01. септембар 2010.

Руски поглед на Балканске деобе, и млитаве српске политике која генерише нове напетости.

Албанци са југа Србије траже „свој комадић“

Албанци са југа Србије: још комадић, молим! Замислимо ситуацију. Губеранатор једне од америчких држава даје, на пример, овакву званичну изјаву: Поздрављамо проглашење независности Аризоне и надамо се да ће Вашингтон успоставити конструктивне односе са Фениксом.

Када би то била измишљотина жуте штампе, попут оне објављене почетком 90-их о томе како су ванземљаци повели Била Клинтона на краће путовање изнад Њујорка, онда би била забавна. Али и без ванземаљаца сличне ствари се дешавају у стварности. Само не у САД, већ у Србији.

У уторак је на узбуну позвао српски министар за Косово и Метохију Горан Богдановић, који је позвао званични Београд да обрати пажњу на изјаву дату у Прешеву. Председник ове општине Рагми Мустафа је изјавио: „Поздрављамо као праведан чин мишљење Међународног суда правде у Хагу да проглашење независности Косова није у супротности са међународним правом и спремни смо да поздравимо очекиване преговоре између Приштине и Београда, као две независне суседне државе“. Ево изјаве једног од регионалних лидера Србије, земље која на свим нивоима тврди да никада неће признати независност Косова.

Министар Богдановић, узгред, је наговестио да Београд није заборавио на то да је Рагми Мустафа био један од лидера Ослободилачке војске јужних српских региона Прешева, Бујановца и Медвеђе, па стога изјаве сличне врсте не чуде. Тим пре што су се по постојећим подацима ови подражаваоци и колеге злогласне ОВК истакли низом терористичких аката, између осталог усмерених против посматрача ЕУ, као и нелегалним складиштењем оружја. Али одмах се поставља питање. Ако власти Београда знају за криминалну прошлост свог, у принципу потчињеног, зашто он седи у фотељи председника општине, а не у мање комфорним затворским условима? А затим одмах можемо и да замислимо: колико српски политичари контролишу ситуацију у јужним пределима земље, ако никаква жестока реакција на кршење уставног поретка није уследила? О томе смо затражили мишљење старијег научног сарадника Института за славистику РАН, историчара Георгија Енгелгардта:

Проблем јужне Србије, или како кажу Албанци, источног Косова, заиста је озбиљан. И мада су оружани сукоби тамо последњи пут избијали пре 9 година и од тада се сматрало да је Прешевска долина пример успешног регулисања сукоба међу народима, суштина проблема никада није нестала. Видимо да недавна изјава албанског политичара доводи Београд у врло неудобан положај, зато што власти не могу никако да не реагују, јер реч је о озбиљном кршењу устава - а жестоке реакције Србије се, по свему судећи, сами плитичари плаше.

Зашто се плаше? Они најбоље знају. Да просто објаснимо ствари: Рагми Мустафа је наводно обећао да ће Албанци из Прешева пажљиво пратити како се понашају косовски Срби на северу покрајине - и извлачиће аналогне закључке, разуме се. Звучи интригантно, посебно у светлу чланка који је објавио приштински лист Коха Диторе: он има податке да косовски Срби планирају да прогласе независност од Косова наредних дана. Лист Експрес пише даље: према његовим подацима, ових дана је забринути председник Косова Фатмир Сејдиу чак разговарао на ту тему са шефом УНМИК-а. Шта ће УНМИК, а шта албанске власти Косова предузети у случају да Срби на северу покрајине прогласе неку врсту независности од Приштине.

Нису случајно још почетком овог века српски медији писали да је југ земље испит за власти у Београду. Три општине на југу Србије већ одавно, од доба косовског конфликта, осећају се као аутономна покрајина, тим пре што су још 2006 усвојиле декларацију по којој су захтевале самосталност у области самоуправе, правосуђа, полиције, економског развоја…, од Београда. 2010. јужни региони Србије бурно су обележили другу годишњицу проглашења независности Косова. У Прешеву је назив празника био врло индикативан – „Дан који нас спаја“. Оно нас, то се односи на Албанци из других балканских земаља: Македоније и Црне Горе. А спаја их не само са новопроглашеном државом Косово, већ и са Албанијом, како би се корак по корак реализовао пројекат окупљања свих Албанаца у једну државу и стварања велике Албаније.

Стога, ако не буде одлучних мера од стране Београда, ако не буде мешања међународне заједнице у ситуацију на југу Србије, где политичари допуштају себи да дају антиуставне изјаве, и отворено раде на одвајању тог дела од Србије - ускоро ћемо видети на Балкану нове сједињене државе. Само што ће се оне дешифровати као Сједињене Албанске Државе. И то више није дело неког Клинтон са ванземаљцима изнад Њујорка, већ политике гурања проблема под тепих коју води Београд. То неће бити измишљотина жуте штампе, са ванземљаци и Клинтоном изнад Њујорка, већ сасвим овоземаљска реална догађања на Балкану, а који се опет могу завршити неким малим локалним ратом. У тај сукоб са задовољством ће се умешати запад и направити ново „решење“ наравно на штету Србије.

Има ли краја цепкању Балкана?

Намеру коју је изрекао Савез општина аутономне покрајине Косово и Метохија да прогласи независност северних региона покрајине, озбиљно је преплашила албанске власти у Приштини. Министар унутрашњих послова у косовској влади Бајрам Реџепи рекао је да ће реаговати заједно са међународном заједницом и војно ако буде потребно.

Како се ово питање не би случајно и даље развијано, председник покрајинске владе Хашим Тачи, са своје стране, забранио је посете високих чиновника Србије Косову оценивши их да су провокационе. У четвртак 26. августа на Косово је намеравао да допутује министар за Косово и Метохију у српској влади Горан Богдановић, али на Косово није мога да уђе иако је имао заказан скуп у Племетини поводом отварања зграде новог обданишта. Разбуктали конфликт разматра Петар Искендеров.

Ситуација на Косову и око њега се развија у пуном складу са законима балканизације - тачније нерегулисаног цепкања постојећих држава на све мање етничке фрагменте. Данас је већ очигледно да није била оправдала рачуница оних који су, макар и искрено, рачунали да се признавањем независности Косова може окренути последњи лист балканске драме. Страница је била окренута, али после ње је отворена нова, која наговештава Балкану нове драме. Слично као у области око Црног мора, на Кавказу, Средњој Азији и другим регионима са сличним проблемима, где тињају нове поделе, сукоби и етчника чишћења. О претњи да се понови косовски сценарио већ отворено говори Киргизија, премијер Републике Српске Милорад Додик инсистира на праву свог народа на самоопредељење по косовском обрасцу, а врховни босански муфтија Мустафа Церић проглашава своје поданике за објекат религиозне и етничке дискриминације од стране босанских Хрвата. Ту су и претеће речи муфтије Муамера Зукорлића који је своју верску улогу одавно заменио политичком из претњу да је Санџак најзад слободан, и да им ту слободу више нико неће одузети после формирања „Бошњачког мањинског савета“ на чијем је он челу. На све ово председник општине Прешево Рагми Мустафа је изјавио: „Поздрављамо као праведан чин мишљење Међународног суда правде у Хагу да проглашење независности Косова није у супротности са међународним правом и спремни смо да поздравимо очекиване преговоре између Приштине и Београда, као две независне суседне државе. Пратимо догађања на северу Косова и оно што траже Срби морамо добити и ми Албанци на југу Србије“.

Узимајући у обзир трагичну историју свих балканских ратова - једна или две такве изјаве довољне су да се ситуација распламса у новом етничком и религиозном конфликту. Зашто се међународна заједница која располаже политичким институцијама, финансијским полугама и наоружаним миротворцима, испоставила неспособном да држи ситуацију под контролом? Ево мишљења руског историчара, водећег сарадника Института за економију РАН Сергеја Романенка:

Спољашњи фактор - мисли се на међународне организације и велике државе, почев од краја 19. века играо је значајну улогу у одређивању судбине Балкана. Али ипак не треба заборавити на то да основу етнополитичких процеса представљају саме балканске заједнице, балкански народи и државе. Зато не могу увек међународне организације и велике силе да наметну своју вољу, контролишући политику националних покрета и процес формирања држава на Балкану, сматра Сергеј Романенко. Много тога зависи посебно од власти у Београду као централне земље Балкана. Наравно да доста тога зависи и од разумне политике других новонасталих држава на Балкану али највећа тежина авакао пада на Београд. Погрешно је мислити да је све наметнуто споља, већ је политика Србије толико неактивна непробојна и снисходљива да у суштини просто генерише нове проблеме. Она не инсистира на неким већ давно усвојеним одлукама и резолуцијама, не показује довољно воље за одбрану и свог суверенитета, што само разбуктава нове поделе, страсти и прохтеве на Балкану.

Када је јединствена Југославија тек почела да се распада, европска удружења израдила су критеријум проглашења нових независних држава, бивших република СФРЈ. Важан критеријум међу њима је било строго поштовање права националних мањина. Ипак главне архитекте независности Словеније и Хрватске као што су Немачка и Ватикан инсистирали су на супротном. Прво признање независности, а теко онда помоћ у демократизацији. Када је букнула Босна и Херцеговина, оружје је кренуло са свих страна, као и најамници и добровољци, а светској заједници није било до стандарда. И кад је Косово уз подршку Запада прогласило независност, за њега уопште нису важили никакви ставови о самоопредељењу република бивше Југославије. А пошто је Међународни суд правде УН послушно одобрио ову одлуку, цепкање се закономерно спустило још ниже - на ниво етничких и верских општина. Узимајући у обзир вековима успостављан шаховски распоред Балкана, Кавказа или Средње Азије, њихова даља балканизација не наговештава ништа друго до нове Сребренице, Карабахе и Ферганске долине. Једино ако међународна заједница не изради коначно нова правила и натера све локалне фигуранте, лидере и лидерчиће да их поштују, а не само оне који нису по вољи Западу.

Српска политика

------------------ Довде можете копирати текст ------------------->