004. и да је после тога отпочела војна реформа, током које су нагло нарасле иностране испоруке оружја.

Чињеница је да је САД, после доласка Барака Обаме, донекле успорио јавну подршку грузијској војсци, више се фокусирајући на сферу образовања и невладин сектор. Али, како је недавно изјавио бивши Сакашвилијев саборац, а данас опонент, амерички држављанин и публициста Ираклиј Какабадзе – председник Грузије спрема се за нови рат. Занимљиво да је Какабадзе недавни Сакашвилијев излив гнева – када је грузијске царинике назвао „црнцима и дивљацима“ због детаљних претреса туриста из Европе – протумачио као прекорну поруку Обами. У том смислу, индикативна је хитра реакција прес службе Сакашвилија, која је у саопштењима реч „црнац“ заменила за „питекантроп“! Према речима Какабадзеа, приликом априлске тронедељне турнеје по САД-у, Мишико није успео да се види у четири ока са Обамом, али је зато имао низ сусрета са својим пријатељима из претходне, републиканске администрације, који све више дижу главу упоредо са падом рејтинга актуелног америчког председника. Истим мотивима Какабадзе тумачи и карикатуре тамнопутог Обаме, које су ових дана освануле у грузијској штампи.

Послушан, агресиван, сиромашан

Већина руских аналитичара, у најмању руку не искључује могућност да Сакашвили припрема нову ратну авантуру. Али, који су његови адути? Са државним дугом од 3,5 милијарди долара (око 1.000 на сваког Грузијца) и просечним платом од 75 долара месечно по глави становника, Тбилиси нема шансе да консолидује своју позицију. Званична стопа незапослености износи 16,9 одсто, а у престоници је трећина људи без посла. Зато Сакашвили срећу тражи у иностранству, настојећи да своју војну силу поткрепи идеолошком и политичком подршком. О томе сведочи и недавни париски сусрет француског шефа дипломатије Бернара Кушнера и грузијског вицепремијера и министра за реинтеграцију (Абхазије и Осетије) Темура Јакобашвилија. Уз учешће представника ЕУ, УН и других међународних организација, разматрана је поменута грузијска стратегија „Привлачење кроз сарадњу“. Француски званичници изразили су наду да ће „конкретни пројекти почети у најскоријој будућности“, а своју подршку дали су и Стејт департмент, Савет Европе, ЕУ, као и низ европских држава појединачно! А Абхазију и Јужну Осетију нико ништа није ни питао, иако се „привлачење“ односи на њих!

Како објашњава познати руски војни експерт Владимир Анохин, „Тбилиси је адут САД-а у креирању геополитичког утицаја у региону: послушан је, адекватан, агресиван и, најважније, сиромашан“. Како наводи, Американци су за 12 година послали бесповратну помоћ Грузији у износу од 1,3 милијарде долара, великим делом за војску. Турска је изградила војни аеродром који може да се користи и дању и ноћу – у свим временским условима. Анохин представља детаљан списак земаља-донатора наоружања и спецификацију испорученог оружја. Занимљив је пример Чешке, која је, између осталог, послала 120 тенкова, као и Босне и Херцеговине која шаље минобацаче и муницију за системе „оркан“. Грузија, која има двоструко мање становника од Србије, има много већу армију, која броји 40.000 до зуба наоружаних припадника.

Грузија, дакле, добија снажну, не само политичку, већ и војну и финансијску подршку Запада за „реинтеграцију окупираних територија“. Довољно је само рећи да нико из Брисела или Вашингтона не поставља Тбилисију никакве услове, попут „добросуседске сарадње“, „конструктивности“, или „суочавања са прошлошћу“ и „реалношћу“. Са своје стране, Тбилиси и не покушава да спроводи „европске стандарде“, „права мањинских етничких заједница“, „медијске слободе“ и слично. И нико му не замера, напротив. Хваљен је, мажен и пажен, пример за узор у региону у погледу „демократизације и реформи“. А то што Сакашвили отворено прети да ће огњем и мачем „реинтегрисати“ отцепљене покрајине – у западним очима чини га фактором мира и стабилности на Кавказу. Нешто се заиста крупно иза брда ваља.
 

Пише: Богдан Ђуровић

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->